ФЕЉТОН: ВИТЕЗОВИ КУМАНОВСКЕ БИТКЕ (5)

Напред, браћо, изгибосмо!

Пише: Слободан Пантић

Битку на Сртевици, посебно операцију пребацивања наших трупа на плато Сртевице, овако је описао Милутин Лазаревић, учесник и најбољи историчар балканских ратова 1912-1913. године: „Док је војвода Вук, бранећи Бузинску Малу продирао између њених кућа, стиже на плато вод из Четвртог батаљона, који је од свих трупа 7. пука, први био овамо упућен и како се беше захуктао, повуче за собом заостале четнике. После неких пола сата појави се једна чета из Трећег батаљона, коју лично командант пука, потпуковник Александар Глишић, бејаше под врло јаком ватром непријатеља извео на плато, те и она полеже по земљи измешана са четницима, осу паклену паљбу, када један од војника из стрељачког строја, повика: – Напред, браћо, изгибосмо! – На тај поклич, који је у нашем народу остао легендаран, сва та измешана маса диже се и пође напред. У тај час, почеше избијати на плато, са његове североисточне стране, једна за другом остале три чете Трећег батаљона. Турска артиљерија са Голубице и Зебрњака, поздрави их рафалном ватром. У њиховим редовима насташе комешање и ларма, које покушаваху да надвисе команде и опомене старешина да се одржи ред. Благодарећи, пак, хладнокрвности и присебности ових и потпуковника Глишића, који је шетајући се отворено по платоу, мирно издавао своја наређења, та је криза врло брзо прошла.

ШОК МЕЂУ ТУРЦИМА

Свака чета одмах оде тамо где је бејаше упутио потпуковник Глишић, или лично, или преко команданта Другог батаљона, мајора Војислава Николајевића, који баш тада допаде са Пркиног рида и кога он задржа код себе да му се нађе при руци… У тај мах допадоше под Сртевицу ескадрон и митраљеско одељење, које беше овамо упутио командант Коњичке дивизије… Чело Штипске редифске дивизије поче да се пребацује на Сртевицу у мањим групама…“ „Одлучим да команду над батаљоном предам, брзо дођем до коња и похитам њиме на лево крило“, пише мајор Николајевић. „Командир чете Трећег батаљона, који је своју чету фронтално развио у продужетку левог крила 18. пука, видећи ме трчи ми у сусрет, маше рукама и виче: – Господине мајоре, молим вас сјашите, видећете се! Сјашим, оставим коња и трчећим кораком долазим до команданта пука и рапортирам му: – Господине потпуковниче, стрељачки строј заустављен је пред левим крилом 18. пука на 700-800 метара и тамо нема никакве опасности. Али, Турци својим крајњим десним крилом непрестано крећу да изврше обухват нашег левог крила. Потребно је да убрзамо кретање што више како бисмо пре Турака изашли на бочну ивицу положаја! Мој мили и храбри командант пука, потпуковник Александар Глишић, дивно и племенито срце нашег народа, кога сми сви ми официри неизмерно волели и поштовали зог његовог братског и старешинског опхођења према свима из пука, ослови ме по имену и рече: – Остани ту код Трећег батаљона и буди на његовом десном крилу, а Милисав ће бити код центра! И ја остадох код Трећег батаљона на Сртевици. У међувремену Турци су се кретали уз бочни нагиб Сртевице да избију на бочну ивицу положаја. Али, и ми кренусмо да избијемо пре Турака. Нити су Турци видели нас, нити смо ми видели Турке. Наједном се указаше Турци који, ипак, избише на плато пре нас. Одстојање између нас и њих било је неких 100 корака. Овакви сусрети две непријатељске пешадије, кад се борба одлучује јуришем, делује изненађујуће на обе стране. Учинило ми се да је код Турака изненађење било веће, јер избише без реда и у гомили и нађоше се пред нашим потпуно сређеним борбеним поретком. Тако несређени и у гомили крећу се ка нама, дижу руке увис и нешто вичу што нисам разумео. Наш се борбени поредак заустави и војници заузеше лежећи став. Сада код нас настаде ларма и вика, како од стране официра тако и од стране војника.“

НЕКА БАЦЕ ПУШКЕ

„Чули су се разни повици: – Пуцај!… Не пуцај!.. Превариће нас? Неће моћи! Нека баце пушке, зашто их не бацају? У овом кретању обичним кораком Турци су се повлачили више полудесно, остављајући слободан простор за дејство своје пратеће брдске батерије, коју до тада још нисмо видели“, сведочи храбри мајор. – Као да сада гледам команданта пука лево од мене на 200 корака, како истрчава испред стрељачког строја и машући рукама даје знак да се не пуца. Као да сада гледам команданта Трећег батаљона Милисава Недељковића како лево од мене на 70-80 корака истрчава и видевши команданта пука испред стрељачког строја, долази до Турака, рукује се са једним турским официром и љуби га. „Морам овде“, каже Николајевић, „да изнесем своје мишљење о томе зашто је командант пука наредио да се не пуца. Још код Пчињског манастира, где је штаб нашег пука био пре нашег преласка границе и почетка операције, он је добио извештај да се Арнаути противу нас неће борити, него ће нам се предавати, па је под утиском тог извештаја, као и због тога што су Турци били у гомили, наредио да се не пуца. Дошло је до забуне. И кад су Турци без икакве команде окренули леђа и најбржим кораком дошли до бочне ивице, одвукавши са собом команданта Трећег батаљона, појавише се коњи који вуку топове. Међутим, имајући на уму изреку: Не веруј Турчину!, извадио сам револвер из кубуре и наредио стрељачком строју да узме нишан полудесно. Напета ситуација,живци напрегнути. Осећам како ми срце јаче куца, чекам шта ће бити. Неко је опали пушку. Ко? Не знам и никада нисам могао да дознам. Верујем да је то био неко од наших војника који је у нервној напетости повукао обарач на пушци и опалио. Цео наш стрељачки строј као по команди отпоче брзу паљбу. Нишанећи у гомилу Турака полудесно, да не бих погодио неког од наших, опалих и ја из револвера само један метак. То је био први и последњи пут да сам извадио револвер и употребио га. Кад је настала брза пљаба и са једне и са друге стране, наспрам оног дела где сам се ја налазио, турске пешадије није било јер су Турци ту извукли брдску батерију која није могла да опали ни један једини метак. Како се већ спустио мрак Турци су се слабо видели, али лепо се видео блесак светлости од опаљених пушака. Ватра почиње полако да малаксава, али се, ипак, и даље продужује. На овом блиском одстојању и на потпуној равници због мрака се није могло нишанити. Војници су износили пушку на нишан и опаљивали је. Губици и са једне и са друге стране били су велики. У том времену погинуо је и командант пука, погођен једним јединим метком у главу, оставши на месту мртав.

КРЕЋЕ СТРЕЉАЧКИ СТРОЈ

НАСПРАМ десног крила Трећег батаљона где сам се налазио није било турске пешадије и оно полази на јуриш. И ја улазим у стрељачки строј и после трчања 20-30 корака, погоди ме метак. Пешадијско зрно ударило ме је искоса у спољну страну леве ноге више чланка и паднем потрбушке на земљу. У току 5-6 минута у лежећем ставу добих још три ране од косих метака. Како ми је последњи метак пробио десно раме, испаде ми сабља из руке и левом руком сам почео да привлачим десну руку ка телу. Потпуно свестан и присебан, са четири ране од зрна која су ме погађала у малим размацима, нисам осећао никакве болове, али напослетку, осетих удар у леву слабину и из груди ми се оте јак уздах: Ах! – Проби ме хладан зној и преврнух се на леђа. Једно велико парче кошуљице од гранате или шрапнела, долетело не знам са које стране, ударило ме је у најосетљивији део тела, у слабину, и почнем да губим свест. Када сам са десним крилом Трећег батаљона кренуо на јуриш, притајена ватра турске пешадије управљена је највећим делом на наш истурени део и нанео нам веома велике губитке. Тиме се објашњава да сам у најкраћем времену добио пет рана, од којих четири у лежећем ставу. Описујући борбу на овом месту потребно је да укажем на најзначајнији догађај овог дана Кумановске битке, који, колико је мени познато, није довољно уочен, нити га је ко јасно истакао. Тај догађај је излазак брдске пратеће батерије Турака на бочну ивицу нашег положаја на Сртевици и њена мала удаљеност од нашег стрељачког строја. Када се једна батерија појави у свом борбеном поретку на удаљености од 300 метара, од развијене противничке пешадије, онда она неће моћи да опали ниједан метак, јер ће свако пешадијско зрно из наших пушака пробити штит на топу и убити или ранити његовог послужиоца; ако је батерија удаљена од пешадије више од 300 метара, пешадијско зрно неће бити у стању да пробије штит и послужилац топа биће у могућности да се иза њега склони и отвори ватру која на блиском одстојању бива јача од пешадијске. Ако се, при томе, деси да је батерија у пешачком строју који отвара ватру, о надмоћности такве врсте не треба ни говорити.“

МИР НА БОЈИШТУ

„НАЈБЛИЖИ турски пешаци погађали су нас косом ватром и све што је са мном пошло, то је изгинуло, али, с друге стране од овога делимичног јуриша добијена је неизмерна корист јер се надмоћност наше ватре на осталом борбеном делу показала у својој правој величини, па су Турци у нереду одступали и напуштали свој положај. На крвавом разбојишту владао је потпуни мир.“ (мајор Војислав Николајевић)

Извор: Вечерње Новости

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *