ФЕЉТОН: ВИТЕЗОВИ КУМАНОВСКЕ БИТКЕ (4)

Јунаци, стиже помоћ!

ПИШЕ: Слободан Пантић

„Војници не познају у мени команданта свог да би ме послушали и извршили наређење. Гомила, чијег команданта нема, почела је да губи главу и да се не враћа не положај. Сада међу њих непосредно стиже мој батаљон и добијам силу да се изврши оно што наређујем. Издвојим се на коњу изван гомиле, дигнем обе руке увис и машући њима дајем знак моме батаљону да се развије у борбени поредак. Мој батаљон брзо и у реду извршава наређење. Великим завођењем левог крила и покретом унапред одступајући делови 18. пука, мој батаљон и ја с њима излазимо на положај“, наводи мајор Николајевић. „Тек кад сам изашао на положај, увидех зашто су делови 18. пука напустили положај и своје официре. Уска коса, чија је површина била од самог камена, имала је само мало испупченог стења на предњој ивици иза којих су пешаци могли да се заклоне и да дејствују. Није било земље да се ископа и наспе грудобран. Турци су према овоме делу управили свој главни напад и артиљеријском ватром приморали пешаке 18. пука да напусте положај. Овакви положаји веома су погодни за дејство артиљерије, а срећа је наша што делове 18. пука није захватила већа паника. Овде сам први пут видео и осетио какво велико морално дејство имају гранате које ударају у стење и распрскавају се, а било је и таквих које су се одбијале о стење и са још већим убрзањем разорно деловале. Осим овакве артиљеријске ватре на војнике, деморалишући утичу и погинули војници који се ту и тамо виде по положају, са дугим млазевима крви поред њих. На положају који је покривен земљом, овај се призор не може видети јер крв из ране цури и земља одмах упија. На удаљености 700-800 метара од положаја види се голим оком стрељачки строј турске пешадије која дејствује, али нам не наноси готово никакве губитке. Наша артиљерија одступила је без стварне потребе јер није претила опасност да је турска пешадија зароби. Чете мог батаљона са деловима 18. пука по изласку на положај брзо се сређују, деле се на водове, одређују старешине и циљеве гађања. На удаљености од три хиљаде метара од положаја догледом се види како са отворене равнице дејствује турска батерија, али по правцу долазеће гранате и шрапнели лете далеко иза заклона. Мислим на то шта ми предстоји. Прилази ми ордонанс из штаба батаљона и рапортира ми да је командант пука потпуковник Глишић са Трећим и Четвртим батаљоном прошао иза нас према крајњем левом крилу, где је био комитски одред. Под дејством турске артиљерије и на њега груписане ватре, као и под притиском пешадијског напада, он је напустио свој положај и лево крило је остало потпуно огољено и без икаквих трупа. Командант мог пука хитао је да са преостала два батаљона поправи ово лоше стање. У дубини борбеног поретка турске пешадије види се постепено кретање полудесно ради обухватања нашег левог крила. Ово наступање Турака било је ван домашаја наше пешадијске ватре са положаја, и како није било артиљерије да га омете, обухватање је вршено доста брзо. Тек сада увидех да сам погрешио што сам цео свој батаљон употребио за враћање делова 18. пука на положај, јер сам то могао постићи са две чете, а да са две остале одем на крајње, лево, крило.

КРЕЋЕ СЕДМИ ПУК

У одсуству команданта Дунавске дивизије Првог позива, на положају левог крила одигравали су се важни догађаји, јер су Турци тамо управили главни напад. Стога је он команданту мога пука издао наређење да с остатком пука похита на Сртевицу. Имао сам да се одлучим за једну од две могућности: да повучем две чете са положаја и да са њима одем за својим командантом пука или да са целим батаљоном останем на положају, а да о турском кретању и обухватању левог крила одем што хитније до њега и да га обавестим. Када је командант 18. пешадијског пука, најзад, известио команданта дивизије да су му Други и Четврти батаљон потпуно разбијени и да са Трећим батаљоном, ако му се не пошаљу појачања, неће моћи да одржи положај на Пркином риду, овај је тек тада схватио озбиљност ситуације. Похитао је да спасава своје лево крило и састао се са потпуковником Туцаковићем који га је обавестио о дотле учињеном у његовом одсуству. Сада је пуковник Божанић био на висини свога задатка. Издао је наређења о померању трупа из резерве здесног на лево крило, чиме се изазва судбоносни преокрет у веома слабој ситуацији на његовом левом крилу: команданту 7. пешадијског пука да са преостала два пука похита на Сртевицу, чији је тактички значај сада увидео; команданту 8. пешадијског пука, чија се два батаљона још увек налазаху иза 9. пука, да своје трупе пребаци улево, на место где је дотле био 7. пук. Када виде да 7. пук избија на Сртевицу, одјаха опет на своје десно крило да види како се сналази 9. пук у борби која се водила између три и пет сати. Дефиловање 7. пука величанствено је изгледало и дало велику моралну снагу посусталим војницима Трећег батаљона 18. пука.“ Одговарајући на критике да се 18. пешадијски пук тога дана није јуначки понео, Бранислав Пантић каже: „Да, то је тако на први поглед природно рећи! Али то може само онај који у том моменту није био на лицу места, и који није видео и осетио онај ураган од ватре и људи, онај који не може замислити шта то значи, када два батаљона лете на две Кара-Саидове дивизије, и који неће да ову појаву протумачи као и сваку другу елементарну несрећу, поплаву, пожар и слично, у којој се ситуацији лако губи глава и када је тешко, готово немогуће расуђивати, и када се сви поступци саображавају моментално најјачем утиску код човека, а то је инстинкт самоодржања. А та два наша батаљона налазила су се у таквом техничком стању.“ „Шта је друго и значио овај налет, него бацање 2.000 војника у поплаву од турских колона и у паклени хаос од пешадијске и артиљеријске ватре, који није ништа мање опаснији од ма какве друге изненадне елементарне непогоде!.. Али, одједном, као да из земље ничу, почели су се појављивати еволуциони пореци на превоју између кота 361 и 362. Ти су се пореци кретали трчећим кораком ка нама и одједном проломило је ваздух оно наше карактеристично и отегнуто: Ура…а…а! Ура…а…а! Овај моменат тешко је описати, али утисак од њега остао ми је у памети свеж, као да је то јуче било! У том тренутку ови пореци већ су били ушли у наше растрешене и растурене гомиле. Поново се чуо снажни и високи глас мајора Милетића: – Напред, војници, цела нам дивизија иде у помоћ! Пред фронтом Првог батаљона 18. и Првог батаљона 7. пешадијског пука, на Вујовском камену и Путином риду, где се налазаху измешани једна чета Првог батаљона 7. пука, Други батаљон 7. пука и Трећи батаљон 18. пука, и на ћувику код гробља, где се ојачани, сада са два митраљеза, још увек уређиваху заостали делови Другог и Четвртог батаљона 18. пука, такође, није било никаквих промена. На десном крилу, код 9. пешадијског пука највећа борба водила се између три и пет сати, када су делови Битољске редифске дивизије заустављени на 600-800 метара од наших стрељачких стројева. Око четири сата после подне турски 7. корпус, по налогу Зеки-паше пошао је према Табановцима на фронт Моравске дивизије Првог позива, која дотле није била ангажована. Командант Првог пешадијског пука сматрао је да не треба прећи у контранапад, који је отворено тражио његов командант Другог батаљона Милан Маринковић. Њему никако није ишло у главу зашто његова дивизија мирује док Дунавска води огорчене борбе, говорећи: – Сада само и ми треба да стојимо у месту, па ће нам лепо бити! Његово енергично држање придобило је и команданта пука и команданте батаљона, те је тако пет батаљона извршило напад на турске снаге. Овим је испуњен први дан битке на западном крилу Прве армије, што је Србе доста коштало. Храбри мајор Маринковић је погинуо, али су Турци морали да се повуку јужно од села Коњаре.

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

RSS
Follow by Email