ФЕЉТОН: ВИТЕЗОВИ КУМАНОВСКЕ БИТКЕ (8)
Депеша краљу Петру
Пише: Слободан Пантић
Свет је са великим интересовањем пратио ток Балканског рата. Објављено је да је Врховни штаб српске војске са највећим интересовањем пратио догађаје у Кумановској бици. Како ни Врховни штаб није имао тачне извештаје са каквим снагама располажу Турци, није било ни тачних извештаја о току борбе. Другог дана Кумановске битке краљ Петар Први је у Врању приредио ручак. Недостатак извештаја мучио је све присутне. Свако је мислио: шта ли се сада тамо дешава? И, ево, долази у трпезарију ордонанас официр, и свакоме је синуло у памети: шта ли јавља тај телеграм? Узбуђење и радозналост јако су узбудили све присутне. Начелник Главног штаба, ђенерал Радомир Путник, узе телеграм од официра, стави наочаре, а рука му је приметно подрхтавала. У трпезарији наста тајац да се могло чути зујање мухе. Путник отвори телеграм и поче да чита: – Непријатељ је, после упорне борбе, под нашим притиском почео одступати на целом фронту…! Свима као да паде тежак камен с врата, одахнуше душом и као у једном гласу викнуше: “Хвала Богу!” Краљ Петар се осећао срећним што је њему пало у део да са својом дичном војском, као унук “цара у опанцима”, буде осветник Косова… Зар се он није као човек много година борио у босанском устанку против вековног непријатеља свога народа? И њему Господ досуди да врати Србији Скопље, столицу цара Душана, коју су Турци још пре 520 година отели од Краљевића Марка (1392. године).
ИЗВЕШТАЈ АНРИЈА БАРБИЈА
А како је свет сазнао о победи у Кумановској бици? Чувени професор париског универзитета Оман Емил (1859-1924) и историчар Српске академије наука, описује свој разговор са једним чланом Француске академије наука. – Да знам добро, Ви сте србофил и имате лепо мишљење о српској војсци. Турски војник је најбољи на свету! И академик показа прстом на последње вести у познатом часопису “Јоурнал дес Дебатс”, једну службену депешу из Цариграда: “Наше македонске трупе разбиле су четири српске дивизије код Куманова!” Тој депеши Оман заиста није могао веровати. Знао је много о краљу Петру и његовом сину престолонаследнику Александру, знао је многе од славних војсковођа које су учествовале у бици на Куманову: Радомира Путника, Живојина Мишића, Степу Степановића, као и велики број српских официра и војника, посматрао је њихове окретне и поуздане пукове како дефилују под тробојним заставама. Није могао веровати да су их Турци “разбили”. Али, сати су изгледали дуги свим словенским пријатељима до онога тренутка кад депеше француског дописника са Балкана Анрија Барбија, не обавестише у “Journal des Debats” и другим новинама да је “разбијање” Срба била баш њихова одлучујућа победа на Куманову. Ево једног од првих описа Кумановске битке на Сртевици, који је дао Анри Барби 1913. године: “Ноћ се полако спуштала. Тада у нејасним тренуцима који одвајају дан од ноћи, Турци пробаше свој последњи напор. Они су по сваку цену хтели да пробију лево крило српско. Они још једном полетеше, права људска бујица. Хоће да допру до српских положаја; стижу до њих и поред свих крвавих провалија, које у њиховим редовима отварају шрапнели. Изгледало је да се њихови мртви, чим падну, поново дижу. Топови, митраљези, пушке косе им прве редове; али преко њих прелазе други редови које потискују они иза њих. Сва храброст, сва снага турска имала је само један циљ: да се, ипак, иде напред. Настаде један кратак, необјашњив застој, као да су две расе мериле једна другу, лицем у лице последњи пут, пре него што се буду ухватиле у коштац…
ЧЕТИРИ КАРАЂОРЂЕВЕ ЗВЕЗДЕ
Већ смо – причао је доцније капетан Јанковић – осећали њихово дисање. Већ смо разликовали Анадолце, скрхане од умора редифе од старих војника разрогачених очију, беле браде. Али, страшан ветар од шрапнела захуја. Све справе за убијање пуцале су и грмеле уједно. Четврт часа трајао је окршај који се не да описати. Одједном главни јунак овог натчовечанског отпора, командант седмог пука, потпуковник Глишић, паде погођен једним зрном. Мајор Николајевић виде кад је потпуковник пао. Он полети, извуче своју сабљу: петнаест јуришника, то је било све што је остало, учинише то исто. Један крик одјекну: “Јуриш!” Тада у једној врсти заноса, остаци седмог пука полетеше напред и чудо се догоди. Ред по ред, корпус турске војске био је збрисан, одбијен! Мајор Николајевић, био је непрестано на челу својих војника, све док није пао погођен пешадијским зрном у леву ногу. Погодила су га још два зрна од шрапнела у десно раме, а једна му је граната расекла плећку, док га најзад није погодила граната у слабину од које је изгубио свест. Бесни јуриш још се убрза, и једна батерија узета је на јуриш. Пренеражене тобџије, које нису имали времена да побегну остадоше приковане за своје топове. Мајор Николајевић тешко је рањен на пет места и пао онесвешћен, али његова жртва није била узалудна. На целој линији непријатељ је бежао. Турска офанзива била је коначно сломљена… После рањавања у овде описаној Кумановској бици Војислав Николајевић је пет месеци провео у болници и потпуно залечио ране. У Првом светском рату (1914-1918) учествовао је у чину потпуковника, поново је више пута рањаван у Церској бици. Ове своје успомене написао је 1921. године. Оженио се 1926. године у 50. години, Љубицом, кћерком државног саветника Богдана Дамјановића, и постао отац једног детета. Због заслуга у ратовима за ослобођење и уједињење носилац је великог броја домаћих и страних одликовања, од којих су му биле најмилије четири Карађорђеве звезде с мачевима за неустрашиво јунаштво и седамнаест понетих рана. Његове слике налазе се и данас, међу прослављеним јунацима прошлих ратова. У Другом светском рату, 1941. године, доживео је тешку судбину безусловне капитулације и пао у немачко заробљеништво. У немачком заробљеништву остаје пуне четири године, мучен и понижаван, али увек усправан и пример величине. Умро је 1950. године, после једне тешке операције у Немачкој. На гробљу у Оснабрику налазио се његов гроб све док тамо није основана костурница, која носи његово име, и где леже посмртни остаци са именима свих бивших заробљеника логора у Оснабрику.
ТРИЈУМФ МАЛЕ СРБИЈЕ
После турског пораза у Кумановској бици свет је могао читати писмо дивизијског ђенерала и команданта турске Вардарске армије Зеки-паше, упућено 25. октобра Али Ризи-паши, главнокомандујућем у Солуну: “Јавио сам Вам да је велика битка трајала до шест сати увече. Наш је седми корпус претрпео врло велике губтике. Да бих му помогао наредио сам Џавид-паши да пређе десно крило српске војске да би седми корпус могао да се повуче. Фети-паши сам издао заповест да повлачи полако своје трупе које још нису биле опкољене. Међутим, кад су оне почеле то кретање битка је још трајала и седми корпус је био изложен ватри српске артиљерије каква се не да замислити. Паника га обузела и почео је бежати не знајући како да се спасе од ове страшне смртоносне ватре. Тако је седми корпус уништен. Артиљерија која је имала 150 топова, наша муниција и храна, све је то било напуштено у бекству. Оно мало војника што је остало стигло је као лудо у Скопље. План је дакле, Џавид-пашин пропао. На његовом десном крилу битка још траје, али седми корпус и сувише је слаб да одбије непријатеља и ја се бојим да његов отпор не буде кратак. Кара-Саидов пети корпус и једна дивизија низама бију се код Кочана. Мада су они нанели знатне губитке, потпуно су сломљени и повлаче се ка Штипу. Ја сам врло несрећан што Вам званично јављам да је наша велика битка изгубљена.” Али Риза одговара Зеки-паши 26. октобра: “Губитак велике битке много ме је ожалостио. Моја је душа пуна бола. Ратна срећа је овог пута била на страни непријатеља. То се дешава у свим ратовима. Саветујем Вам да се препустите Божјој вољи и желим Вам храброст да издржите страшне тренутке садашњег положаја. Пошаљите у помоћ Скопљанској војсци све трупе петог корпуса. Гледаћу да Вам пошљем још војске одавде. Нека Вам Бог буде у помоћи!” Србија и друге три мале државе на Балкану: Црна Гора, Грчка и Бугарске победиле су османлијског поробљивача и први пут се једна дуга турска историја у Европи морала прекинути. После заузећа Куманова, Битоља, Солуна, Лиле Бургаса, Једрена и других градова, у Лондону је 30. маја 1913. године потписан мировни уговор. Овим уговором, на чије је потписивање Турска била принуђена, спречен је продор АустроУгарске према Солуну. Победом савезника омогућена је појава албанске државе.
ЗАДИВЉЕНА ЕВРОПА
После Кумановске битке Србија је постала значајан фактор на Балканском полуострву. Она се показала онаквом каквом је Европа вековима није могла видети. Дуго су је пратиле несреће, али и када је није било на европској карти Срби су се борили против угњетача. Ослободили су се својом снагом без европског рата. Дивила им се цела Европа, од Петрограда до Париза, преко Беча и Берлина јер су тријумф моралне и војничке снаге и родољубља остварили идеју независности Балкана и начела: Балкан – балканским народима. Данас, када је стара српска и македонска земља под страним протекторатом, та идеја независности још је узвишенија. Покушајима да се оствари етнички чиста велика Албанија отварају се љуте косовске ране.
(КРАЈ)
Извор:Вечерње Новости
