Говор Председника ДПСМ Ивана Стоилковића на шестом конгресу партије

Интегрални текст говора Председника Демократске партије Срба у Македонији на шестом конгресу странке:

“Данас је наш посао да, пре свега, јасно дефинишемо нове задатке који су тек пред нама и да, на основу тог изазова, утврдимо приоритете деловања Срба у Македонији, да нашу партију још боље организујемо како би могла да превазиђе и преобрази сва предстојећа искушења. . 
У времену убрзаних светских промена, од партијe се очекује да има визију и буде путоказ! Природа процеса у којима се налазимо не дозвољава ослањање на формално лепо написане или готове инстант-програме. То је тако, не само зато што на нека болно отворена питања немамо дефинисани одговор, него због тога што партијски програм за 21. век – мора да буде компас, који у свакој конкретној ситуацији помаже у нашој оријентацији. Ту треба оставити довољно простора за оригинална дугорочна решења, али и за исцељујуће бављење свакодневицом. 
Такође, ваља нам изоштрити оно што је за партијски идентитет најбитније и што је јасна линија разграничења према другим политичким партијама. Видели смо да се у данашњим политичким токовима, постојеће партије мењају своју форму, боју, оријентацију, а понекад, нажалост – и своју суштину. 
Сведоци смо тога у актуелним збивањима на нашој политичкој сцени и зато морамо бити крајње опрезни, практично прилагодљиви, али увек
промишљени. 
Пред нама су веома немирна времена и озбиљни догађаји. Више је него сигурно да ће се много шта о чему не желимо да говоримо – догађати и да то нећемо моћи да избегнемо. 
Крупне промене у међународној политици налажу да се мирно погледа чињеницама у очи, јер ово није „пад једног (берлинског) зида“ (као пре 30 година), већ глобални земљотрес. Кажем мирно, зато што се надам да смо коначно сви постали свесни да су црна предвиђања постала сасвим реална прича! Стари међународни поредак смењује се новим, у коме се редефинишу не само идеологије или друштвени поредак, већ и сам концепт државе.
Ми у Македонији смо сведоци најбруталнијег дела те приче. “Суђено нам је да живимо у историјско време смене епоха”, писао је Николај Берђајев, руски религијски и политички филозоф, подсећајући нас како се “дан историје, пред смену на ноћ, увек завршава великим потресима и катастрофама”. Све оно што смо до јуче сматрали немогућим и мислили да је нечија болесна машта постало је стварност, а ситуација у региону ионако је, већ дуже време, на граници између лошег и још горег. 
Наш лични живот, као и увек, зависи и зависиће од нас, али када је реч о јавном животу ствари су другачије и не препознаје се, још увек, ништа на хоризонту што би указивало на боље сутра. Наставља се немилосрдни политички монопол међународне заједнице на јавни и политички живот Македоније, како унутрашњи тако и спољни. Појачавају се оштре мере менталне, политичке, правне, па и физичке репресије, да не помињемо и неизбежне економске невоље.
Више не постоји унутрашња кохезија македонског друштва на било коју тему, и, што је још много горе, данас не постоји никаква унутрашња снага која може на себе да преузме отпор овој опасној дезинтеграцији и дехомогенизацији једне крхке и унутрашњим и спољашњим проблемима напросто оковане државе. 
Што се тиче судбине српског народа у Македонији, она ће зависити од способности да се правилно одреде основна начела наше националне политике, али и од успостављања националног јединства за њено остварење. То је, све, изузетно тежак посао, јер се не ради само о нашим међусобним разликама, него и о директном мешању државних власти у политичко и свако друго организовање Срба са циљем да се преузме директна контрола над српским организацијама и асоцијацима.
Ваљда смо коначно постали свесни да нас је мало за поделе и да само сложно, мудром и одлучном политиком можемо одговорити на изазове новог времена, имајући у виду ко води и креира државну политику, ко креира наше судбине, мења нашу историју и, у крајњој инстанци, одлучује, буквално, о нашим животима. 
Овде, у Македонији, не постоје ни народ, ни партија, ни било који лидер, који су били изложени тако агресивној и негативној пропаганди, са реалном претњом правним и физичким насиљем, са свим последицама које то собом носи.
У два наврата је физички нападнута Демократска партија Срба Македоније и то је био најозбиљнији атак према једној политичкој организацији у Македонији, поготово што се ради о партији једне мањинске националне заједнице. Уз важну и индикативну напомену да упади у просторије наше партије (централе у Скопљу и просторија у Куманову) још увек нису расветљени, нити су починиоци ухваћени и процесуирани.
Ово нас упућује да активности неких делова МУП-а све више добијају обележја парапартијске и, надасве, политичке полиције. Нису помогла ни наша упозорења предочена ОЕБС-у, упркос свих њихових обећања, о неадекватном и недопустивом режимском ангажману МУП-а у односу на деловање и политичке активности ДПСМ, са циљем да се умањи наш утицај на терену и на политичкој сцени. Посебно им је било важно да спрече победу нашег кандидата за градоначелника у општини Старо Нагоричане и да тако, на најбруталнији начин, голом силом, отму једину општину у којој смо имали прилику да вршимо власт.
Пропагандне најаве власти о хапшењима, са циљем да се обесхрабре и деморалишу чланови и симпатизери Демократске партије Срба Македоније су само део укупне политике према Србима у Македонији које власт није успела да узме под своје. Искривљена слика историјских догађаја као основа за сатанизацију Срба – пре свега кроз тенденциозно и необјективно тумачење Балканских ратова, и у уџбеницима и кроз све овдашње медије, који се третирају као наводно ”освајачки”, а не ослободилачки (од вишевековног турског ропства) – само су мали део диригованих и вешто пласираних лажи, које се упорно форсирају и понављају са идејом да, временом, постану ”званична верзија македонске историје”. А све то на штету српског народа и његове истинске улоге у историји Македоније. Једино на територији која је тада ослобођена до пре неки дан је постојала и функционисала независна и самостална Република Македонија, којој исти ти који је, тобоже, ”бране од Срба”, мењају лични опис, име, идентитет и историју. Толико о нама и о њима.
Сасвим лично, осећам се поносно и достојанствено, не само зато што нисам продао душу ђаволу, него и зато што нисам допустио да мене и наш народ ставе на страну оних који су учинили и чине зло народу са којим заједно живимо. То је оно што ће остати и после нас, то је оно што ће и у будућности опредељивати наш заједнички живот са македонским народом.
У овоме се никада нисмо колебали, увек смо били одлучно на страни македонског народа. Свесни важности наших међусобних добрих и пријатељских, понекад, чак, братских односа. 
Ово је само један у низу јасних показатеља како су злонамерне пројекције односа измећу Срба и Македонаца супротне реалном стању. И да Срби и Србија нису и никада неће бити непријатељи Македоније. У том правцу ми делујемо, градећи, а не рушећи мостове нашег заједништва. 
Доношење Закона о двојезичности на готово илегалан, бесправни начин, мимо одговарајуће пословничке процедуре, није ништа друго до практични увод у опасни и од споља нам наметнути федерализам. А он недвосмислено излази ван уставног оквира (чак и од најлибералнијих тумачења Охридског споразума) и морамо се сви, уједињени, борити против таквог стања ствари. 
Да поновим да сам не само вербално, на речима, већ и гласањем ”против” – и као Србин, и као посланик, и као председник ДПСМ – изнео, упркос свим притисцима, наш став по најважнијем од свих питања: питању државности и суверенитета. 
Време је да сами себе упитамо: Да ли можемо од оних који ниште своју сопствену нацију и трајно урушавају њен уставноправни поредак да очекујемо да чувају, поштују и воле нашу, српску нацију? Нас, још преостале Србе у Македонији?
На ово питање мораће свако од нас Срба што овде живе и раде да одговори у своје име. Немојмо да се правимо као да се ништа не дешава, јер је то погубно за све. И не треба да чекамо да се ствари реше саме од себе, јер ће оне постајати само још горе. 
Време је за доношење мудрих одлука и отпочињање одлучног заокрета у нашем деловању, јер уколико не узмемо активно учешће у свему ономе што следи, своју судбину предајемо другима.
Узимањем судбине у своје руке показујемо намеру да не дозволимо другима да преузму одлучивање о нама и на наш рачун. Мислим да нити имамо шта да чекамо, нити више можемо да чекамо или, пак, да очекујемо биоо шта од било кога, осим од нас самих, од наших партнера у Македонији и наше матичне државе Србије.
Крај 20. и почетак 21. века дочекали смо као лак плен, уморни од безброј подмуклих видова асимилације. Огњишта наших сународника у региону претворена су у згаришта, читаве области на којима смо вековима пребивали остале су пусте, са масовним гробницама наших сународника (у огромној већини случајева – цивила). У оваквом амбијенту треба се запитати колико нас је заиста остало, преживело, какви су нам капацитети, хоће ли ово наше страдално историјско искуство бити довољан подстрек да опет успоставимо континуитет са својим прецима? Јесмо ли свесни разорности одсуства духовности по нашу способност расуђивања, овако национално опустошени и верски обезличени?
Данас у Македонији живи мање Срба него у Чикагу, више је наших људи под земљом него изнад ње, а на Косову и Метохији је наш народ сатеран у гето, свакодневно малтретиран и некажњено убијан. Срба у Сарајеву такорећи више и да нема, а браћи у Хрватској опет машу камом испред носа због писма којим се изражавају. Срби из Словеније за државу у којој живе – не постоје, а тек колико је опасно бити Србин у мафијашкој Црној Гори! Све то траје већ пуних пола века. И још није престало! 
Изложени свим притисцима који се на људе могу применити (медијским, психолошким, политичким и економским) – добар део тога и преко наших ”инсталираних” сународника – поставили смо себи један нимало лак и, у исто време скоро немогући циљ: изборити се за јасну позицију у политичком животу Македоније и избећи замку да српски фактор постане ништа више од НВО (NGO) фолклора.
Сви Срби, па и све политичке партије Срба Македоније (из власти или опозиције) морају коначно да схвате како је дошло време када престанемо да се свађамо и гложимо. Аутошовинизам је посебна врста патологије коју треба дубински проучавати и благовремено спречити.
Покушаји распродаје светосавског државног празника Срба у Македонији, који су хтели и хоће да преотму режимски политички програмери, су најбољи и крајњи доказ онога што нам се сада дешава. Замислите само, македонска партија на власти хоће да, по својој вољи и нахођењу, уређује и организује национални живот Срба Македоније, па онда решава и да слави наш национални празник! Невероватно, али истинито!
Гашење Агенције за људска и мањинска права, коју смо својевремено мукотрпно стварали, није ништа друго до припрема за наше коначно укидање и уништење. Сасвим отворено, поставља се питање: Како живети нормално у једној држави, када се, као грађани, а посебно не као национална мањина, не поштујемо и не уважавамо ни по једном основу? Како ћемо даље опстајати складно и у међусобном разумевању, када се моји и наши историјски јунаци третирају као демони и окупатори, па чак и извршиоци геноцида? И како ћемо се културно и цивилизацијски разумети када су ти наши хероји за људе из врха македонске власти обични изроди, криминалци и убице? И да ли је то уопште могуће?
Зато треба под хитно престати са даљим копањем рупа без дна и ровова без мостова и пролаза. Са нама Србима може се увек и разговарати и сарађивати искреним пријатељством и пруженом руком, али никад и никако – силом. То нам је остало од наших предака и ту се ништа није променило до данашњег дана, нити ће се икада променити.
То поигравање са нашом судбином мора једном да заувек престане, свеједно од кога долази! Јер је интерес Срба из Македоније за нас увек на првом месту, а он нам налаже да, једном за свагда, прекинемо са самоубилачким обожавањем својих тлачитеља и тихих убица, ма са које стране долазили! Време је да рашчистимо са рестловима срамне комунистичке прошлости, и ми то морамо урадити! Без међусобног обрачуна, али храбро и одлучно! Схватили смо да нико неће боље водити рачуна о нама, нити боље штитити наше интересе од нас самих. Поверење се мора заслужити и практично проверити у свакодневним и важним ситуацијама подједнако. Без лажи и лицемерја, дуплих стандарда и увек погубног непоштовања. 
ДПСМ се одавно потврдила као партнер спреман да преузме сваку врсту одговорности за развој македонско-српских односа на добробит свих грађана двеју држава. Ми смо архитекти добрих односа имеђу Србије и Македоније, већ скоро 18 година. Ова влада је наследила можда најбоље односе између Србије и Македоније и, убрзо након преузимања власти, без пардона разорила све оно што смо заједнички стрпљиво градили у протеклом периоду. Повремене пропагандне чарке и повлачење дипломатског персонала амбасаде Србије спустило је ниво односа у значајној мери. Тиме је ДПСМ доведена у, рекли бисмо, немогућу позицију.
Свакако брине и чињеница да је Македонија у међувремену постала стециште неколико српских тајкуна, па чак и људи из криминалног подземља (неки од њих су добили држављанства и ухлебљење преко македонске владе). Зато се сасвим се оправдано поставља питање: Претвара ли се Скопље у Сегедин деведесетих, и шта је ту стварни циљ? 
Зато и треба увек допунски и лепо објаснити односе између два народа и две државе, јер постоје барем три нивоа, први су односи Срба и Македонаца и они су више него добри, скоро перфектни, други ниво су технички односи међу државама везани за питања регионалне сарадње и стабилности који функционише добро и трећи ниво је чисто политички и он и поред флоскуле о добрим односима, није добар и не одговара захтевима и очекивањима оба народа. Прибојавамо се чак да ће и ову нову северномакедонштину, која суштински не значи ништа, бранити од Срба и Србије.
На исти начин злоупотребљене су и наше иницијативе за успостављање позитивног амбијента за решавање отвореног питања које битно оптерећује односе наша два народа, још тамо од далеке 1967. године: питање које је иначе у апсолутној ингеренцији цркве и око којег нити српски нити македонски народ не могу буквално ништа да учине. Какав смисао (и да ли га уопште има) у оваквој ситуацији представљају наши даљњи напори и добра воља за разговор са МПЦ и коначно решавање њиховог статуса!
Свакако ”егзархија” као опција није прихватљива, јер не поштује пресуду Европског суда за људска права у Стразбуру, који је потврдио конкретну повреду верских слобода у случају Православне Охридске Архиепиоскопије (ПОА), која је у канонском и литургијском јединству са Српском православном Црквом (СПЦ). У саопштењу Хелсиншког комитета за људска права у Македонији прецизира се да је констатовано кршење 11. члана (слобода окупљања и удруживања), а у вези са чланом 9 (слобода мишљења, савести и религије) Европске конвенције о људским правима, а све због одбијања надлежних да ПОА региструју као посебну верску заједницу у Македонији. И ту су пресуде донесене и све важно речено, преведено на правни језик међународних закона. С тим да се никако не заборави да је за добијање позитивног извештаја Европске комисије за две од осам задатих позиција – најдиректније заслужна управо Демократска партија Срба у Македонији (прво: за питање које се односи на регионалну сарадњу и стабилност у погледу изградње добросуседских односа, и као друго питање: остваривање људских и мањинских права, односно формирање Агенције за људска и права заједница – да би се сада та иста Европска Унија правила слепа, као да не види да овдашња влада гаси Агенцију за коју је између осталог управо ЕУ дала позитиван извештај).
Без обзира на све, европски стандарди нису никакав декларативни реторички циљ, већ јасно дефинисани пут за свеукупни напредак државе. И то је нама јасно, као и свим добромислећим грађанима Македоније. Правац економског развоја земље треба усмерити на обезбеђивање унутрашње безбедности и стабилности, користећи и усмеравајући пажњу на високи ниво енергетске стабилности, на производњу хране и њено чување, као и оптимално располагање водним ресурсима. Само на тај начин ће се успоставити снажна македонска привреда, и само тако ће се постојано повећавати њена конкурентност и уравнотежавати однос са привредама, како западних тако и источних земаља.
Грађанима мора да се отворе стварне могућности за достојанствен живот, за боље шансе у борби за нова запослења, за квалитетну социјалну и здравствену заштиту, посебно у условима великих међународних промена, кризних времена и озбиљних историјских искушења.
Треба усмерити сву преосталу енергију на јачање правне државе, јер је она најпоузданије средство у борби против свих видова криминала и корупције. То је будућност, а све остало – даља ерозија друштвеног система и изазивање правно-политичког хаоса са трајним и погубним последицама по унутрашњу безбедност и економску стабилност државе.
А ревизија Охридског споразума, преко реализације Тиранске платформе, дрма саме темеље државе. Без нашег учешћа, али и учешћа других националних мањина и заједница (као уставног конституента и гаранта унитарног карактера Републике Македоније) неће бити могуће зауставити процес претварања Македоније у конфликтну и увек несигурну ”двонационалну државу”.
Када су у питању наши односи са српском матицом, желим да, по том питању, изразим велико и реално задовољство. Људи који данас воде Србију препознали су значај Срба у региону и то потврђују својим поступцима и подршком. Ми, наравно, знамо да бринемо о себи и не желимо да собом оптерећујемо Србију, нити да доводимо у питање њен положај у регионалним и међународно политичким односима. Само скрећемо пажњу да живот на овој балканској ветрометини никако није и не може бити прост, нити једноставан (иако нам, признајемо, годи пажња и разумевање од стране наше матице, који су у задње време подигнути на никад бољи ниво).
То су и врло добре основе за унапређење наших даљих односа са српском државом. Јака, стабилна, демократска и просперитетна Србија довољан је гарант за остаривање права Срба у Македонији.
С тим да се и наша ДПСМ потврдила и као кредибилна, одговорна партија, која одговорно извршава све договорене обавезе, стављајући притом на располагање својој матици све расположиве капацитете на успостављању међусобне отворености и јачању економских веза између Македоније и Србије. Све у смеру давања импулса снажењу регионалне сарадње, од које толико тога зависи са обе стране границе између две пријатељске земље.
ДПСМ, корак по корак, полако преузима међународну одговорност, како на регионалном плану, тако и шире. Национална свест о потреби успостављања духовних, културних и политичких веза међу Србима, ма где они живели, треба и мора да обележи нашу националну политику. Јединство и национална солидарност са српским народом, као и подржавање његових легитимних интереса, стална су морална обавеза свих Срба, а поготово нас Срба из Македоније.
Ово се посебно односи на политику према Косову и Метохији, тамо где су корени наше духовности и нашег постојања, тамо где су Пећка Патријашија, Високи Дечани, Грачаница, древни Призрен, заветни Газиместан…
Косово као свесрпско питање од највећег значаја подразумева и наш став по том питању. Порука Београду је да ми захтевамо да врата дијалога буду стално отворена, али са једном јасном, црвеном линијом преко које се не прелази. Оно што никако не би смело да буде прихваћено у том чудном и неравноправном ”дијалогу” јесте разбојничлко и нелегално отимање српских територија, као и територијално распарчавање Србије.
Не заборавимо никад да Косово и Метохија нису само територија, већ, пре свега национална идеја. Отуда, ако се данас боримо за Косово, можда га нећемо одмах повратити, али ћемо имати српску идеју традиционално изграђену на Косовском завету. И онда је све могуће, без обзира на тренутне околности и увек привремени поредак ствари.
Зато је и борба наших непријатеља усмерена не само на Косово као територију, већ и на саму идеју. Косовски завет и косовско опредељење, који происходе из суштине вековног учења Светога Саве, подразумевају вечност као меру (и допуну) времена.
А у вечности као најпостојанијој мери времена, наших десетак година борби и расправа су попут зрна песка у пустињи. Међутим, ”оно што пустињу чини лепом” – како рече Мали Принц – представља ”сазнање да се у њој крије извор живота”. 
Исто тако, подршка Дејтонском споразуму као гаранту за очување и просперитет Републике Српске стратешки је интерес целокупног српског народа, па тако и нас овде. Борба коју води наша друга матица тражи безрезевну оданост и подршку са свих отаџбинских страна. Само ћемо подсетити како је Република Српска имала нашу подршку и помоћ одувек и и имаће је заувек. 
Македонска квадратура круга свакако није могућа без Русије. Преко главе нам је лицемерја такозване ”међународне заједнице” и лицемерна политика ”двоструких аршина”, у којој неко има пуну подршку за своје терористичке активности и подривање уставног поретка, уживајући заштиту за најцрњи криминал, а неко (у овом случају: Срби) бива забрањен и сатанизован због претпостављене и вишеструко логичне сарадње са нашом старијом и већом братском заједницом, Русијом, без чије помоћи и подршке нећемо моћи да се обранимо и заштитимо од глобалистичког пројекта потпуног уништења нашег националног, културног и духовног идентитета (а како ствари стоје – и голог животног опстанка). Са напоменом, како је најбизарније, а по питању сарадње са Русијом, то што нас због тога нападају баш они који би врло радо мењали улоге са нама по овом питању. 
Политика је, знамо, вештина могућег, посебно у ситуацији у којој се данас налазимо и у свету у коме живимо. За Демократску партију Срба у Македонији је најбоље и најсигурније да следи досадашњу политичку оријентацију, а то је реална и двосмерна сарадња са целокупном међународном заједницом, коректни односи и сарадња са другим политичким партијама, те отвореност према средствима јавног информисања.
Током минулих година, све до данас, сарађивали смо са скоро свим партијама, не само због заједничког наступа на изборима, него и пре и после тога, скоро све време. Сарадњом са другима, јединственим наступом на изборима, ми нисмо суштински изгубили апсолутно ништа од своје посебности, са тим да никада нисмо допуштали себи да се од те посебности направи нешто опасно, хипертрофирано и контрапродуктивно, налик на самодовољну и побуњеничку политичку секту. Као што није добро да се политика оваквог типа партије сведе само на краткорочну тактику, није добро ни да она, без остатка, буде сведена на превише апстрактну стратегију. Без обзира на све наше примедбе и оправдано незадовољство, морамо да и даље делујемо крајње мудро и довољно одлучно.
Мислим да смо близу тога да постигнемо оно чиме све мале, хомогене и добро организоване партије стреме, а то је да смо сигурни партнери и поуздани савезници, а, ако треба, онда и љути противници. А да били све то, морамо остати слободни, мислећи својом (а не туђом) главом, задржавши достојанство у одлукама које доносимо. СЛОБОДА и ДОСТОЈАНСТВО су основни предуслов за духовно здравље и просперитет српског народа, ма где он живео. 
Један од основних циљева наше националне политике била је и биће: морална и духовна обнова српског народа и конкретно јачање његове историјске самосвести, да би се, полако али сигурно, отклањали духовна пустош и национална равнодушност, све то као неизбежну последицу дугогодишње комунистичке владавине и отровне заблуде идеолошког југословенства, заблуде коју смо најискреније прихватили, али је, онда, најскупље платили (и још увек је плаћамо).
Потпуно сам свестан и сигуран да свако ко уђе у сферу јавног живота и постане довољно утицајан у јавности, скоро по правилу пролази кроз шибу бесловесног иживљавања клеветама, патолошком мржњом, сујетом и завишћу. Па се тако дешава и нама, јер ту нико није изузетак.
Зато се морамо чувати и појединачно и групно, како бисмо могли да урадимо што више тога, док нас још има.
Мислим да је ово и мој директан одговор на најчешће постављано ”питање свих питања”: Шта да се ради?
На знању и поштовању сопствене историје, на схватању њених закона и њеног дубоког смисла заснивају се родољубље и прави патриотизам. Без тога је узалудно говорити о националном идентитету.
Патриотизам, као љубав према српству (у његовом најврлинскијем и најплеменитијем смислу) и праведна борба за наше легитимне интересе у Македонији, у потпуној су сагласности са општим савременим вредностима и темељним начелима међународног права. Да бисмо постигли све што смо наумили и што стоји пред нама као задатак, није довољно тражити решења само у формалним променама на нивоу организације партије, већ и у сталном чувању, неговању, помагању и политичкој едукацији дословно сваког њеног члана.
Зато свако од нас мора да делује крајње озбиљно, промишљено и одговорно, не само за добробит наше партије, већ и за добробит друштва и државе у целини.
Не смемо и никада нећемо изневерити ни своје чланове, ни своје бираче, нити основне идеје и разлоге постојања Демократске партије Срба у Македонији.
То је наше правило и завет дат оног часа када смо кренули на ово заједничко путовање у будућност, знајући ко смо и одакле смо, шта хоћемо и где идемо – волећи своје и поштујући туђе.”

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

RSS
Follow by Email