БИТОЉСКА БИТКА, 16—19. XI 1912.

После кумановске битке турска Вардарска армија повукла се у рејон Битоља. Заштитничким бојевима код Присада и Алинаца створила је себи време за рикупљање и сређивање расутих и поколебаних јединица, и за привлачење других трупа са Вардарског војишта. Њен командант, Зеки-паша, намеравао је да код Битоља задржи и веже српску 1. армију док се не разјасни ситуација на Тракијском војишту. Положај за одбрану ишао је десном обалом Црне реке и Шемнице, и наслањао се на брдовито и планинско земљиште, на Киромарицу, Кочиште и Бели камен (Облаковски вис). Одбрану су олакшавале разливене реке. Турци су утврдили положај, а нека села организовали као отпорне тачке. Зеки-паша је дошао до погрешног закључка да ће српска војска избећи планинско земљиште и надирати само дуж путева Прилеп—Битољ и Кичево—Битољ. На основу тога је извршен распоред: 5. корпус (13. и 15. д) на положају од ушћа Шемнице до с. Кукуречана, затвараче правац Прилеп—Битољ; 7. корпус (19. и Комбинована д) део с. Кукуречани с. Секирани, затвараче правац Кичево—Битољ; 6. корпус (16. и 17. д) у резерви на простору с. Оризари, с. Поешево. Предњи одреди постављени су код с. Древеника, Мраморице и манастира Св. Петра, а бочни код с. Логоварда и на Белом камену. Око два пука била су у то време на маршу од Охрида за Битољ. Укупно око 35 ооо Турака. На правцу Флорина {Флорина, Лерин) остављена је 18. дивизија 6. корпуса. После боја код Алинаца, српска и. армија задржала се на заузетим положајима да сачека Дунавску Iи Тимочку II. Дотле је у Штабу армије утврђено да се лево турско крило налази на Киромарици и да ту треба усмерити правац главног удара, пошто се заузимањем Киромарице руши сва турска одбрана. Покрети за заузимање полазних положаја за напад отпочели су 13. новембра. Дивизије су протерале слабије турске делове преко Шемнице и Црне реке и 15. новембра заузеле распоред: Моравска I на падинама Древеника, Дринска I у равници с обе стране друма Прилеп—Битољ, Дунавска I на левој обали Црне реке, а Коњичка дивизија лево од ње. Тимочка II (2 пука) стигла је 16. новембра позади Дринске I и образовала армијску резерву. Моравска II из 3. армије, потчињена 1. армији, кренула је из Кичева да се прикупи на десном крилу Моравске I, у рејону с. Чагора. Укупно 68 000 људи.

Када је чело главнине Моравске II стигло 14. новембра код с. Звана, командант дивизије добио је извештај да се на правцу Бојиштске реке налазе извесне турске снаге. Ради осигурања десног бока упутио је 2. прекобројни пук са брдском батеријом као десну колону уз Бојиштску реку, а са главнином продужио покрет по наређењу армије. О овој одлуци извештен је Штаб армије. Десна колона наишла је на Турке код с. Бојишта где се задржала, а дивизијска претходница заноћила је код с. Мургашева. У току ноћи командант армије је наредио да главнина дивизије у току 15. новембра поседне положај с. Црноец—с. Лисолај према Белом камену, а десна колона да пресече пут између Битоља и Охрида. Запазивши покрет турских трупа од Охрида за Битољ, командант дивизије је појачао десну колону са 1. пп. Десна колона је у току дана протерала слабе турске делове пред собом, овладала превојем код манастира Св. Петра и ту заноћила. Лева колона продужила је покрет и у току дана избила код с. Мраморице. Њен 2. пп, под командом пуковника Душана Васића протеравши турске делове пред собом избио је на Самарницу, прешао р. Шемницу и до мрака избио код с. Облакова; ту се за­држао, припремајући се да у току ноћи 15/16. новембра нападне Бели камен. Командант дивизије сложио се с том одлуком и послао један батаљон као појачање. Када је обавештен о српским по­кретима уз Бојиштску реку и према Белом камену, Зеки-паша је увидео да су његове претпоставке о правцима надирања Срба биле погрешне, па је 15. новембра наредио Џавад-паши (Газвад па§а) да са 6. корпусом одмах крене позади Белог камена и да са јединицама које су стизале из Ресена разбије десно крило 1. армије. Корпус је пред мрак стигао код седла Превалеца и тада је Џавад-паша наредио 16. дивизији да поседне Бели камен. Али због ноћи и планинског земљишта остало је да се ово изврши сутрадан.

Изјутра 16. новембра командант 1. армије издао је заповест за напад. Моравска II упућена је правцем с. Облаково—Киромарица—с. Брусник; Моравска I правцем с. Секирани—с. Снегово—Битољ—с. Буково; Дринска I правцем с. Кукуречани—с. Крклино—С. Раштани—с. Крстаор; Дунавска I правцем с. Трн—с. Карамани—с. Поешево; Тимочка II задржана је у армијској резерви поред прилепског друма код Тополчана и Клепача; Коњичка дивизија добила је задатак да дејствује у бок и позадину турске војске, без ближих упутстава.

Први дан битке (16. новембар). — Напад је требало да отпочне 17. новембра у 6 часова, али иницијативним радом Моравске II битка је стварно отпочела већ 16. новембра. Њена десна колона напала је изјутра турске положаје код с. Гопеша и заузела их. Турци су покушали да се бране на узастопним положајима што је осујећено маневром српских трупа које су нападале с фронта мањим делом снага, а већим на крила, претећи обухватом. Увече 16. новембра десна колона успела је да овлада Даватским превојем и да пресече турску одступницу за Ресен и Охрид. Лева колона (2. пп), која је заноћила северно од Белог камена, отпочела је напад пред зору и после огорчених борби хладним оружјем успела да га заузме. Турски бочни одред одступио је на јужни плато, где су му стигла појачања из 16. д 6. корпуса. Командант 2. пп оставио је један батаљон да утврђује Бели камен, а са оста­лим снагама продужио напад. Наишавши на снажан отпор 16. дивизије, прешао је у одбрану и укопао се у непосредном додиру. Постигнути успех Моравска II није могла да искористи, јер је била разву­чена на фронту од 16 км, а испред себе имала јаче турске снаге (резерву Вардарске армије). Командант дивизије обратио се за помоћ суседној Моравској I, али због слабих веза захтев је сти­гао касно увече, те су појачања стигла тек сутрадан.

На осталом делу фронта дивизије су вршиле последње припреме за сутрашњи напад. Покрети ради дефинитивног заузимања полазних положаја и рад извиђачких органа изазвали су међусобно пушкарање. Ово је код Зеки-паше створило утисак да су Срби покушали да пређу р. Шемницу, али да нису успели због разливених обала. Због тога је дошао до закључка да ће на десном крилу моћи да одбије напад и слабијим снагама, па је ноћу 16/17. новембра прегруписао своје трупе, извукао 13. низамску дивизију и 17. новембра око подне упутио је у састав 6. корпуса да би ојачао своје нападно крило.

Други дан битке (17. новембар). — Битка је почела општим нападом српске 1. армије. Десна колона Моравске II напала је са линије Дават—Гопеш у правцу Превалеца. Заустављена отпором јачих турских снага, морала се вратити на полазне положаје. Како су извесне турске снаге наступале и од Ресена, командант колоне био је принуђен да се организује за одбрану на два фронта, али је Турци у току дана нису напали. Лева колона на Белом камену водила је врло тешку блиску борбу. Џавад-паша је покушавао по сваку цену да овлада овим масивом, који је у прво време бранило само 5 српских батаљона. Турска бројна надмоћност није могла доћи до изражаја због узаног платоа Белог камена, па се водила међусобно блиска фронтална борба. Арти­љерија Моравске II, која је остала на друму, није могла добацити до Белог камена, а турска артиљерија, која је дејствовала са ресенског друма, није могла ефикасно помагати свој први борбени ред због непосредног додира. Око подне, после 30 часова борбе, код српских трупа почела се осећати замореност. Али, тада су почела пристизати појачања. Прво 2 батаљона из резерве Моравске II, затим 3. пп из Моравске I, а пред мрак пристигао је и 1. пп из исте дивизије, привучен снажном ватром од Белог камена. Увече је борба прекинута., али су трупе остале у непосредном додиру.

Моравска I и Дринска I нападале су низ падине Древеника, свака у два борбена ешелона. Због планинског земљишта, њихова артиљерија није могла бити распоређена у дивизијским рејонима, већ је сва (сем 2 батерије) груписана у равници, у захвату прилепског друма, одакле није могла помагати напад својих дивизија. Наступајући преко отвореног земљишта, јединице су биле изложене турској арт. ватри без подршке своје артиљерије. Приближавајући се Шемници, потпале су и под митраљеску и пушчану ватру, и по избијању на обалу биле принуђене да се зауставе. Настала је тешка ситуација. Набујала и разливена Шемница спречавала је даљи покрет, а непријатељева ватра онемогућавала задржавање на отвореном земљишту. Тада су изненада отвориле ватру две батерије из Моравске II које су биле на друму код Белог камена. Оне су убрзо неутралисале турску артиљерију код с. Габалаваца и Секирана, а један топ из Дринске I, спуштен конопцима код с. Лисолаја, неутралисао је батерију у с. Драгожанима. Одмах затим трупе првог ешелона почеле су газити Шемницу. При овоме, услед бочног дејства турске артиљерије из рејона с. Кукуречана, померале су се удесно, па је Моравска I ушла у зону дејства Моравске II, Дринска I у зону дејства Моравске I. По преласку Шемнице развиле су се блиске борбе и до мрака трупе су избиле на линију с. Габалавци—с. Секирани—с. Драгожани. Турци су одступили на планински део положаја Киромарица—Кочиште. У току ноћи обе дивизије су пребацивале преко Шемнице своје друге ешелоне и припремале се за продужење напада.

Дунавска I нападала је двема колонама. Десна, прешавши преко непорушених мостова на Црној реци и Шемници, отпочела је напад на с. Трн. Газећи мочварно земљиште, местимично и до појаса, она је око иох успела да заузме Трн. Тиме је био пробијен фронт 5. корпуса, али то није уочено и искоришћено, те је Турцима дата могућност да се прикупе и уреде за одбрану код с. Карамана. Лева (главна) колона, коју је командант дивизије упутио у турски десни бок, због мочварног земљишта и порушеног моста на Црној реци није успела да пређе реку (дубине преко 2м), па се задржала код с. Новака.

Коњичка дивизија, немајући јасно одређен задатак, упутила је један пук ка с. Броду да овлада прелазима на Црној реци, а главнина је кренула тек поподне и заноћила код с. Биљаника. Пук је код Брода и Скочи вира заузео неоштећене мостове и прешао на десну обалу Црне реке. Ту су га напале турске нерегуларне трупе, па се повукао на леву обалу порушивши оба моста, што је имало штетних последица за даљи рад дивизије.

Тимочка II остала је у армијској резерви; њен 14. пп добио је задатак да штити артиљерију, која је готово сва била концентрисана на друм између с. Беранаца и Вашарејце.

Турска 13. дивизија је до мрака стигла у с. Доленце, али је Џавад-паша, командант 6. корпуса, био толико сигуран у успех да је сутрадан пре подне враћена у Битољ.

Трећи дан битке (18. новембар). — На Белом камену пред зору, један српски пук напао је турске положаје, али је одбијен уз велике губитке. Одмах после тога Турци су почели општи напад на Моравску II. Њена слаба десна колона нашла се у тешком положају између две ватре, нападнута од Превалеца и Ресена. Целог дана прегруписавала је снаге да би одбила нападе на два фронта. Тежиште напада Турци су усмерили на леву колону Моравске II на Белом камену. Ту је поново дошло до веома тешких блиских борби које је отежавала врло густа магла. Турски јуришни таласи чули су се само по бату цокула, па су одбијани ватром из пушака положених преко грудобрана насумце. Бели камен постао је тежиште битке. Поред команданта Моравске II, пуковника М. Недића, на њему се нашао и командант Моравске I, пуковник Илија Гојковић, који је поред раније ангажована два своја пука привукао и трећи из резерве. Пред мрак овог дана на Белом камену нашло се 5 српских пукова.

На осталом делу фронта српске трупе су изјутра продужиле нападе. Дринска I са једним пуком Моравске I предузела је напад са падина Кочишта и Киромарице. Користећи се маглом 6. пп је успео да неопажено подиђе Киромарици где је око подне када се магла нагло дигла, дочекан снажном турском ватром. Пук је одмах предузео јуриш и око 13 часова овладао Киромарицорцу Одмах затим и 17. пп овладао је Кочиштем, док су остали пукови водили тешке борбе на правцу с. Кукуречани—с. Крклино. Турци су безуспешно покушавали да поврате изгубљене положаје. Фронт Вардарске армије пробијен је на ширини од 5 км, али успех није искоришћен. Одмах по пробоју поново је пала магла и трупе нису биле свесне постигнутог успеха, па уместо да предузму гоњење и пресеку комуникацију Битољ—Ресен, почеле су да се утврђују на заузетим положајима.

Десна колона Дунавске I, добро потпомогнута артиљеријском ватром, успела је око и6х да заузме с. Карамане, где се утврдила. Лева колона није успела да пређе Црну реку код с. Новака

Коњичка дивизија кренула је од с. Биљаника ка Броду. Око подне успела је да артиљеријском ватром протера Турке и да пребаци један ескадрон преко реке, под чијом је заштитом вршена оправка моста. Ноћу 18/19. новембра пребачена су два пука, али без возова и артиљерије.

Тимочка II у току дана дејствовала је само артиљеријском ватром. Пред мрак, видећи одступање турских колона према. Битољу, пребацила је један пук преко Шемнице.

После пада Киромарице и Кочишта и неуспеха Џавад-паше на Белом камену, Зеки-паша је увидео да нема више услова за продужење битке, па је око 1511 наредио прекид 1 извлачење: 5. I део 7. корпуса имали су да одступе у правцу Флорине, а 6. и други део 7. корпуса у правцу Ресена и Корче (Корга). Џавад-паша је прекинуо нападе на Бели камен и благодарећи врло густој магли успео да неопажено извуче трупе из непосредног додира. Пошто је комуникација за Ресен била пресечена на Ђавату, он је ту груписао јаче снаге и пред мрак отпочео снажан напад. Слаба десна колона Моравске II није могла да се одржи већ се повукла 1 км северно од превоја. Тиме је отворен правац за Охрид којим су у току ноћи одступили 6. и део 7. корпуса. Изјутра 19. новем­бра Срби су поново заузели Дават; заробљено је 2000 Турака и део коморе 7. корпуса. Десно крило Вардарске армије одступило је у току ноћи у правцу Флорине. Истог дана, Дринска I ушла је у Битољ, а Коњичка дивизија, пошто је прешла код Брода, отпочела је гоњење и 20. новембра пресекла пругу Битољ—Флорина. Један њен ескадрон ушао је у Флорину где се сусрео са грчком вој­ском. Српска армија је остала код Битоља, а само је Моравска II продужила гоњење ка Охриду иницијативом свога команданта.

Српски губици: 3230 погинулих, рањених и несталих, од чега 30% отпада на Моравску II. Турски: 9300 људи, од којих је око 6000 заробљено, и 57 топова.

Материјали преузети из„Војне Енциклопедије“– Друго издање, Београд 1970

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *