ФЕЉТОН: ВИТЕЗОВИ КУМАНОВСКЕ БИТКЕ (2)

Османлије магла крије

Пише: Слободан Пантић

Уочи изненадног судара Прве српске и турске Вардарске армије код Куманова однос снага био је у корист Срба: у пешадији више од 2:1, у коњици око 3:1. Турци су били незнатно надмоћнији по броју батерија (41:39) и артиљеријских оруђа (164:148). Дунавску дивизију сачињавали су: Штаб у манастиру Забели, иза Старог Нагоричана. На десном крилу 9, на левом 18. пешадијски пук ојачан 3. артиљеријским дивизијом (три пољске батерије). У резерви су били: 7. и 8. пешадијски пук (без једног батаљона) и 3. дивизијски артиљеријски пук (без 3. дивизиона, свега 6 пољских брзометних батерија). На дивизијским крилима по једна пионирска чета. Дивизијски коњички пук био је код Стрмовца у долини Пчиње. У левој побочници један батаљон 8. пешадијског пука на Орловцу. Расположење војске и атмосферу у ноћи уочи битке овако је описао Бранислав Пантић, тада водник 4. чете 3. батаљона 18. пука, у чланку: „Осаманаести пешачки пук у Кумановској бици“. “Време је било тихо и мирно, за месец октобар изванредно; наше расположење исто тако било је у складу са овим лепим временом и до сада постигнутим успесима, тако да је то вече 22. октобра у нашем биваку проведено у пуном задовољству, са смехом, који су изазивали разни вицеви на рачун Турака.“

ЗАТИШЈЕ ПРЕД БУРУ

„Једном речју, вече које ничим није ни издалека наговетшавало нити предсказивало сутрашњи хаос и лом, у којима умало нису биле дохваћене, завитлане и бачене у вечност све наше младалачке илузије и маштања о победоносном уласку у Душаново Скопље, а и да не говорим о могућностима пораза, који је био тако близу, а који нам се чинио те вечери савршено немогућим. А да нам је неко те вечери казао да ћемо ми сутра терет дана понети на нашим плећима и да ће то бити један од најзначајнијих догађаја у историји нашег народа и да ће сутрашња ситуација свом тежином сручити се на нас, ми бисмо му се у очи насмејали и рекли му, ако ништа друго, оно бар да не зна шта говори.Не, то је немогуће! Сви извештаји гласе да Турака нема нигде у близини! Зар наша коњица није напред?! Зар она бодрим оком не мотри и не заштићава нашу армију?! Да, да, све је на своме месту! Турци су на Овчем пољу – тачно онако како их је поставила наша Врховна команда! – и ми ћемо их тамо наћи и тући – а дотле, можемо мирно спавати и одмарати се, а за све остало има ко брине. Ето, са таквим идејама и мислима и убеђењима легли су те значајне вечери официри 13 пешадијског пука, да се у заслуженом одмору окрепе и спреме за сутрашњи рад. Ноћ, та тиха и мирна октобарска ноћ пуна звезда и месечине, проведена је у биваку нашега пука потпуно мирно и спокојно, нико ни у сну није сањао шта нас сутра очекује, да ћемо ми стура понети и изнети терет дана и да је наш пук судбином предодређен да одигра једну најважнију и најсудбоноснију улогу у овоме рату…“ Наш познати историчар Станоје Станојевић овако је описао следећи дан:„Дан 23. октобра освануо је мутан и суморан. Киша је сипила и ромињала, а измаглица се лелујала на косама и испред коса, које су заузимале српске трупе. Од времена на време разбила би се помало магла, поља и косе пред војском осветлиле би се за тренутак, да би се одмах затим магла још више згуснула и да сасвим затвори видик, до на неколико стотина корака. Српске су трупе у тој магли стајале на својим положајима, и не слутећи, да је тако близу велика непријатељска војска, и да ће такорећи за неколико тренутака почети велике Косовске трагедије. А у исти мах се, под заштитом магле, испред коса на којима је била српска војска, у долини Пчиње и Кумановке, окупљале и размештале многобројне турске трупе и извлачени топови на положаје, са којих су одстојања вероватно још раније била тачно одмерена.

СЕЋАЊЕ МАЈОРА НИКОЛАЈЕВИЋА

Зеки – Паша, командант турске Вардарске армије, пошао је против наше Прве армије подједнако јак на целом фронту, од Пчиње до Скопске црне горе, али свакако са намером, да у току борбе прикупи што више војске, на оној тачки, где осети да су Срби најслабији… Већ пре објаве рата, још за време мобилизације држава, Турци су добијали од њима пријатељски расположених сила, прилично тачне податке о стању, броју и распореду српске војске. Тачно су знали, да Моравском долином наступа највећи део Прве армије, а да долином Пчиње силази мањи део трупа…“ Поштовани Господине! Пишете ми и молите да Вам опишем Кумановску битку о којој смо разговарали 29. октобра 1912. године, када сте ме посетили тешко рањеног у Ристовачкој болници. Радо се одазивам Вашем позиву, јер сам као командант батаљона био на најважнијем месту и у пресудном моменту када се судбина битке решавала. Из успомена које су ми дубоко урезане у души, изнећу само оно што сам лично видео и доживео. Нећу се упуштати у опис и оцену Кумановске битке у целини, о којој су многи исцрпно писали. Дана 22. октобра 1912. године, после подне, 7 пешадијски пук „Краљ Петар 1“ у коме сам у чину мајора био командант 2. батаљона, сменио је са предстражарског положаја на Старом Нагоричану трупе 8. пешадијског пука, које су заузеле предње положаје. Наступили смо као резерва и преноћили у биваку под малим шаторима. Следећег дана, 23. октобра, пре подне, по тмурном времену и магли, 7. пук се од места преноћишта кретао у дугачкој колони двојних редова да заузме своје место у борбеном поретку Дунавске дивизије 1. позива, која је образовала лево крило Прве армије, чији је командант био престолонаследник Александар. У току ноћи и сада, јашући на коњу поред свог батаљона, у глави ми се роје мисли и сећања на приче оца и матере о свему што су Турци и Арнаути чинили да униште наш живаљ и да га заувек раселе из Старе Србије. Дугих зимских ноћи матер ми је причала да се њен отац доселио са Вилајета, како се онда за Косово говорило, и дошао у Београд када је у њему било свега стотинак кућа и да је за владе књаза Милоша купио на Теразијама ледину за 100 дуката. Довео ју је из села Мидинаца, које се налази између Гостивара и Кичева, када јој је било седам година. Тада су бежали 18 дана караваном, на коњима, да би се сачували од зулума и разбојништва страшних Арнаута из Дебра и околине, који су се преко планине спуштали до Мидинаца. За 50 година Дебралије су побили и опљачкали 11 домаћинстава из његове задружне куће. Мати, чију је главу дед тада спасавао, добро је запамтила Дебралије када су ноћу долазили, уз лавеж паса, и убијани и пљачкали Србе, а из куће нико није смео да изађе и покаже се да је жив. Скривала се у мајчином крилу, дрхтећи да не проговори ниједне речи. Тих страшних дана наш живаљ морао је да бежи напуштајући своје домове и гробове својих предака.

БИТКА ВЕЋ ПОЧИЊЕ

И отац ми је причао о сеоби Срба под Чарнојевићима, и да је као чобанин дошао у Београд. Његови су припадали оном малом броју Косоваца из околине Вучитрна, који су се одвојили од Ниша и преко Грамаде и Књажевца населили неколико села у околини Зајечара, па и његово село Звездан. Као дечака водио ме је отац у Звездан, где сам на оделу жена видео косовски вез. Као потомак, по оцу и матери, оних који су били принуђени да беже и расељавају се од Турака и Арнаута, полазим сада са српском војском и својом браћом да осветим Косово и побијене претке. Моје мисли прекида фијук и експлозија распрснутих граната и шрапнела. Битка је почела. По наређењу команданта пука, престројавамо се у еволуциони поредак да избегнемо губитке услед артиљеријске ватре. Пук заузима своје место у борбеном поретку дивизије, иза места где се састају крила 9. и 8. пука. Шрапнели се распрскавају високо и не наносе нам никакве губитке. Прошетам између чета, разговарам и шалим се са официрима и војницима. Разговором и шалом сузбија се, донекле, страх. Наједном, над главама Прве чете распрште се шрапнел и војници му се из клечећег става поклонише, као по команди. – Не клањај се као Турчин Мухамеду! Србин се само прекрсти да му Бог сачува главу – рекох војницима од којих неки почеше да се крсте. У мирнодопским приликама Бога се обично не сећамо, али у рату када глава игра на рамену, често га призивамо, обично речима: – Боже, сада ми помози! Не знамо шта се напред дешава, не види се ништа сем зујање и распрксавање шрапнела и граната. Код наших трупа примећују се поједини официри и ордонанси како одлазе до команданта пука и потом напред ка првом борбеном реду. Кад се нађох између своје Прве и Друге чете, распрсну се шрапнел изнад моје главе и ја му се поклоних, само нешто мање од војника. – Да ли су ме видели? – У стиду окренух главу полако и испод очију погледах војнике. Присетих се, затим, да је такав стид многе храбре официре отерао у смрт пре времена. Али због неустрашивости војници су нас неизмерно уважавали и поштовали. Често су нас сами опомињали да се не излажемо опасности.

СТЕПА ГОНИ ТУРКЕ

Господине мајоре, зашто сте дошли овамо? Шта ћемо без Вас ако погинете?, чух речи неког редова – наводи Николајевић. „У бици такве речи још више охрабрују. Под артиљеријском ватром доживесмо прво крштење. Клањали смо се, иако нас томе нико није учио. После извесног времена командант пука позва нас команданте батаљона и саопшти нам извештај примљен од официра једне коњичке патроле: – Ђенерал Степа потукао Турке на Страцину и сада их гони. Овај извештај неизмерно нас обрадова и ми га преко командир а чета саопштавамо војницима. – Ура…а…а! Живео ђенерал Степа! – разлеже се нагоричанским пољима.

Извор: Вечерње новости

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *