ФЕЉТОН: ВИТЕЗОВИ КУМАНОВСКЕ БИТКЕ (6)

Тишина крије победника

Пише: Слободан Пантић

„АРТИЉЕРИЈСКИ потпуковник г. Светислав Стајевић, који је тада био у врховној команди, прегледао је све турске заплењене топове сакупљене после битке и пала му је у очи једна батерија чији су се топови унеколико разликовали од осталих заплењених топова. Распитивао се за њу и када је чуо да сам од ње тешко рањен, дошао је до мене у болницу да ме посети и том приликом ми је рекао да је сваки штит на топу био пробијен са 7-8 пешадијских зрна Колико је важан овај моменат борбе за исход целе битке на левом крилу види се ако би се поставило питање: у каквој би се ситуацији нашли VIII и XVIII пук да је командант пука Александар Глишић закаснио са покретом својих батаљона за само неколико минута и да је његов стрељачки строј био удаљен од ове батерије 400-600 метара“, сведочи мајор Војислав Николајевић. „Надмоћност ватре турске пешадије и ове брдске батерије била је неспорно велика, а била би још опаснија јер би батерија својом бочном ватром тукла XVIII пук, 4. и 2. батаљон и делове 3. батаљона VIII пука, који су били развијени за борбу на фронталној страни положаја и који су већ до тог времена претрпели велике губитке, јер наших резерви и батерија у близини није било да би могли да парирају његовом дејству. Борба би се развијала под сасвим другим околностима“.

ЖИВИ МЕЂУ МРТВИМА

„ТУРСКО нападајуће десно крило, које није наилазило на неки већи отпор и није извршило већи обухват нашег левог крила из долине Пчиње, радило је врло добро, али фронтални напад турске пешадије на XVIII пук остао је неактиван и није био везан и једновремен са обухватним нападом. У томе је највећа грешка турског напада. Али, остаје ми још да опишем како ме је наш санитет лечио и како сам остао жив. У историји је забележено да је ватрени судар на Сртевици, који се одиграо изненада и из велике близине, био необично силан и трајао у полумраку свега петнаестак минута. Кажу да је после тога следовала језовита тишина која је наговештавала нечији слом. Ко је претрпео слом и изгубио битку није се одмах знало. На платоу су остала само три топа, окружена са неколико низама, који се убрзо, када им с бока приђе војвода Вук са својим четницима, дадоше у бекство. Сви остали Турци разбежаше се у долину реке Пчиње одакле су се до касно у ноћ чуле турске трубе које позиваху бегунце да се прикупе. Турци су у овом великом и главном нападу претрпели велики пораз. Два и по батаљона српске војске одолела су и победила троструко јачег непријатеља, кога је у нападу подржавала ватра 4-5 батерија. Српској пешадији помагала су само два или три оруђа 8. батерије! Може се с правом рећи да је ова победа извојевана радом старешина од пуковских команданата па наниже и изванредним моралом нижих старешина и војника. На бојном пољу Сртевице лежали су многи изгинули и рањени, а наши доцније дошли војници лутајући по платоу спотицаху се о мртве, ошамућене или још живе војнике који нису били свесни шта се те вечери збило. У нашим редовима направљена је права пустош. Брзо се прочуло да је командант пука погинуо, да су сви команданти батаљона и официри изгинули. Када се наишло на тело команданта Глишића, лежао је окренут лицем земљи. Међу првима је нађен командир 1. чете 3. батаљона VII пука, храбри капетан Ђорђе Терзић, који је са својом четом први стигао на Сртевицу и кога однеше тешко рањеног. Глишићевих команданата 3. и 2. батаљона нигде није био. Касно у ноћ пронађоше команданта 2. батаљона мајора Војислава Николајевића, свог огрезлог у ранама и онесвешћеног. Кад га војници изнеше са разбојишта, приђе му један официр, обасја га лампом и упита:

ПОЗДРАВ БРАЋЕ ГЛИШИЋ

– Како Вам је господине мајоре? Мајор га је смао ћутећи гледао. Официр се затим обрати погруженим војницима: – Однесите мајора одмах одавде, јер се Турци спремају да нас поново нападну! Војници га готово трчећим кораком однесоше на рукама. Сутрадан, тј. 24. октобра, Прва српска армија прешла је у офанзиву, тако што су се Дунавској дивизији првог позива прикључиле до тада мање ангажоване Моравска и Дринска дивизија првог позива, као и Тимочка и Дунавска дивизија другог позива. Дошло је до садејства са левокрилном Другом и деснокрилном Трећом армијом. Непријатељски фронт је пробијен у рејону Зебрињака где су турски корпуси пружали снажан отпор уз подршку артиљерије, после чега је натала паника у турским редовима. Губици турске армије били су већи од српских. Прва српска армија изгубила је 700 војника, подофицира и официра. О погибији потпуковника Александра Глишића – по причању очевидаца: У среду, 23. октобра, Турци су неколико пута покушавали без успеха да савладају лево крило Дунавске дивизије првог позива. Пред сам сумрак, пошто је издао потребна наређења и означио 3. батаљону правац кретања брисаним простором, сврати поред гробља јашући на коњу и спокојно се лупкајући по сари леве чизме. Ту сусрете свога брата Душана Глишића да се са њим поздрави, не слутећи да ће им то бити последње виђење. Александар је био пун живота и снагде, док је млађи брат Душан био болешљив и веома изнурен физичким и душевним напорима у борбама у којима је и сам учествовао. Али, онако веома висок, усправно се држаше снагом челичне воље. Кад измењаше неколико братских речи, Душан унеколико изрази бојазан да непријатељ не продре преко Сртевице у његов бок и бок целе дивизије. На то му брат, пружајући руку да се са њим опрости, са пуно самопоуздања добаци: – Не бери бриге! – после чега ободе коња и под ватром међу првима оде под Сртевицу. Издавајући своја наређења на платоу Сртевице грмљавину турских топова надвисио је његов глас: – Господо, овај положај морамо одржати по сваку цену! Пред сам судар са Турцима, када се ови послужише лукавством и када се наши официри и војници дигоше да виде шта ће даље бити, капетан Војин Поповић, слутећи превару, препоручи Глишићу да се за сваки случај склони уназад. Али овај га за своју несрећу не хтеде послушати. У најкритичнијем моменту, када су наши збуњени почели да се лелујају, у њихове редове упадоше командант пука Глишић и командант 2. батаљона Николајевић и ставише се на чело својих војника и ови осокољени примером својих старешина бацише се као лавови на Турке. У најљућем окршају непријатељски куршум погоди храброг Глишића смртно у главу. Видевши га мртвог официри и војници јурнуше на Турке не жалећи своје животе, све док се очајна битка није завршила српском победом.

ХРАБРИ КАПЕТАН МИЛИСАВ

О погибији Александра Глишића обавештен је његов брат повицима: – Мајор Глишић! Мајор Глишић! – орило се по бојној линији, причао је сам мајор. – До мене су допирали ти гласови, и ја сам осетио да ми је брат пао, али се нисам могао одазвати позиву, јер сам и сам са својим батаљоном имао крваву борбу. – Грувало је неколико стотина топова и с једне и с друге стране, да се земља тресла, када је крај цркве светог Ђорђа у простом војничком сандуку спуштен у гроб највећи јунак тог великог дана, да вечито почива у земљи која том гробу дугује своју слободу. Шта је било са капетаном Милисавом Недељковићем? Кад су Турци пошли према нашим редовима оборених пушака у знак предаје, не одговарајући на нашу ватру, наши су били убеђени да хоће да се предају, јер је пред њима ишао један официр. Кад су пришли нашим редовима у сусрет официру пошао је командант 3. батаљона, капетан прве класе Милисав Недељковић. И тек што се са њим загрлио и пољубио, Турци опалише плотуном у наше редове. Видевши превару капетан Недељковић истрже се из загрљаја турског официра, потрже сабљу и командова своме батаљону: – На бајонет! Наши се збунише, а Турци се бацише на капетана Милисава, савладаше његов отпор, али га не убише. Прво су га одвели неком вишем официру на самом положају где је протестовао што је на превару заробљен. Извели су га из шатора везаних очију и на коњу га некуд врло дуго водили. Рекли су му да се налази у Ристовцу и да га воде у Скопље. У Скопљу су га виши турски официри испитивали о снази и расподели наших труша, што им он није одао, па су га возом спровели у Солун. У Солуну су га везаних очију возили фијакером да би повратили морал турских војника. Кад су Турци признали пораз, њихови официри су му једнога дана честитали слободу, и то када су постали грчки заробљеници. Саопштили су му да су Срби победили и ослободили Стару Србију, па су и њега ослободили заједно са једним нашим коњаником и седам пешака. Кад су Грци ушли у Солун капетан Милисав се вратио у Скопље, па одатле свом батаљону. За храброст унапређен је у чин мајора.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *