Танасковић: Дође време да Мустафа Церић брани тековине Француске револуције

ПАСИОНИРАНИ САРАЈЕВСКИ САСТАВЉАЧ ОТВОРЕНИХ ПИСАМА САД `УДАРИО` НА ЕМАНУЕЛА МАКРОНА

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

УНИВЕРЗАЛНЕ тековине Француске револуције (1789) – Слобода, једнакост, братство – опасно су угрожене. Гази их лично нико други до француски председник Емануел Макрон. Али, не треба бринути.

На њиховом је бранику бивши сарајевски реис-ул-улема Мустафа Церић, пасионирани састављач отворених писама разним погрешно оријентисаним или морално посрнулим личностима. После његове строге опомене Макрон ће сигурно схватити колико је грешно заблудео, тргнути се и вратити на прави пут којим непогрешиво корача мудри и честити алим Мустафа.

Церић је до сада својим отвореним морализаторским посланицама даровао многе адресате, нпр. руског амбасадора у БиХ, Бан Ки Муна, Бакира Изетбеговића, Ивицу Дачића, Александра Вучића, Доналда Трампа… па чак и сасвим безначајног потписника ових редова, што се, без обзира на претежно увредљив тон и клеветничко гибећење, има сматрати посебном привилегијом изабраних и благонаклоношћу онога који никада не греши.

Сироти француски председник, кога је у једном претходном напису назвао мискином, што ће рећи, на арапском, али и на „босанском“, јадничком, привилегован је тиме што га је Церић ипак куртоазно ословио са „поштовани“, из поштовања према француској нацији, док се неким другим непоћудницима оригинално обраћа са „(не)поштовани“: „Иначе, ви као особа не заслужујете поштовање зато што, свјесно или не свјесно, најављујете крај ере универзалних вриједности: liberté, égalité, fraternité (слобода, једнакост, братство) и наговјештавате почетак ере esclavage, discrimination, fratricide  (ропство, дискриминација, братоубојство). Још није касно да озбиљно схватите да то није ход напријед у будућност Еуропе, већ је то њен ход натраг у прошлост. Као и за цијели свијет“.

Чиме ли је то Макрон заслужио да га Церић овако изрезили и закључи: „Нажалост, господине предсједниче Макрон, ми смо се у вас разочарали“.

Ово „ми“ односи се првенствено на Бошњаке, у чије име бивши реис пише Макрону, али и на свеукупну светску муслиманску породицу, Ummet, из које су се са свих страна проломиле и обрушиле оптужбе и претње због наводне исламофобије француског председника.

Мустафа Церић

Кад је, искористивши политички вакуум у Француској, победио на председничким изборима 2017. године, прагматични технократа и изданак мултинационалног капиталистичког естаблишмента Емануел Макрон свакако није планирао, а још мање прижељкивао, да дође у овакав сукоб са муслиманима у Француској, а поготово на целој планети. Међутим, друштвена и политичка реалност његове државе, са растућим тензијама између неинтегрисаних и све радикалнијих домаћих муслимана и већинског хришћанског окружења, као и токови збивања на међународном плану, посебно на Блиском истоку, у Медитерану и, одскора, на Кавказу, учинили су да најмлађи француски председник, вршећи своју дужност, неминовно почне заузимати ставове и доносити одлуке које се нису могле допадати многим муслиманима. Јер, он је ипак Француз и председник Француске, а то, без обзира на сва опортунистичка либерално- мондијалистичка релативизовања, ипак значи да мора водити рачуна о виталним интересима своје земље и народа.

Бар дотле док се не остваре  суморна предсказања из сјајног Уелбековог Потчињавања.

Макрон је једном приликом изјавио да му се тај пророчки роман није допао, али да га је са будном пажњом прочитао… Уосталом, ни Орвел ни Хаксли нису били баш нарочито омиљена лектира тадашње политичке елите и лидерске класе.

Елем, Емануел Макрон је, на домаћем плану, схватио да се чвршћом законском регулативом и административном контролом мора стати на пут бујању милитантног ислама и васпитавању будућих џихадиста на француском тлу, делом новцем француских пореских обвезника, а делом сумњивим и нетранспарентним финансирањем из центара интернационалног исламизма.

Први пут је проговорио о томе да се код муслимана комунитаризам претвара у сепаратизам. Оваква нова одлучност, програмски формулисана у запаженом обраћању француског председника 2. октобра, са најавом предлога посебног закона за почетак децембра, спремно је у домаћим и страним муслиманским круговима окарактерисана као исламофобија.

Емануел Макрон

На међународном плану, (пре)амбициозно настојећи да Француској врати утицајност у решавању неколиких озбиљних локалних и регионалних криза и оружаних сукоба, од Медитерана до Средњег истока, али и да бар донекле искаже приврженост неким старим обавезама и ресантиманима из времена велике Француске, Макрон није могао, а да се не замери појединим лидерима муслиманског света, а пре свих још амбициознијем и налетнијем Реџепу Тајипу Ердогану.

Мигрантска криза и Ердоганово уцењивање ЕУ, интернационализовани грађански рат у Сирији, хаотична збивања у Либији, улажење хроничне грчко-турске нетрпељивости у акутну фазу и, најзад, турска активна улога у азербејџанској офанзиви у Нагорном Карабаху, све су то биле прилике и контексти у којима се није могла избећи ескалација варничења у француско-турским односима, али и у вербалном клинчу двојице лидера, са конкретним последицама на билатералном плану.

Појављивање неукусних карикатура турског председника у фамозном сатиричном листу Шарли Ебдо била је кап која је прелила чашу жучи, тим пре што је Макрон на комеморацији француском професору Самуелу Патију, који је остао без главе због тога што је ђацима показивао чувене карикатуре посланика Мухамеда из истог листа, изјавио да ће се у Француској карикатуре и даље објављивати.

А шта је у таквој прилици један председник Француске требало да каже нацији, можда да се извини одрубитељу Патијеве главе и целом муслиманском свету и да најави забрану тих скандалозних новина?

Истине ради, ваља сасвим јасно рећи да је понашање редакције, новинара и карикатуриста листа Шарли Ебдо далеко од било каквог сатиричног односа према стварности, да представља сталну и срачунату идеолошку провокацију, прелазећи повремено границе друштвено и морално прихватљивог јавног деловања, посебно кад је реч о вређању верских осећања муслимана.

Сасвим је сигурно да би Емануел Макрон највише волео да Шарли Ебдо уопште не постоји и да интимно не одобрава његову „поетику“, али он није приватно лице, већ председник Француске који не може игнорисати узнемиреност и огорчење својих грађана који се у својој земљи осећају несигурни и заплашени. Убеђују их, политички коректно, да је њихов страх претеран и ирационалан. Можда и јесте, страх и није рационално мерљиво расположење, али најчешће има рационално објашњиве изворе и разлоге.

Председник, сваки председник, о таквим страховима мора одговорно водити рачуна, а могао би, у супротном, бити и кажњен на изборима. О томе, наравно, они који са стално напетог лука муслиманске повређености и гнева одапињу отровне стрелице према станару Јелисејске палате уопште не желе да размишљају.

Оптужба за исламофобију моћно је средство потискивања Другога ко се доживљава као непријатељ Алахове вере и његових следбеника у моралну дефанзиву, уз истовремено релативизовање или потпуно одрицање било какве муслиманске одговорности за дела која се тешко могу оценити као морално и законски исправна. У најбољем случају, они који их у име ислама чине проглашавају се, како то стручно рационализује и Мустафа Церић, муртатима, тј. вероодступницима и залуђеним умоболницима.

Бранећи вредности Француске револуције од посрнулог француског председника, Мустафа Церић наступа са позиције потомака Добрих Бошњана, „Боно Хомини“ (!?), па , сасвим неумесно држећи час из историје, Макрону подноси рачун за средњовековну истрагу патарена и за Вартоломејску ноћ, упоређује страдања муслимана у свету са оним јеврејским и са Холокаустом (такође његова маштовита стилска фигура), да би потом учинио очекивани скок ка свом средишњем и неизоставном топосу, „српском геноциду над босанским народом“ у последњем рату.

И да, којим случајем, пише о покољима у Руанди, Церић би нашао начина да, ако баш за ту трагедију не оптужи Србе, повуче паралелу са њиховим ратним злочинима. У овом случају, послужио се монтажом неких одвратних карикатура са страница листа Шарли Ебдо из времена рата у БиХ, са фотографијама из периода нацизма, без логичког смисла, али са јасном поентом „о заједничком искуству Босанаца и Јевреја у Еуропи у двадесетом стољећу“, што је један од његових омиљених leitmotiva.

То ће све, наравно, потрести Макрона, довести га до катарзе и учинити да се врати изворним тековинама Француске револуције, што је и најважније. А ово о геноцидности Срба је, бива, само илустративно.

Ако је стварно желео да француски председник у овом тренутку обрати пажњу на његову посланицу, учинковитије би било да ју је илустровао неким од потресних снимака одсечених српских глава из Возуће, јер је овоме то сада, кад падају француске главе, стварносно ближе од идиотских карикатура из Шарли Ебдоа.

Макронова исламофобија гарантовано не би била појачана, јер му Церић у отвореном писму и онако убедљиво објашњава да починиоци таквих монструозних злодела нису (нормални) муслимани, већ „отпадници од ислама“. А видео би нешто што се у Француској није желело видети у време кад се догађало.

„Отпадници“ се, ето, у међувремену појавише и у Паризу, са истим морбидним афинитетима према хришћанским главама…

Вероватно кажњавају Французе због издаје тековина Француске револуције.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *