ФЕЉТОН: ТУРСКИ ИСТОРИОГРАФИ О КУМАНОВСКОЈ БИЦИ (3)
Расуло турске војске
Пише: Исмет Кочан
Командант турске Западне армије, Али Риза паша који је са запрепашћењем примио честитку врховне команде “за показано јунаштво и потпуну победу над српским снагама код Куманова”, морао је да разочара своје претпостављене у Истанбулу и да им одговори да је његова војска, у ствари, доживела тежак пораз и да ће морати да уложи велике напоре да се и даље одржи на фронту. Почев од 25. октобра, Вардарска армија је са Седмим корпусом почела да се повлачи према Скопљу, а са Петим и Шестим према Велесу. Сви планови команданта Западне армије, Али Риза паше, да организује одбрану на линији Скопље – Велес, пали су у воду. Због расула резервиста и губитака редовних јединица у боју, Вардарска армија је била јако ослабљена. Поврх тога, осим армије престолонаследника Александра, сада су и Друга и Трећа српска армија одбијале турске снаге и марширале према Скопљу. Командант турског Седмог корпуса Фетхи паша који се био повукао у Скопље, због слабих снага којима је располагао, а и због потпуног разилажења Албанаца из резервне Скопске дивизије, знао је да неће моћи да одбрани град. Уз то, ни сами Скопљанци нису желели у околини града рат. Народ је, обративши се страним конзулима, затражио улазак Срба у град.
БЕЛАЈ НА ПУТУ КА ШТИПУ
И, док је престолонаследник Александар очекивао да ће заузети град са тешким губицима, није могао да поверује својим ушима када је чуо да се турска армија из њега повукла и да град хоће да му се преда. У кратком року, недељу дана од рата, 26. октобра увече, српска армија је ушла у град окићен српским заставама, без иједног метка, и била дочекана аплаузима. После напуштања Скопља, Вардарска армија и њен Пети и Шести корпус, који су се били повукли у Велес, изгубили су сада могућност за одбрану. Напустили су без отпора те позиције и повукли се мало иза, на линији Кичево – Прилеп. Али, ово повлачење, у облику расула, због бекства резервиста и губитака 4.500 војника, свело је Вардарску армију са 65.000 на 40.000 војника. Уз то, на бојном пољу и на путевима она је оставила две трећине топова. Ни десет дана од почетка рата, моћној формацији Западне армије били су сломљени војнички морал и крила и покушавала је неких двеста километара од Куманова, где је била започела рат, да заузме нове позиције. Међутим, према Вардарској армији је већ марширала и Трећа српска армија, која је раније била послата као припомоћ Црногорцима, и 23. октобра је била изгубљена Приштина. Снаге Тефик паше које су биле овде, повукле су се за Кичево. Српске снаге на истоку напредовале су у правцу Сереза и Солуна ка турском Струмичком корпусу. Ове су снаге 25. октобра заузеле Кочане, а 29. Штип, што значи да су се и западно и источно од Вардарске армије догађале исте бежаније и повлачења. Расула је било на свим странама. Бахри Селаникли, турски официр са фронта је у књизи Шефкета Сураје, “Енвер паша, од Македоније до Средње Азије”, овако описао атмосферу у турским редовима, када је стигло наређење да се тешка артиљерија повуче из Кочана у Штип: “Ово слање тешке артиљерије назад, уздрмало је и онако растресену војску. Са том тешком артиљеријом је испарио и велики број војника. Утом су се пронеле и гласине да је дато наређење за повлачење. Осим позадине, све су јединице напустиле своја места и сишле на штипски пут. И тобџије су се растрчале да изведу коње на пут. Чуло се и неколико пуцњева. То је био знак за расуло тамошњих снага које су имале петшест хиљада војника. На сцени је било велико расуло у којем су војници, на повике да долази непријатељска коњица, бежали колико их ноге носе између топова до осовина заглављених у њивама. Сви смо били захваћени овом струјом која је текла као бујица белаја. И ми смо захваћени овом бујицом бежали. Пут Кочане – Штип био је препун људи, кола за муницију и топова. Често смо наилазили на прегажене војнике. Ми, људи и стока, измешавши се у једно, бежали смо баш у облику стада, тако да смо у овом стампеду пут Кочане – Штип, уместо за осам часова, прешли за само 3,5 сата.”
ПОВЛАЧЕЊЕ ПРЕМА ЈУГУ
Према турским историографима, српска армија није личила на бугарску. Насупрот тешком и колебљивом кретању Бугара после победе у Тракији, Срби су се у Македонији брже кретали и ишли су у стопу за Вардарском армијом. Тим темпом су српске снаге и поред тога што су киша и блато отежавали њихово кретање, почетком новембра стигле на линију Кичево – Прилеп. Вардарска армија која је требало да брани ову линију, била је у тешкој ситуацији. То тог тренутка, била је изгубила једну трећину својих снага, а један корпус је морала да пошаље према Битољу да спречи опасност од надирућих Грка. У јутро, 4. новембра, испред Прилепа, започео је нови бој са војно надмоћнијом српском војском. Усамљени Пети корпус под командом Саид паше, који је био спао на 15.000 војника, није могао ништа да уради наспрам 50.000 српских војника. Српска артиљерија је после губитка већине турских топова имала ватрену премоћ. “У сукобима који су трајали током ноћи, обе стране су се тукле дивљачки. Срби су били приморани да се за сваку османску позицију туку прса у прса. Иако је изгледало да се турска војска враћа старој снази, наредног дана Саид паша је наредио повлачење, али командант Вардарске армије, Зеки паша, то није прихватио. Наредио је да се продужи са одбраном, али је после одређене тачке то наређење почело да губи утицај. Када се спуштала ноћ, уморна и гладна војска, са муницијом на измаку, спуштала се на пут према Битољу и у једном горком муку повлачила ка југу. Према подацима генералштаба османске војске, Турци су у овој дводневној бици изгубили три хиљаде војника, а Срби 600. Два дана касније, нешто више на запад, започела је битка турског Седмог корпуса којим је командовао Фетхи паша са делом снага Треће српске армије под командом генерала Јанковића. И поред свих невоља као и код Прилепа, Седми турски корпус који је имао 6.000 војника, успео је да се одржи два дана на позицијама. Међутим, пошто су после повлачења Петог корпуса у Прилепу била доведена у опасност источна крила турске војске, командант Вардарске армије Зеки паша наредио је Фетхи паши повлачење, па су оба корпуса кренула на југ ка Битољу, где ће се одиграти последња велика битка у Македонији. Остатак турске Западне армије којој су се прикључиле и снаге повучене са црногорског фронта, имао је сада код Битоља и испред и иза себе непријатеља. Поврх свега, после дезертирања албанских резервиста, овде су војничке редове напустили и бошњачки резервисти, који су искористили прву прилику да са оружјем побегну у своја села. Међутим, оцењује се да је све то у неку руку било и својеврсно прочишћење. У турским редовима, после одласка локалних резервиста, претежно су остали храбри Анадолци. И покрај свих познатих недаћа које су пратиле турску војску, Срби нису ни могли претпоставити да их код Битоља чека најкрвавија битка у Првом балканском рату.
КРАХ РАТНИЧКОГ ДУХА
Вардарска армија која је са пређашњих 110.000 војника, после Куманова, Прилепа и Кичева, сада спала на само 39.000, имала је наспрам себе скоро двоструко бројнију српску војску. То је била једна усхићена војска, радосна због извојеваних победа и присаједињења својих територија, на челу са Скопљем и Велесом, напредовала је својом западњачком армијом према Јадранском мору и Драчу, а Источна армија према Егејском мору и Солуну. Турски историографи се слажу да је то била једна здрава, добро оформљена снага, опремљена топовима и муницијом. Већ 14. новембра, Осма дивизија Треће српске армије, генерала Јанковића, која се напредујући на западу према Јадрану борила са турским позадинским јединицама, сусрела се са турским снагама северно од Битоља. Сада је започињала Битољска битка и свакоме је био познат њен значај за Македонију. У свом наређењу које је издао својим војницима, командант Западне армије, Али Риза паша је упозорио да ће “резултат битке одредити судбину не само армије, већ и народа”, да ће “један пораз, не дај боже, бити разлог да у руке непријатеља пређе много оружја и муниције и друге војне опреме из битољских магацина, док ће победа бити задовољење за претрпљени пораз на Куманову”. Битка која је између турских и српских снага започела северно од Битоља, настављена је 15 новембра, претворила се у једно смртоносно дављење у којем су, повремено, за време офанзиве и контраофанзиве, обе стране преживљавале тешке тренутке. Војници су ратовали до половине у блату. Изгледало је као да је Вардарска армија поново повратила некадашњи ратнички дух. Ово као да није била она иста армија са Куманова и Прилепа… Али, вирус већ стечене навике није могао да се искорени. И то се поново показало четвртог дана битке. Када је тог дана Шести корпус Џавид паше, који је био на левом крилу, са једном успешном противофанзивом одбацивао Србе, фронт суседног Седмог корпуса се у једном тренутку неочекивано преполовио, јер се претходне ноћи један читав пук, да би се заштитио од кише, сам од себе, безгласно, расуо по селима, са намером да се сутрадан врати на положаје. И, као што се то десило код Куманова и на другим местима, Срби су поново ушли преко ове празнине.
ТУРЦИ ПРЕДАЈУ ОРУЖЈЕ
На крају, турски историографи који бележе да је турска војска код Битоља имала 3.500 погинулих и рањених војника, а српска 8.000, преносе и оцене војних аналитичара, који сматрају да је турска армија у Првом балканском рату починила катастрофалну грешку: војска која је добро знала да се бори прса у прса са непријатељем, није могла никако да се научи повлачењу у борбеном поретку. То се показало и код Битоља, где се за кратко време испољила паника у којој се обезглављена војска претворила у руљу, о чему сведочи још једно сећање из књиге Арама Андоњана. “Сви су бацали оружје и бежали било где. Након тога, српске и грчке чете изашле су у планине, у правом смислу речи, у лов на људе. Немилосрдно су побили османлијску војску. Већина је сама сишла у Битољ и предала оружје. Они који нису могли да побегну са бојног поља, предали су се у Битољу 18. новембра. Тог дана је победничка српска војска на челу са престолонаследником Александром ушла у град.”
(К Р А Ј)
Извор: Вечерње Новости
