Промислени сусрет на растанку
srbi.mk
Многе „Политикине” насловне стране, извештавајући о великим и преломним догађајима историје, ушле су у историју. Сетимо се само драматичног патриотског поклича „Из боја у бој” (16. августа 1914), а четири тешка ратна лета касније „Србија је победила” (6. септембра 1918). Након три деценије, „Погинуо је краљ Александар Први (10. октобра 1934), па затим „Капитулација Јапана” (3. септембра 1945), на крају Другог светског рата, да би 30. јуна 1948. прву страницу најстаријег дневног листа на Балкану прекрио одговор КПЈ на Резолуцију Информбироа… И тако даље, настављало се сведочење насловница „Политике”, од којих би се могла сачинити једна речита и упечатљива изложба, истовремено ефектан историјски подсетник и, самим тим, поучник, поготово млађем нараштају који се духом и електронским инструментима нових времена све брже одвикава од читања и улази у пределе превласти слике и сигналне, лапидарно сведене комуникације. У недељу, 1. новембра, на киосцима и на њеном порталу осванула је још једна „Политикина” насловна страница која ће се уврстити међу изузетне искораке и неизбрисиве белеге у новинарској мисији овог угледног листа који је, кроз све узлете и повремене падове, успевао да оправда улогу првог референтног дневног листа на српском језику.
Промисао је хтео да се на насловној страни „Политике” првог дана овога новембра сретну, лицем у лице, двојица хришћанских архипастира, поглавар Католичке цркве, папа Фрања, који је, поводом стогодишњице дипломатских односа Србије и Свете Столице, „Политикиним” новинарима Жељку Шајну и Жарку Ракићу дао интервју без преседана, и митрополит Српске православне цркве, тек упокојени Амфилохије (Радовић), дугогодишњи челник Митрополије црногорско-приморске. Таквог екуменског сусрета на насловници једног дневног листа вероватно никада није било и тешко да ће икада више бити! Симболика његова је јака, али му значај надилази сваку посредовану симболичност и израња из најдубљих токова и порука живљења и сведочења Христовог наука у епохи која му није нимало наклоњена и у којој се човечанство великим делом удаљило чак и од оних вредности које не припадају само религијски сакрализованом, већ и природном моралу, оној етици која је створила и од памтивека одржавала људске заједнице. Тако су се, ето, у „Политици” последњи пут срели, и заувек земно растали, папа Фрања и митрополит Амфилохије, духовници који су се познавали и искрено узајамно уважавали. Као епископ-администратор Епархије буеносаиреске и јужно-централноамеричке СПЦ, митрополит Амфилохије је 2007. и 2013. посетио Аргентину, представљао је патријарха Иринеја и СПЦ на устоличењу надбискупа Бергоља на Катедри Светог Патра, а сретао се њим и током рада мешовите православно-католичке комисије за преиспитивање улоге загребачког надбискупа Алојзија Степинца пре, за време и после Другог светског рата (2016). Обојица су били људи и епископи непоколебљиво посвећени дијалогу. Папин интервју је у „Политици” примишљено насловљен поруком да се „сукоби не решавају заборавом, већ дијалогом”, док је одлазак митрополита Амфилохија пропраћен неопозиво снажним заглављем „Подгорица на коленима дочекала ковчег”, што је исходно у пуном сазвучју са папиним речима.
Спонтано падање на колена пред неумрлим покојником доказује да народ, упркос свим неправичним и неразумним оптужбама противника дијалога, непогрешиво осећа и поштовањем награђује неимаре међухришћанског и међуљудског зближавања. Срели су се, ето, и заувек растали на насловној страни „Политике” један изузетни римски папа и један подједнако изузетни православни митрополит… Истинска браћа у Христу.
И да, којим срећним случајем, насловна страна „Политике” није понела ликове обојице истакнутих архипастира, већ само фотографију папе Фрање, она би се опет морала сматрати историјском. Зна се да папе никога не зову у посету и не дају интервјуе, сем неком посебно поверљивом посленику седме силе, као што је, рецимо, Бенедикт Шеснаести немачком новинару Петеру Зевалду аутобиографски поверио истине свога живота, из чега је настала читава разговорна књига. А папа Фрања је „Политици” дао прави, актуелни, готово програмски новински интервју и упутио општи позив на дијалог, у свету и у времену дубоке кризе способности да се разговара, разуме Други и, ако је среће, споразумева с Њим. Одабрао је баш српску и београдску „Политику” да се обрати свету, што интервјуу прибавља посебан, многоструки значај и он је, јамачно, већ преведен или се преводи на шпански, енглески, француски, руски и друге језике, а светске агенције га преузимају и у целини или делимично преносе. Звездани тренутак „Политике”! Све што је папа у овом разговору са новинарима „Политике” поручио човечанству односи се, наравно, и на Србију, јер је упућено целом свету, али у њему нема помињања тзв. локалних тема, како би се могло очекивати и што би несумњиво привукло већу пажњу овдашње и регионалне јавности. Лекција је то, поред осталог, онима у српској средини и нарочито многима у непосредном западном католичком суседству, који не схватају да је папа Фрања не само католик, већ и хришћанин и да му овдашња спорења и острашћености, иако зна за њих, нису пастирски, а ни политички приоритет. Папа Фрања је верски поглавар и државник чија се реч у свету слуша, иако се различито, па и сасвим опречно разуме и тумачи. Углавном се идеолошки расправља о његовим наводним „скривеним намерама” иза речи, а много мање пажње посвећује ономе што говори. И то је легитимно и, можда, оправдано. Међутим, било би за промену корисно пажљиво саслушати шта овај несвакидашњи папа има да каже о великим темама савремености и свевремености, па га, ако треба, и аргументовано оспорити. Садржајан интервју у „Политици” за то је одлична прилика.
Бивши амбасадор у Ватикану
