ФЕЉТОН: ТУРСКИ ИСТОРИОГРАФИ О КУМАНОВСКОЈ БИЦИ (1)

Бежанија пре битке

Пише: Исмет Кочан

Игром судбине, 523 године након Косовског боја, у којем је војска султана Мурата и поразом српских снага предвођених Кнезом Лазаром ставила тачку на српски суверенитет, 23. Октобра 1912, непуних осамдесет километара југоисточно од тог попришта, догодио се код Куманова не мање крвавији бој, који је најавио коначни слом османлијске владавине на Балкану. Кумановску битку, која се збила само неколико дана од међусобних објава ратних дејстава и званичног почетка Првог Балканског Рата, турска историографија сматра за један од кључних, ако не и пресудних догађаја за крах њене до тада моћне западне армије, чији је задатак био да одбрани оно што се, како се брзо испоставило, одбранити не може. За разлику од првог окршаја са Србима на Косову, у којем су се Османлије појавиле као завојевачи, турски историографи су једнодушни у оцени да је Први Балкански Рат Турцима који су били у ситуацији да бране пре тога већ смањене границе њених балканских провинција, био наметнут. Да је захваљујући инертности владе у Истанбулу која је показала велико несналажење пред бурне догађаје у које су били уплетени прсти великих сила, било изгубљено драгоцено време за припрему војске за рат. Ту су били и међусобни тајни договори балканских земаља, о којима она, како се испоставило, задуго и за чудо није имала појма…

Истинске припреме за ратни окршај са накострешеним малим балканским земљама, Османска империја је, према оцени турских историографа, започела исувише касно. Влада у Истанбулу је, рецимо, објавила мобилизацију пуних 40 дана после будућих противника, у време када због невољности Албанаца и Бошњака у Румелији да се ставе под оружје традиционалних заштитника, нису могли да изврше ни половину предвиђене попуне јединица, а Порта је у међувремену већ била у војним дејствима са Црногорцима који су јој пре тога још први објавили рат. Утом су се на Истанбул сручиле и ноте великих сила и балканских земаља у виду ултиматума… Према оцени тадашње турске владе, под маском захтева за спровођење реформи и давање слобода локалном албанском и македонском живљу у Румелији, тражио се само изговор за рат. Ту је, сматрала је она, било и понижавајућих услова, које ни једна држава која држи до себе не може прогутати… Требало је спасавати част Османске империје.

Влада и њени команданти су, упркос лошим вестима са терена, закључили да Турска мора у овом случају преузети иницијативу и у рату, за који се процењивало да ће кратко трајати, прва удари. Ратне ноте су у међувремену биле размењене и пожар на Балкану који је претио да прерасте у светски рат је почео. Само три дана иза тога дошло је до судбоносне Кумановске битке и првог окршаја са Србима у којем је у самом старту поломљена оштрица Вардарске армије, најубојитије формације некада моћне турске Западне Армије, чији ће пораз бити судбоносан за коначну еутаназију “Болесника на Босфору” који ће у овом првом ратном одмеравању балканских снага изгубити целу Румелију и готово комплетне балканске просторе, изузев истанбулског залеђа.

У неколико наставака представићемо, из угла турске историографије, најсудбоноснију битку Првог Балканског Рата. Поред тога, позивајући се на изворе из архиве генералштаба турске армије и извештаја и сећања кључних турских команданата, чланова тадашње османске владе и учесника поменутих збивања, описаћемо све оно што је било претходница, али и последица ове битке: турска заплена српских топова у солунској луци које је српска влада била купила од Немачке, што је био формални разлог за почетак мобилизације војске у Србији; целокупни српско-османлијски рат за македонске територије и атмосферу у редовима турске војске у њеном повлачењу до Битоља, где је, у још једној одлучној и крвавој бици њена Западна армија доживела још један тежак пораз који је Турској дефинитивно досудио печат највеће губитнице у Првом Балканском Рату. Овде ће се из, за нашу историографију непознатог угла наћи и рат Османлија са у старту неозбиљно схваћеном Црном Гором, као и непознати детаљи везани за опсаду Скадра, те атентат над заповедником турске одбране и тајни преговори са његовим наследником за предају тврђаве Црногорцима и Србима… Једнодушна оцена турских историографа је да је од противничких страна српска армија, после бугарске, била најмоћнија војна сила у региону. У тренутку када је објављен рат, била је већ завршила своју мобилизацију и ставила у строј 182.000 војника. Срби из иностранства су такође хитали да помогну својој домовини, а у војнике су се уписивали и Европљани и руски добровољци. Срби, османлијски држављани у Румелији, тајно су бежали и прелазили у редове српске армије. Већ тада је од њих била формирана једна добровољачка јединица од 8.500 војника. Објава рата је код Срба дочекана са великим усхићењем, а ехо обраћања српског краља Петра је стигао и до Истанбула.

“За слободу наше браће, за бољи живот и развој српске краљевине, наредио сам почетак светог рата нашој јуначкој армији. Јуначке армије наших савезника, заједно са нама, напредују према непријатељу. Имамо заједнички интерес, зато што смо вековима делили исте патње. На оним местима које ће ослободити, моја ће армија наићи и на муслиманске Србе, али и хришћанске и муслиманске Арнауте. И у срећи и у патњи, скоро увек смо били заједно са њима. Свима њима доносимо исту слободу, братство и јединство”. Турска историографија бележи да је првог дана рата, 18. октобра 1912, српска војска са великим усхићењем, које су делили и њихови савезници Бугари и Грци, прешла османлијску границу и у три крила, почела да напредује. План Срба је био да са Трећом армијом под командом генерала Јанковића, истовремено помогну Црногорце, али и да преко Приштине с фронта нападну турску Западну армију. Друга српска армија под командом генерала Степановића, у чијим је редовима било и Бугара, већ се налазила на бугарској територији и требало је да својом главнином нападне источно крило турских снага. Задатак јој је био да једним својим делом одбаци турски Струмички корпус, да напредује према Струми и Серезу и да се спусти на Егејско Море. Главни ударац турској Западној армији је требало да зада Прва српска армија, на чијем се челу налазио престолонаследник Александар. Његова армија која је бројала 100.000 војника и била јача од других, налазила се на самој средини и било је планирано да са фронта нападне турску Западну армију и да освоји Куманово. Турска Западна армија је у тренуцима пред одсудни бој, у околини Куманова, још увек прикупљала своју најмоћнију, Вардарску армију. Према замисли турских војних стратега, требало се са овом војном формацијом извести офанзива на српске снаге, која би се после њиховог пораза вратила назад и напала грчке снаге… Међутим, оног дана када је објављен рат, турска Западна армија још увек није била завршила своју мобилизацију. Са 188.000 војника, достигла је била само половину од својих мобилних снага. Поврх тога, Вардарска армија, са којом се предвиђала офанзива и напад на Србе, још није била стигла на планиране положаје и у великом делу се налазила на путу. Командант ове армије, Зеки Паша од Халепа, рецимо, био је у том тренутку у покрету заједно са својим штабом и није био у могућности да како треба ни упозна своје јединице.

Три корпуса који су сачињавали Вардарску армију, један за другим, напредовали су с једне стране ка Куманову, а с друге грчевито покушавали да приведу крају мобилизацију. Све је било хаотично и киша која је непрестано падала још је више повећавала тај хаос. Војници који су били позвани под оружје, промашивали су путеве и нису могли да нађу своје јединице. Све се одвијало у једној општој галами и журби без циља. Док још нису ни били почели сукоби, због неуредне организације снабдевања, у турској војсци је почела да се осећа глад. Све је то утицало на то да је овај војни поход Вардарске армије на српске снаге, уместо да буде наступање једне устројене армије која је спремна да се бори са непријатељем, више личио на неуредно повлачење у рату поражене и распрснуте војске. Седми корпус Вардарске армије, који је био најистуренији, заузео је положаје северно од Куманова. Командант Западне армије, Али Риза Паша, и поред свих тешких невоља које су пратиле његову војску, није се био отказао од одлуке за офанзиву. Међутим, Вардарска је армија била још више ослабљена чињеницом да су њена два батаљона морала да буду послата у сусрет Другој српској армији која је напредовала са истока, а један батаљон је био остављен у Битољ за отклањање опасности од Грка.

Због свега овога, Турци су код Куманова изгубили најмање два пресудна дана. Процењује се да су били тада напали српску Прву армију док је њихова Друга и Трећа армија биле далеко, да је то још и могло и да обећа неки успех, али… Очигледно је било да Вардарска армија која је била спала на 65.000 војника није у овом стању била спремна да нападне Прву српску армију која је бројала 100.000. Командант Вардарске армије, Зеки Паша је дан уочи окршаја био тога савршено свестан, али је упркос томе морао да послуша наређење свог претпостављеног, команданта Западне армије Али Риза Паше и да удари на снаге престолонаследника Александра. Јер одлука је била неопозива: бој ће се заметнути ујутро 23. октобра.

Извор: Вечерње Новости

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *