ФЕЉТОН: ТУРСКИ ИСТОРИОГРАФИ О КУМАНОВСКОЈ БИЦИ (2)

Турци криве Албанце

Пише: Исмет Кочан

Када су у магловито и сипљиво јутро, 23. октобра 1912, надомак Куманова, ударили топовским батеријама по најистуренијим положајима Прве армије српског престолонаследника Александра, Турцима су биле јасне две ствари: да су у потпуности изненадили противника који није имао благовремене информације о близини и распореду њихових снага, те да тај квалитет који су постигли на самом старту битке, морају да претворе у жестоку офанзиву са којом ће сломити српски отпор. Према писању турске историографије, османлијски војни стратези, пре свега командант Вардарске армије, Зеки-паша, прибојавали су се нечега што су једино они знали – да је Прва армија престолонаследника Александра, упркос фактору изненађења, у ствари, била много моћнија од Вардарске армије, али Срби тога изгледа уопште нису били свесни. Зеки-пашу је бринула и чињеница да његове јединице нису могле после ефектног изненађења да муњевито искористе тај квалитет, а знало се и зашто: због закашњења других јединица које су се приближавале бојном пољу, права офанзива је могла да отпочне једино после подне.

НАПУСТИЛИ БОЈНО ПОЉЕ

Турске јединице су биле овако распоређене: на левој страни се налазио Седми корпус под командом Фетхи-паше, на средини, Шести под командом Џавид-паше и десно 5. корпус којим је командовао Саид-паша. Те су се јединице и поред све исцрпљености и умора са једним зачуђујућим напором бациле на Прву српску армију, која је била запањена оним што јој се десило. У тренуцима када је битка постизала највећу жестину наступило је и вече које ће донети ноћ пуну чудних догађаја у турској војсци, који ће у великом делу одредити и судбину сутрашњег наставка окршаја. Две војске су тог јутра, 24. октобра, поново започеле љути бој. Међутим, Срби су се сада већ били мало сабрали и повремено су почели да прелазе и у офанзиву. Међутим, другог дана у најкритичнијем делу битке, једна празнина у линијама Седмог турског корпуса одредила је и судбину овог рата. Та празнина је припадала Скопској резервној дивизији која је већином била састављена од Албанаца који су претходне ноћи, да би се заштитили од кише, самовољно напустили своје положаје и распрснули се у оближња села, па чак и Куманово! Према писању турске историографије, догодило се и то да се једна комплетна дивизија сакрије под кровове кућа у позадини. Сутрадан се закаснило са прикупљањем јединица и њиховим слањем на фронт. Срби, који су уочили ову празнину ушли су као клин у турске редове и почели да напредују. Ово је довело у опасност остале турске јединице које су стале, а неке су почеле и да се повлаче. Седми турски корпус који је јуче и данас напредовао, одједном је био заустављен и растресен и почео је да се повлачи. Турским снагама се од овог тренутка није лепо писало. Иако су Пети и Шести корпус који су се налазили десно од Седмог и даље успешно напредовали ка српским снагама, командант Вардарске армије, Зеки-паша, није располагао ни са једном резервом са којом би попунио насталу празнину. Уз то са источног крила се ка фронту брзо усмеравала и Друга српска армија, што је претило да наредног дана доведе у тешко стање турску Вардарску армију. Симптоми повлачења Седмог корпуса већ су као епидемија захватили турске редове, због чега је Зеки-паша одлучио да тог послеподнева прекине офанзиву и да исте ноћи почне са повлачењем. Рахим Алпак, официр у редовима Вардарске армије, оставио је упечатљиво сећање на ток битке и разлоге преокрета у корист српских снага: „Србима су, када је направљен први контакт са њима испред Куманова, били нанесени велики губици. Ток битке, до увече, изгледало је да иде у нашу корист. Међутим, када је наступила ноћ, неки дивизијски и остали команданти, напустивши бојно поље, отишли су да се опусте у Куманово. Неки дивизијски команданти су чак у поноћ звали и шнајдере да би им пришили генералске чинове који су им били додељени. Бригаде и дивизије су се још те ноћи распрсле.“

РАЊЕНИЦИ БЕЗ ЗАШТИТЕ

Кратко иза наређења команданта, све су турске јединице, не чекајући вече, почеле са повлачењем које се убрзо претворило у бекство, панику и расуло. Разлог за то су, осим Скопске резервне дивизије биле и друге резервне дивизије суседног Шестог корпуса, међу којима и резервна Битољска дивизија, састављена такође од Албанаца који су окренули леђа и почели да беже. Ово се стање за кратко време било проширило и на остале јединице. Вардарска армија као да је опонашала турску Источну армију која је дан пре тога, 23. октобра, после губитка битке са Бугарима код Кркларелија, у једном хаосу бежала у правцу Луле Бургаза. Обе ове турске армије задесила је иста судбина. По киши и блату пожуриле су у офанзиву против моћнијег непријатеља, не завршивши пре тога своју мобилизацију и, готово без праве битке, обе окренуле леђа и дале се у бекство. То је, један дан после Кркларелија, на Куманову учинила и најмоћнија јединица Западне армије, Вардарска армија. О овом расулу је забележено и сећање потпуковника ове армије Хафиза Хакија, према коме је то расуло почело напрасно и у неочекивано време, да би се за трен ока проширило у читавој армији као нека епидемија или олуја: „Чим су чули трубу за повлачење, војници су почели са страшним криковима да беже. Паника се проширила на целу армију. Ништа није остало ни од реда ни од дисциплине. Официри су преклињали побеснеле војнике да се зауставе, али узалуд. Највише се слушала вика оних који су бежали. После неколико минута је цела армија бежала. Што год је било од муниције и топова, остављено је на бојном пољу. Многи су одвезивали коње са топова и бежали на њима. Они који су остали, подизали су белу заставу и предавали се.“ Под јаком кишом, 24. октобра увече, бележе турски историографи, војници Вардарске армије су уместо повлачења у борбеном поретку, бежали. Јединице су се помешале једна с другом и командовање је потпуно престало. Неколико сати после овог расула, град Куманово који се налазио 5 километара иза попришта, изгледао је као место судњег дана. Један сведок је овако описао кумановску железничку станицу те ноћи: „Нарочито жалосну слику су представљали насртаји на вагоне у којима су били рањеници. Војници који су бежали силом су избацивали рањенике из вагона да би заузели њихова места. Ти јадници су, без милости, остајали здробљени испод њихових ногу, али њихово запомагање није имао ко да чује. Међутим, нико није предузимао никакву акцију и није било никога ко би ставио те композиције у ред и покренуо их на пут.“

ГУБИЦИ 4.500 ВОЈНИКА

У „Историји балканских ратова“, аутора Арама Андонијана стоји и ово: „Када су се Срби указали на брдима насупрот железничке станице, тужни призор је добио још гори изглед. Ова људска стада која нису знала шта да раде, почела су да беже под паљбом пушака у необјашњивој буци, газећи жене и децу, са свим стварима које су носили – оружјем, муницијом, храном и одећом према кумановском путу“. Другог дана од овог расула, „које је личило на судњи дан“, бележи у истој књизи Арам Андонијан, 25. октобра 1912, српска армија је ушла у Куманово. „Од стране Срба заробљено је десет вагона турских рањеника који су били напуштени на железничкој станици. Док се ово дешавало у граду, за то време су српске добровољачке чете пљачкале муслиманска села и биле заузете убијањем муслимана у околини, који су се, сада без заштите турске армије, такође дали у бег…“ Према оцени турских историографа, Кумановска битка је трајала само два дана и Вардарска армија ју је изгубила више због тога што се сама расула, него због утицаја непријатеља. У балканској архиви Председништва за војну историју Генералштаба турске армије је забележено да су укупни губици османлијске армије у овом боју износили 4.500 особа, што и није било тако значајно у односу на чињеницу да је било изгубљено командовање јединицама на терену. Скопска дивизија са албанским резервистима готово да је престала да постоји. Албански и бошњачки војници су побегли у своја села, а при повлачењу је Вардарска армија остала и без тешког наоружања. Од 120 топова, 80 је остало код непријатеља, док су укупни губици код Срба били 4.595 погинулих војника. Усред једног таквог хаоса, заменик врховног команданта, Назим-паша, послао је Западној армији телеграм у којем, не знајући да је њена Вардарска армија изгубила битку на Куманову, тражи да Западна армија „продужи са офанзивом и да, напредујући у правцу Софије спаси Источну армију која се нашла у притешњењу“. Овај телеграм се такође чува у балканској архиви Председништва за историју Генералштаба армије и из њега се види да заменик врховног команданта турске армије, дакле, није уопште имао појма да се успешна офанзива Вардарске армије од претходног дана била претворила наредног у расуло!? „Због њеног, до сада познатог јунаштва и истовремене заштите Солуна и победе над српском армијом, коју је јуче успела да одбаци назад“, пише између осталог у овом телеграму Назим-паша, „од Западне армије се очекује да свим расположивим снагама крене у правцу Дубница – Ћустендил (јужно од Софије) и да покуша да олакша операције Источној армији, које она треба да изведе у Тракији“.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *