Митрополит и србосфера

Драгомир Анђелковић

Некритичко подвођење Црне Горе и остатка српског простора ван Србије под „југосферу“ потпуно је неспојиво са оним што је митрополит Амфилохије радио целога живота

Митрополит Амфилохије целог свог живота се борио за српске националне интересе и јединство нашег народа на начин који је у датим околностима био могућ. Стога више него цинично делује то што је после смрти тог великог теолога и националног предводника у неким српским медијима меморијални осврт на његово дело стављен у контекст дешавања у „југосфери“.

Некада буквално, тј. уз њен помен, некада посредно али суштински као део информисања о дешавањима на простору бивше Југославије. И то од стране оних који не испољавају патолошку мржњу према преминулом архиепископу цетињском, већ живе у заблудама. Мрзитељима из редова анти-Србије и њиховим срамним ликовањем због смрти узвишеног духовника, сада се нећу примарно бавити. Ђаво их надахњује па нека се он њима позабави.

Југосфера

Термин „југосфера“ сковао је 2009. године британски новинар Тим Џуда. Осмишљен је и лансиран као замена за израз „бивша Југославија“ који у Хрватској и неким другим деловима некадашње заједнице Јужних Словена има изузетно негативан призвук. Нова, наводно неутрална реч, чији акценат је на културним везама, брзо је прихваћена и од стране оних који су мрзели Југославију, али и од оних – пре свега у Србији – који и даље ирационално сањају о некаквом југословенском „братству“. Макар оно било и само „културно“.

Њима је термин „југосфера“ деловао као допринос томе да софистицирано наставе да изјављују љубав онима који и њих и све остале Србе не могу да смисле. Нада наивних српских југопоклоника још живи и спремни су да се увијају као црви како би искамчили бар мали осмех лажне браће. Јадно је, али је тако.

Поштоваоци лика и дела Јосипа Броза Тита са великим грбом СФРЈ током прославе Дана младости у Музеју Југославије, Београд, 25. мај 2017. (Фото: Танјуг/Димитрије Голл)
Поштоваоци лика и дела Јосипа Броза Тита са великим грбом СФРЈ током прославе Дана младости у Музеју Југославије, Београд, 25. мај 2017. (Фото: Танјуг/Димитрије Голл)

Политички аутизми се тешко лече, но то сада није тема. Битно је рећи да се кованица „југосфера“ муњевито проширила. С радошћу су је пригрлили поменути несрећни српски „Југословени“, али су је усвојили и многи други који то ипак нису. То су, то је сада важно истаћи, учинили из инерције на погрешан и прихватљив начин.

Он се, између осталог, манифестује тако што је за неке који обликују српску медијску сцену, у условима наше широко распрострањене а често веома дубоке идентитетске конфузије, и Црна Гора постала ништа више него део „југосфере“. Донекле то важи и за Републику Српску, која се такође понекада помиње у том смислу. После реченог време је да се вратимо блаженопочившем митрополиту Амфилохију.

На бранику српства

Увек је био на првој линији одбране српства. Само што је то настојао да чини, као што сам већ рекао, на сврсисходан начин, а не испразно, по принципу „што сам им рекао“, без обзира да ли од тога има неке користи. А баш тако су поступале многе квазипатриоте које су га нападале. Амфилохије Радовић се за разлику од њих трудио да делује национално с одрживих позиција, прилагођених духу времена и могућностима које из њега произлазе. Али је увек био посвећено родољубив. Чак и онда док су се многи што сада гласно србују и нападно се крсте, клањали српу и чекићу.

Још 1982. године, док је титоистичка ноћ била тамна и док је вршен терор над свим што је српско, био је међу иницијаторима апела за заштиту нашег угроженог народа на Косову и Метохији, као и тамошњих српских светиња изложених страшној опасности. То је био храбар почетак враћања стигматизоване и маргинализоване Српске православне цркве на друштвено-политичку сцену. Затим је, с почетком распада Југославије, Амфилохије Радовић спадао у оне који се нису устручавали да проговоре о праву нашег народа да сачува своје национално-државно јединство. Напола освешћени Срби тада су говорили о некаквој малој Југославији, а он је одлучно стао иза концепта уједињених српских земаља.

Митрополит Амфилохије током посете Пећкој патријаршији на Видовдан, 28. јун 2018. (Фото: spc.rs)
Митрополит Амфилохије током посете Пећкој патријаршији на Видовдан, 28. јун 2018. (Фото: spc.rs)

Како је јасно рекао 1992. године: „Кичмeнa мoждинa Уjeдињeних зeмaљa вeћ сe знa и oнa сe – и пoрeд свих тeгoбa – пoнoвo oбликуje, a тo je Србиja и Црнa Гoрa. Зaтим ту спaдa истoчнa Хeрцeгoвинa, jeдaн дoбaр дeo Бoсaнскe Крajинe, Српскa Крajинa.“ Нажалост, услед наше неслоге, дефетизма и недостатка државничке мудрости, колико и због агресивног деловања наших локалних и глобалних непријатеља, српско државно јединство није очувано. Немали део нашег народа је прогнан с вековних огњишта. Но то не значи да је српско јединство у неким оквирима ипак постало немогуће, односно да је нужно да се помиримо с кидањем наших културних, верских и других спона тамо где смо опстали и где оне постоје.

Србосфера

У прилог њиховог очувања и јачања наставио је посвећено да делује Амфилохије Радовић. Али још једном понављам, ради њих се прилагођавао реалности. То је чинио не онако како из лично-партијских побуда раде многи „реформисани националисти“, тако да она на крају прогута српске интересе, већ да продуктивно буде искоришћена са српског становишта. Макар да неминовна штета буде мања. Тако се црногорско-приморски митрополит борио за државно јединство Србије и Црне Горе, али је пазио да мудро игра како би и у случају неповољног исхода надметања око опстанка федерације наша ствар могла што боље да се брани.

Прагматично није затворио пут за неки вид сарадње с онима који су се борили за црногорску независност иако није мислио што и они. А после њеног проглашења саобразио се с новонасталим околностима тако – а не другачије, за шта је клеветан – да може да чува јединство Српске православне цркве и нашег народа. За њега су Црногорци остали оно што су увек били – један огранак српског народа, а православна црква у Црној Гори органски део СПЦ! То је исказао и кроз величанствене литије које је недавно предводио ради одбране наших светиња, угрожених у његовој родној Црној Гори.

За српски карактер Црне Горе митрополит се увек залагао као што се доследно борио и за опстанак Републике Српске (довољно је сетити се његове подршке руководству РС 1994/1995. када је на њега, са циљем да непринципијелно попусти, вршио притисак званични Београд). За Косово и Метохију у саставу Србије, и то као срце не само наше садашње државе већ свих српских земаља, Амфилохије се непоколебљиво борио. И око тог питања није правио компромисе.

Митрополит Амфилохије током посете манастиру Високи Дечани поред кивота са моштима Светог Стефана Дечанског, 28. јун 2018. (Фото: spc.rs)
Митрополит Амфилохије током посете манастиру Високи Дечани поред кивота са моштима Светог Стефана Дечанског, 28. јун 2018. (Фото: spc.rs)

Упркос свему томе дочекао је да за неке у Србији који мисле да су према њему благонаклони, он не буде симбол српског јединства већ је његова смрт и пратећа прича постала информациони садржај из домена „југосфере“. То је можда и поразније од низа политички мотивисаних напада којима је за живота и постхумно био и остао изложен од стране разних политичких, НВО а на прикривен начин и црквених кругова, односно њихових медијских експонената. Црних или црвених, антинационалних или квазинационалних – није битно.

Национални завет

Да ли је израз „југосфера“ погодан или не, у то сада не улазим. Нека свако о томе просуђује сам. Али тврдим да је потпуно неприхватљиво да српски простор некритички утапамо у њене окриве. У реду, можда је за нас оно што се дешава у Хрватској, Словенији, Македонији или муслиманско-хрватском делу БиХ – предмет извештавања из „југосфере“. Но то не може да буде оно што се одвија у Републици Српској и Црној Гори. Уз све касапљење нашег националног простора и растакање нашег идентитета, то је ипак и даље српска сфера.

Када о тим територијама говоримо, морамо увек истицати да се ради о српском простору или српским земљама. За оне који воле модерне изразе нека то буде поменута „србосфера“. Нека је она, укључујући и Србију (са Косовом и Метохијом), у следећем кораку и део некакве „југосфере“ у вези са неким питањима од ширег значаја, али када говоримо понаособ о нечему што се односи на Црну Гору или Републику Српску и на њихове односе међусобно или са Србијом, срамно је да се то ставља у тај шири југословенски контекст. Тако се из нехата, ако не и намерно, негира за нас базичан, српски карактер тих земаља. То не смемо да посматрамо пасивно а држава је дужна да се потруди да се око тога дефинишу правила понашања, те да систематски буду промовисана.

И да није у питању прворазредни догађај од свесрпског значаја, као што јесте смрт и сахрана великог националног и духовног предводника какав је био митрополит Амфилохије Радовић, не бисмо смели олако да потпадамо под нову терминолошку југоеуфорију. Тим пре то важи у конкретном случају који је повод за овај текст. Како је преминули Митрополит црногорско-приморски више пута истицао, највеће ране смо задобили не од страних непријатеља већ од домаћих заговорника титоистичког зла.

Преминули митрополит Амфилохије унутар Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 01. новембар 2020. (Фото: Радоје Живковић/mitropolija.com)
Отворени ковчег упокојеног митрополита Амфилохија унутар Храма Христовог Васкрсења у Подгорици, 01. новембар 2020. (Фото: Радоје Живковић/mitropolija.com)

Нећемо ваљда ћутке дозволити да они који из збуњености и неукости иду стазама које су трасирали носиоци поменуте пошасти данас митрополита Амфилохија стављају у југословенски оквир, уместо у српско срце где му је место? Његов завет за нас мора да буде промишљена али упорна борба за српско јединство на начин који је примерен епохи. Некритичко подвођење – из београдске перспективе – Црне Горе и остатка српског простора ван Србије под „југосферу“ с тим је потпуно неспојиво!

Насловна фотографија: mitropolija.com

Извор Печат

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *