ФЕЉТОН: ВИТЕЗОВИ КУМАНОВСКЕ БИТКЕ (7)

Једини лек – завој!

Пише: Слободан Пантић

Боже мој, јесам ли жив или мртав? – мислим у себи. Немам снаге да покренем главу ни лево ни десно и видим има ли кога живог у мојој близини. У оном окретању на леђа када ме је парче артиљеријског зрна ударило у слабину, лева рука пала ми је на пиштаљку која ми је висила о врату. Ако сам жив, мислим, моћи ћу мало да се огласим пиштаљком, те је узмем левом руком, принесем је устима и дунем колико сам више могао. Чујем свирање као кад осица зуји, сведочи мајор Војислав Николајевић и наставља: – Жив сам! Мркла је ноћ. Имам снаге само да гледам право горе и да окрећем очи мало лево и десно и ништа више. Из мрака се појави силуета војника; видим га али немам моћи да га позовем у помоћ. Он звера на све стране и примети ме да лежим, сагне се нада мном и наједном викну: – Јаој мени, команданте мој! Одмах ћу се вратити – отрча и нестаде у помрчини. После кратког времена чујем топот ногу. Дојурио је са двојицом војника, ухватио ме испод пазуха, други ме узе за ноге, а трећи покупи сабљу, револвер и носила. Како су ме и куда носили, како су ме спустили на земљу и отворили уста да сипају коњак, не знам, јер сам био онесвешћен. Али коњак ме је мало испекао и расвестио, те сам промрмљао: – Воде!

ПРЕЖИВЕЋЕШ, НЕ БРИНИ

Дали су ми мало воде. Два официра и војници секу и скидају са мене одело, траже ране и на брзу руку превијају. На том месту била је нека кућа са које су скинули врата на која су ме натоварили и четири војника почеше носити. Био сам у несвесном стању, али кад војници због мрака и земљишних неравнина почну неравномерно да носе врата, стопало леве ноге почиње да ми клима и јаки болови преломљене кости расвешћују ме и простењем из груди: – Лакше…! Од осталих рана не осећам никакве болове. Однесен сам на превијалиште Дунавске дивизије код цркве у Нагоричанима. У том завојишту мој школски друг из гимназије др Никола Костић дао ми је чаја и превио ране. Ословио ме по имену и рекао ми: – Не бери бригу! Јеси тешко рањен, али срећан си што ти нису повређени унутрашњи органи. Болничари ме уносе у један велики шатор где су најтежи рањеници, спуштају ме на земљу и покривају. Који је то војник после најопаснијег момента у борби, где је смрт посејала своје жртве, имао храбрости да дође из позадине и види шта се дешава? Био је то мој имењак, пред сам рат каплар у мом батаљону. По особинама војник какав се само пожелети може: паметан, брз као јелен; десетина му је била најбоља и по обуци и по дисциплини. Али имао је мало “дуже прсте” и волео је ноћу да устане кад сви војници спавају, да им отвара сандуке и да их претреса. Кад је први пут ухваћен у крађи кажњен је дисциплински; али кад се ово поновило лишио сам га чина и пред целим батаљоном скинуо му капларске звездице. На моје тражење командант пука преместио га је у 3. батаљон, у онај у који сам за време окршаја дошао и где сам рањен. Казна је учинила своје дејство и он је опет био најбољи војник у чети. Као прошће леже рањеници један поред другога. Не зна се ко је од кога теже рањен, редов до официра; онако како је који донесен и превијен, тако је и спуштен.

МАРИЦА ПУНА КРВИ

Тешки уздаси и шкргут зуба прекидају с времена на време онај свечани мир који влада. Целе ноћи као кроз сан слушам тутњаву артиљеријске ватре и бунцање тешко рањеног војника у главу који је био у агонији. Помиње мајку, оца, своје село, Смиљу, децу, говори неке неразумљиве речи без смисла и следа, а болничар притрчава и обара га. Заспао сам. Кад је сунце већ доста одскочило пробуди ме неки шушањ око мојих ногу. Болничари изнеше војника тешко рањеног у главу који је свршио с овим светом. На санитетским колима пренесен сам у Челопек где је било преко 600 рањеника. Санитетска кола са лекарима отишла су напред, јер су наши очекивали да ће се Турци пред Скопљем још борити и пружити поновни отпор. У Челопеку је остао један поднаредник са шест болничара да транспортује све нас у Ристовац. Остављени смо, помислим, Богу на милост и немилост и овом поднареднику са његовим болничарима. Ни доктора, ни лекова, ни хране; ништа нисмо имали. Болничари су имали само завоје, а како је из моје огромне ране на слабини крв пробијала завој, то ми је поднаредник преко њега превио још један нов. Због ране на слабини, на прсима и десном рамену, сав сам стегнут и уфалчован и почињем да кашљем. Уздржавам се колико могу, али кашљање почиње све јаче. Наједном осетим да ми у близини највеће ране пође топло. Да нисам осетио пљувачку? Узмем марамицу и пљунем. Почео сам да избацујем крв. Узнемирио сам се. Позовем поднаредника болничара, а он ми најхладније одговори: – Па, дешава се то код рањеника, али ништа не мари! Хвала на утеси! – помислим. На моју срећу, избацивање крви је престало само од себе. Другога дана наредим војнику да узме из моје блузе 10 динара и купи млеко, али млека није могао наћи. Поново му наредим да купи кокош и замоли сељанку да ми скува чорбу. Добра сељачка душа скува ми чорбу и не хте да прими ни пет пара. Покушавам да једем месо, али зуби отказали послушност; не могу да жваћем и чини ми се да је месо тврђе од камена, иако ме уверавају да је веома меко. Покушавам да узмем мало чорбе, ни то не могу. Дадоше ми чашу дивног слатког вина; то сам могао да пијем и оно ме мало освежи.

САНИТЕТ – ВОЛУЈСКА ЗАПРЕГА

ТРЕЋЕГ дана после подне, кад санитетска кола нису дошла, почеше да транспортују најтеже рањенике на обичним сељачким колима. Узеше и мене. По простртој шаши стављали су носила и тако смо у 4 сата по подне кренули. Небо се поче облачити и у први сумрак отпоче киша да ромиња, па да пада све јаче. Испод себе на носилима нисам имао ништа, али сам био добро покривен ћебетом, шињелом и пелерином. Сад је настала борба на живот и смрт. Веровао сам да ће са мном бити готово ако ми ране закисну. На дивизијском завојишту у Нагоричанима било је свега десет металних копчи за рањенике са преломљеним костима на ногама. Сви остали који су касније донесени, међу којима сам био и ја, имали смо само обичне дрвене дашчице које нису могле довољно да учврсте ногу. Када ме школски друг превијао није могао претпоставити да ћу са овако тешим ранама бити транспортован на обичним непокривеним сељачким колима, нити да ће ми десна рука услед пробијеног рамена утрнути и отказати послушност, јер би ми је вероватно причврстио уз тело. Како сам био добро покривен преко тела, па и преко главе, имао сам сада да се борим: да ме ћебе не угуши, да ми десна рука не удара о канате кола, и да колико толико ублажим болове на нози. С времена на време левом руком подижем ћебе са главе, мало удахнем ваздуха и потом га полако спустим. Али утрнула десна рука не може да се држи на грудима услед потреса кола и удара лактом о канате. Кад спустим ћебе на главу, левом руком хватам десну и држим је на грудима. Кола по лошем путу љуљају и тресу, стопало ми на рањеној нози клизи лево и десно, а на лакту сам добио и шесту рану од млатарања по канати. То ми све причињава велике болове који се увећавају и због самог притиска покривки, па наређујем да кола застану, да ми војник мало одигне ћебе са рањене ноге. Моји болови и патње били су велики. Да је неко записивао оно што сам шапутао на носилима док су ме превозили, имао би лепу збирку погрдних епитета на рачун врховног српског војног санитета. Целе ноћи је киша пљуштала и тек је пред зору престала. Кад је свануло и кад сам угледао бараке Ристовачке болнице и мени је свануло. У Ристовачкој болници нашао сам лекара, лекове и све друго што је рањенику потребно. Ту сте ме поштовани Господине нашли тешко рањеног, па Вам нисам могао о свему причати што сада пишем. Из ове болнице нису ме могли одмах транспортовати због великог броја железничких композиција које су јуриле ка Скопљу са допунским батаљонима, муницијом и храном. Дана 1. новембра превезен сам санитетским возом у Београд, у 10. резервну болницу. Са мном је донесен тешко рањени капетан Љутомир Ђорђевић и још један поручник из 18. пука, обојица из Кумановске битке. Љутомир је рањен у кичму и испрва добро изгледао у лицу. Ја сам од истекле крви и непрестане температуре био веома слаб и изнурен. Доцније, док је Љутомир венуо, ја сам се постепено опорављао, па чак издржао и две операције на нози.

КАРАЂОРЂЕВА ЗВЕЗДА

КАД је прошло месец дана од нашег приспећа у болницу, питали су управника болнице из Министарства војног, да ли ћемо остати у животу. За Љутомира је одговорено да ће умрети и он је неколико дана пре смрти унапређен у чин мајора. За мене је одговорено да ћу остати у животу. За мој рад у Кумановској бици одликован сам Карађорђевом звездом 4. реда са мачевима и унапређен у чин потпуковника, после две године и девет месеци.

Извор: Вечерње Новости

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *