ФЕЉТОН: ВИТЕЗОВИ КУМАНОВСКЕ БИТКЕ (1)

Србија скупља снагу

Пише: Слободан Пантић

Мале хришћанске државе са Балкана: Србија, Црна Гора, Грчка и Бугарска склопиле су почетком 1912. године савез за ослобођење од заједничког угњетача – Турске. Прешли су преко својих несугласица и сметњи и решености да коначно спасу своје сународнике од свирепог и незаслуженог ропства. Ове године 23. октобра навршена је деведесет и једна година од славне Куманоске битке у којој су Срби победом над Турцма осветили Косово. За нас Србе то је био крај вишевековне борбе са једним истим непријатељем. Кумановска битка, пуна неизвесности и изненађења, решила је судбину Србије и можда целог Балканског рата. Али тиме је означен почетак једне друге, много краће борбе против наших тадашњих непријатељских суседа: Турске, Аустро-Угарске и Бугарске, које су окруживале и стезале ондашњу Краљевину Србију. Србија је ипак великом енергијом савладала све препреке до коначног ослобођења и уједињења. Балкански рат, у коме је поражена Турска и уништен њен феудални поредак у Европи, био је по речима Лењина, не само ослободилачки већ и револуционарни са гледишта друштвеног развоја.

ЗАБОРАВЉЕНИ ЈУНАЦИ

О Кумановској бици, несумњиво најважнијем догађају Балканског рата, овде говоре њени учесници, историчари и сведоци онога времена. Иако у тим радовима понегде има националног романтизма и идеализма то не умањује поузданост изворне грађе за дубља преиспитивања Кумановске битке. У протеклом периоду, посебно у оном после Другог светског рата, мало се писало о знаменитој Кумановској бици, па су пали у заборав најважнији догађаји и ликови из првих редова те битке. У књизи „Балкански рат 1912-1913“ у издању Историјског института ЈНА 1959, године, први пут је ближе описана Кумановска битка, са доста скромним и непотпуним подацима. Нема ближег описа одлучујуће битке на Сртевици, са легендарним јунацима који су ту битку изнели на својим плећима. С друге стране, неки нови историчари нетачно наводе имена и улоге тих јунака. Тако се за капетана Милисава Недељковића, који је на превару заробљен, тврди да је погинуо. А за мајора Војислава Николајевића, који је на бојишту нађен полумртав и огрезао у ранама, тврде да се презива Николић и да је заробљен. Такво непознавање историјских чињеница доприноси да поколења прхивате заборав и прекрајање истине. На научном скупу историчара Српске академије наука у децембру 1999. године констатовано је да се овакве грешке морају исправити, али то је остало само као мртво слово на папиру. Истовремено, на запаженој и поновљеној ТВ емисији, у којој се говорило о чојству и јунаштву наших ратника, један учесник је као о свом узору, поред осталог рекао: „Данас се мало ко сећа окршаја са Турцима у Кумановској бици, у којој је мајор Војислав Николајевић у најкритичнијем моменту јуришао као један човек, једна нација, једна застава – док није пао тешко рањен на пет места!“ Ово је са узбуђењем слушала у поодмаклим годинама кћи тог јунака, која је оца последњи пут видела 1941. године када га је као дете испратила у Други светски рат. Пожелела је и остварила сусрет са човеком који јој је после толико година оживео успомену на оца. Том приликом овај јој је донео књигу француског дописника из балканских ратова, Анри Барбиа: „Српске победе“, штампане 1913. године. Затим је одушевљено показао на следећи одломак описа Кумановске битке из књиге „Српске победе“ који га је задојио патриотизмом:

МАЈОР И ПУКОВНИК

„Настаде један кратак, необјашњив застој, као да су две расе мериле једна другу, лицем у лице последњи пут, пре него што се буду ухватиле у коштац… Али страшан ветар од шрапнела захуја. Све справе за убијање, пуцале су и грмеле уједно. Четврт часа трајао је окршај који се не да описати. Одједном главни јунак овог натчовечанског отпора, командант Седмог пука, пуковник Глишић, паде погођен једним зрном. Мајор Војислав Николајевић виде кад је пуковник пао. Он полете, извуче своју сабљу, петнаест официра, то је било све што је остало, учинише то исто. Један крик одјекну: *Јуриш!* Тада у једној врсти заноса, остаци Седмог пука полетеше напред и чудо се догоди. Ред по ред, корпус турске војске био је збрисан, одбијен! Мајор Николајевић, с једном руком којом није могао кретати, са раном на леђима која је зјапила, непрестано је био на челу својих војника. Погодила су га два зрна од шрапнела у десно раме и једна му је граната расекла плећку. Међутим, бесни јуриш још је био убрзан, једна батерија узета је на јуриш, пренеражене топџије, који нису имали времена да побегну, приковани су за своје топове. Рањен још на два места, мајор Николајевић пао је погођен у слабину, са једном сломљеном ногом, али његова жртва није била узалудна: на целој линији непријатељ је бежао. Турска офанзива била је коначно сломљена. Цео један корпус турске војске одбила су и потукла два српска пука!“ Дана 30. септембра 1912. године тачно у подне, тадашњи министар војни Србије, Радомир Путник, објавио је: „Њ. В. Краљ нарадио је мобилизацију и 1, 2. и 3. позива народне војске и последње одбране. Први дан мобилизације је 3. октобар. Наређујем извршење.“ Ова кратка наредба запалила је целу Србију. Грађанима је мобилизација објављена добошима, пуцњем прангија, паљењем ватре и другим уговореним знацима. Србија се до најудаљенијих места усталасала и ускомешала великом брзином у којој се испољи оданост, патриотизам и пожртвовање свих Срба. Већ прве ноћи и зоре по објави указа којим се народ позива на оружје сви способни људи пријавише се својим командама, водећи са собом све што је могло бити од користи војсци: коње, волове, товарна кола и друго. Свако је давао све што је могао, не помишљајући на неку накнаду, једино у циљу да допринесе победи Србија, свесна тешкоћа са којима ће имати да се бори, показивала је без посредовања власти просто своју одлуку да се успех постигне по сваку цену. Мала Србија – 48.000 квадратних метара, која је 1911. године по званичној статистици имала 2.000.000 становника, истакла је за рат 402.000 људи, што износи 14 одсто од целокупног становништва.

ВОЗОВИ ПРЕМА ЈУГУ

Мобилизацији се није одазвало само два одсто људи, углавном неспособних, који су се ипак већином пријављивали и тражили да се уврсте у борбене редове. Организација је била задивљујуће савршена. Огромне композиције пуних и празних возова, размимоилазиле су се по времену и месту, тачно онако како је било прописано редом вожње, без иједног судара, чак ни закашњења готово није било. Мајор Николајевић у својим успоменама пише: „Ја сам 8. октобра пред подне дошао са тркалитша на београдску станицу и 10. октобра рано ујутру стигао у Врање. Закаснило се седам минута и то се време имало надокнадити.“ По српском ратном плану све три српске армије требало је да наступају концентрично: Прва армија из врањског поморавља преко Куманова ка Овчем Пољу, Друга армија преко Ћустендила ка десном крилу турске армије, а Трећа армија имала је најдужи пут преко Косова ка левом крилу турске армије, тако да све три заједнички туку битку на Овчем Пољу. По турском ратном плану, Вардарска армија имала је да предузме офанзиву у правцу Куманова, да туче раздвојену Прву српску армију, да је одбаци у теснац Јужне Мораве, потом да туче Другу и делове Треће српске армије. По тим плановима кренуле су три српске армије и Вардарска турска армија. Дивизије Прве армије су 22. октобра 1912. године запоселе линију Табановци – Четирце – Младо Нагоричане. Као што се види на карти Моравска дивизија 1 позива зауставила се на десној страни. У средини, због лошег терена заостала је доста повучено Дринска дивизија 1 позива. На левој страни Дунавска дивизија 1 позива запосела је младонагоричанске положаје и опасно се истурила 4-5 км испред Дринске дивизије. Коњичка дивизија заноћила је на Младом Нагоричану и у неколико била потпора Дунавској дивизији која ће одиграти главну улогу у престојећој бици. На поменутим положајима Прва армија требало је да сачека левокрилну Другу армију под командом ђенерала Степе Степановића и деснокрилну Трећу армију под командом ђенерала Божидара Јанковића. Турска Вардарска армија изненадила је Прву српску армију и Врховну команду српске војске. Непријатељска турска Вардарска армија, под комндом дивизијског генерала Зеки-паше још 20. октобра запосела је својим 7 Корпусом (командант Фети-паша) положаје северно од Куманова. Током 21/22. октобра турски 5 Корпус (Кара Саид-паша) и 6 Корпус (Џавид-паша) дошли су преко Овчег Поља и до зоре запосели десну обалу реке Пчиње. То је било изненађење за српску војску, јер су све околности указивале да ће се Турси тући на Овчем Пољу или чак још јужније.

ВОЈВОДА ВУК

Српска Врховна команда, Штаб Прве армије на челу са престолонаследником Александром и његовим начелником штаба пуковником Петром Бојовићем, нити његови команданти дивизија, пукова, па ни командант Коњичке дивизије кнез Арсен Карађорђевић, брат краља Петра, нису знали о поменутим покретима и положајима Турака, као ни о њиховој снази. Испред нашег фронта налазила су се само два извиђачка ескадрона Коњичке дивизије. Крајње лево крило тј. узвишење Сртевицу запоселе су само слабе четничке снаге македонских добровољаца под командом војводе Вука (капетана Војина Поповића) без регуларних српских трупа, тако да је то крило било веома осетљиво.

Извор: Вечерње Новости

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *