ФЕЉТОН: ВИТЕЗОВИ КУМАНОВСКЕ БИТКЕ (3)

Турци туку топовима

Пише: Слободан Пантић

Под утицајем овог извештаја један велики део 18. пука још раније је напустио свој предстражарски положај и спустио се низ нагиб да искористи победу ђенерала Степе и да гони Турке. Кад се највећи део тог пука спустио до потока, појави се потпуно развијени борбени поредак турских трупа, који свој главни напад усмери у масу на овај део пука. Нашавши се под надмоћном пешадијском и артиљеријском ватром, наши се боре кратко време и почињу да одступају враћајући се на полазни положај. Али на нагибу где није било никаквих мртвих углова да их колико-толико заклоне, окренути непријатељу, морали су да претрпе велике губитке. Тако је борба 18. пука почела да се води у нереду и без плана. Храбри мајор Војислав Велимировић, командант 2. батаљона, и многи други официри платише својим животима овај непромишљени покушај. То је истовремено значило кризу и прави почетак битке. По распрскавању шрапнела и експлозији граната јасно се види да Турци унакрсном ватром засипају редове 18. пука и да је потребна свежа снага да му помогне. Још раније је 1. батаљон 7. пука са три чете упућен на Путин Рид, а са једном на Пркин Рид. Са остала три батаљона наш пук се од подне налази иза Вујовског Камена… У ноћи између 22. и 23. октобра, због необавештености да су 5. и 6. турски корпуси са Овчег Поља стигли на Пчињу у Штабу Коњичке и Дунавске дивизије 1. позива формирана су два погрешна и супротна гледишта шта се може десити сутрашњег дана. Те две заблуде биле су узрок погрешног наступа у почетку Кумановске битке. Погрешни извештај из штаба Коњичке дивизије да се разбијене турске трупе са положаја Страцина повлаче ка Куманову био је примљен без резерве као тачан.

ПОВЛАЧЕЊЕ ДРУГОГ БАТАЉОНА

А командант Дунавске дивизије 1. позива дознао је да је у Куманово стигло тринаест батаљона турске војске, а није сазнао да је турска војска стигла на Пчињу. Тако су наша два команданта имала два погрешна схватања да опасност долази од Страцина или од Куманова, а не са Овчег Поља, што је још више отежало ситуацију наше Прве армије. Када су Турци око 7.30 часова прешли у офанзиву у нејасној ситуацији изненадили су Србе. Нетачно обавештени да су у долини Пчиње примећени делови турске војске коју је левокрилна Друга српска армија потукла код Страцина, па се сада њихова комора повлачи, предузели су непромишљени корак заробљавања те коморе. Наиме, командант 18. пука због магле није могао да утврди чије су то трупе у покрету, па кад му стиже један четник са Сртевице са извештајем да су то Турци са Страцина, одлучи се да око 8 сати нареди команднату 2. батаљона мајору Војиславу Велимировићу да се са својим батаљоном упути на југ и зароби комору. Причају да је мајор покушао да реагује тврдећи да је јутрос својим очима видео како с оне стране Пчиње непријатељске трупе наступају, али због магле ни он није био сигуран да ли је то заиста повлачење коморе о којој су известили и четници, па му остаде да се повинује заповести. Око 8.30 сати послат је 3. коњички пук са мајором Петром Саватићем од Пркиног Рида у правцу југа; он није могао стићи даље од Ћућинске Махале, јер је водио борбу пешке и вратио се око 10.30 са извештајем да је наишао на јаког непријатеља. Око 9 сати упућен је и 2. коњички пук са мајором Чолак Антићем поред Сртевице ка Голубици, али се већ око 10 сати вратио и известио да су тамо јаке непријатељске снаге. Најгоре је прошао 2. батаљон 18. пука, који се спустио у правцу претходнице 17. низамске дивизије. После изненадног судара био је присиљен да одступи у висини засеока Владинци. Ту га је напало лево крило 13. низамске дивизије и потпуно разбило. У борби је погинуо храбри командант мајор Војислав Велимировић. Батаљон је затим запао у јаку унакрсну ватру турских батерија са Голубице и Зебрњака, па се у паници повлачио према Пркином Риду.

КРИЗА ИПАК – КРАТКО

Командант 4. батаљона, мајор Душан Глишић, који је имао задатак да поседне седло између Пркиног Рида и Сртевице, покушао је да га спасава, али је и он обасут уништавајућом ватром 13. низамске дивизије са правца Пударнице, па је присиљен да се растројен и он повуче на полазне положаје. Судбина 18. пука показала је да се на свега 3-4 км од положаја Дунавске дивизије 1. позива налази врло јак непријатељ, што су потврдили и извештаји коњичких пукова. Сва три покушаја била су предузета пре доласка команданта Дунавске дивизије 1. позива на дивизијски фронт. Командант Дунавске дивизије 1. позива провео је ноћ 22-23. октобра у манастиру Забели, три километра од резерве и отуда је кренуо ка фронту тек када га је командант 7. пешадијског пука потпуковник Александар Глишић са Старог Нагоричана известио телефоном да се на фронту чује и артиљеријска ватра. Изненађен нападом Турака он је целог дана био на мукама не знајући на ком делу ће Турци управити свој напад, па је најчешће био на супротном тј. десном дивизијском крилу. Све до 10 сати њега је у неку руку замењивао командант Коњичке дивизије Арсен Карађорђевић. Када је око 10.30 командант дивизије Божановић дошао на лево крило наредио је по ордонансу команданту 7. пешадијског пука, који је био у покрету ка Путином Риду, да се примакне ближе десном дивизијском одсеку. Магла је почела да се диже, па је имајући у виду ситуацију и пошто је издао нека наређења опет је отишао на десни дивизијски одсек. Када је 18. пешадијски пук био растројен да се више није могло рачунати са његовом компактношћу, његов командант Михаило Зисић известио је команданта дивизије да су му 2. и 4. батаљон потпуно разбијени и да са њима неће моћи да одржи Пркин Рид до мрака. Примивши овај извештај командант дивизије кренуо је опет са десног на леви одсек. Међутим, сву ову кризу није искористио командант турске Вардарске армије Зеки-паша да угрози лево крило Дунавске дивзије 1. позива, односно лево крило Прве армије. Проценивши акцију 2. и 4. батаљона 18. пука као насилно извиђање за рачун јаких српских снага на младонагоричанским положајима, закључио је да му за обухват левог српског крила није довољна само 13. низамска дивизија док Штипска редифска дивизија из армијске резерве не изврши обухват левог српског крила преко Сртевице. Зато је наредио да 7. корпус изврши јак притисак на српско десно крило. Застој турског десног крила омогућио је Дунавској дивизији 1. позива да пребаци свој други ешалон са десног на лево крило и да преброди кризу и консолидује фронт.

ЗАШТО НАПУШТАТЕ ПОЛОЖАЈЕ?

Како се турска пешадија још није усуђивала да примакне положајима Вујовског Камена, које су држали 1. батаљон 18. и 1. батаљон 7. пешадијског пука, са којих је одступила наша 7. батерија, непрестано је засипала непријатељска артиљерија. Командир чете која је држала тај положај, капетан 1. класе Љутомир Ђорђевић соколећи своје војнике и у шали хватајући рукама турске шрапнеле, смртно је рањен. На ледини иза Вујовског Камена 7. пешадијски пук чекао је чудећи се што га не шаљу у помоћ левом крилу, са кога су многи војници 18. пука пред његовим очима бежали у позадину. У одсуству команданта Дунавске дивизије пуковника Божановића, који је страховао да турске снаге од Куманова не продру између Дринске дивизије и тако угрозе Дунавску дивизију и више времена проводио на десном крилу, командант Коњичке дивизије кнез Арсен Карађорђевић био је принуђен да у кризном моменту преузме улогу пуковника Божановића. Он се први за помоћ обратио 7. пешадијском пуку преко свога начелника штаба који се обратио мајору Војиславу Николајевићу, команданту 2. батаљона.

ИЗ РУКОПИСА МАЈОРА НИКОЛАЈЕВИЋА:

Око 2 сата после подне један ђенералштабни официр приближује се мојој левокрилној чети. Познајем у њему начелника штаба Коњичке дивизије, потпуковника Милана Туцаковића. Излазим му у сусрет и поздрављам га. – Господине мајоре, потребно је да помогнете лево крило 18. пука – обраћа ми се. – Разумем, господине потпуковниче, изволите до команданта да га о томе известимо! – одговарам и не питајући га о стању левог крила 18. пука одлазимо до команданта 7. пука потпуковника Александра Глишића. Увиђајући да се нешто мора учинити Глишић ми изда наређење да са својим батаљоном сместа укажем помоћ левом крилу 18. пука. Командирима чета издам кратку заповест и чете крећу. Наређујем четном најстаријем командиру да одмах прими команду над батаљоном и касом ободем коња и прођем поред Пркинг Рида да се благовремено обавестим о стању на левом крилу и да уведем батаљон у борбу на месту где буде потребно. Тешко сам прошао 400-500 метара наиђем на команданта артиљеријског дивизиона чије су батерије биле већ упрегнуте и одступају. – Зашто одступате са положаја? – питам га.

ПАНИКА МЕЂУ ВОЈНИЦИМА

Осамнаести пешадијски пук почео је са одступањем. Извлачим топове да не буду заробљени – одговара он. Видим да са одступањем овог дивизиона лево крило Дунавске Дивизије 1. позива остаје без иједног топа и да ће сав терет имати да прими пешадија на своја плећа. Призор пред мојим очима потврђује да је на левом крилу 18. пука стање лоше. На прилично великом простору иза положаја тог крила растурене групице по 3- 6 војника застају, окрећу се положају, одступе неколико корака назад и опет се зауставе. Поједини храбрији војници дижу руке увис и вичу: -Не одступајмо браћо! Вратимо се на положај! – али нико се не враћа јер је паника почела да захвата трупу. Схватам озбиљност ситуације и трком потерам коња до средине растурене гомиле и викнем: -Војници, вратите се на положај 7. пук стиже вам у помоћ!

Извот: Вечерње Новости

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *