Анализа локалних избора у БиХ

Рајко Петровић

Извор: standard.rs

Какве резултате су оствариле српске, хрватске и бошњачке политичке опције? Ко су победници, а ко губитници локалних избора, и да ли су се догодиле очекиване промене?

Локални избори у Босни и Херцеговини, одржани 15. новембра 2020. године, оправдали су очекивања доброг дела тамошње, али и регионалне јавности – очекивања да ће се десити како краткорочно, тако и дугорочно важне промене на тамошњој политичкој сцени. За мултиетничке и дубоко подељене земље, попут Босне и Херцеговине, локални избори нису само борба између тога који кандидат ће асфалтирати више улица, привући више инвеститора или запослити више људи. Они су и одмеравање политичких снага и различитих концепата како унутар конститутивних народа, тако и између њих.

Неки статистичари иду толико далеко да тврде како су избори у Босни и Херцеговини, а посебно они локални, меродавнији извор података о броју и националној структури становника неголи сам званични попис становништва. У сваком случају, они су били важна увертира пред опште изборе који ће се одржати 2022. године, а који ће по мишљењу струке бити једни од најбитнијих у краткој историји те земље.

Највећи победник избора у Републици Српској је, као и већ годинама уназад, Савез независних социјалдемократа (СНСД) Милорада Додика. Велики ударац за ову партију свакако представља губитак места градоначелника Бањалуке, али и неуспели, унапред договорени план са бившим кандидатом Српске демократске странке (СДС) Мићом Мићићем о добијању места градоначелника Бијељине. Дакле, у два највећа града Српске СНСД није освојио места градоначелника, што многи доживљавају као катастрофалан пораз.

Међутим, уколико погледамо скупштинске саставе у датим градовима, видећемо да ће СНСД са својим партнерима имати стабилну већину, што је битније неголи имати првог човека града. СНСД је освојио чак 36 општина и градова, и то широм Републике Српске – од Требиња, преко Фоче, Пала, Источног Сарајева и Зворника, све до Добоја, Градишке и Приједора. Посебно су важне дуго чекане победе у Приједору и Добоју, као великим градовима и центрима регија. Захваљујући томе, а и великом неуспеху Странке демократске акције (СДА), СНСД се профилисао као најснажнија политичка партија у Босни и Херцеговини. Она је и једина партија која је остварила победе у оба ентитета, јер је освојила и Гламоч, Дрвар и Босански Петровац у Федерацији Босне и Херцеговине.

Драшкова победа – по коју цену?

Феномен Драшка Станивуковића је у центру пажње овог изборног процеса. Двадесетседмогодишњи члан Партије демократског прогреса (ПДП) успео је да победи кандидата СНСД-а Игора Радојичића и постане градоначелник Бањалуке. Станивуковић је популарност стекао током жустрих скупштинских расправа са Додиком и његовим партијским колегама, али и током вишемесечних демонстрација под паролом „Правда за Давида“. Нема сумње да су Бањалучани изабрали Станивуковића јер су разочарани економском и социјалном политиком актуелне власти, сумњивим аферама које се приписују појединцима у њој, а неки вероватно сматрајући да је једноставно време да се након 22 године власт у Бањалуци промени.

Оно што је важно истаћи, а што често пролази „испод радара“ аналитичарима прилика у БиХ, јесте политика коју Станивуковић заговара. Станивуковић припада таласу нових младих лидера, који имају одређену дозу харизме и енергије, али им недостаје политичка зрелост и свест о потреби да се од дневнополитичких препуцавања сачувају витални национални интереси. Политика Драшка Станивуковића је стандардна прича о борби против криминала и корупције, непотизма и бахатости власти и нема сумње да би такву политику морао подржати сваки грађанин.

Новоизабрани градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић током прославе изборне победе на Тргу Крајине, Бањалука, 15. новембар 2020. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Новоизабрани градоначелник Бањалуке Драшко Станивуковић током прославе изборне победе на Тргу Крајине, Бањалука, 15. новембар 2020. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Питање је, међутим, по коју цену и са којим средствима се то жели остварити. Ако су средство сарајевски антисрпски медији и антисрпски медији у региону уопште, а евентуална цена разградња институција Републике Српске и преовладавање грађанистичке мантре о миру, толеранцији и слози међу народима у БиХ (од којих се бошњачки нескривено залаже за укидање Републике Српске) науштрб одбране идентитета и интегритета Срба и Српске, питање је да ли се треба упуштати у такву авантуру.

Драшко Станивуковић, упркос покушајима својих ПР стручњака да то изокрену у његову корист, јесте позвао на изградњу „Парка мира“ у Бањалуци, где би се направио споменик три војника из сукобљених страна у рату иза нас (за шта постоји видео доказ), а што би било недопустиво за град који је у више наврата страдао од тих истих, нама сукобљених војника и њихових предака. За разлику од гостовања на београдским медијима, Станивуковић као неретки гост у Сарајеву говори и да отцепљење Републике Српске није реална опција и да је на Дрини граница, вероватно водећи рачуна да не увреди сарајевску чаршију чију подршку ужива. С обзиром да Станивуковић претендује на промене у целој Републици Српској, за шта верујем да има потенцијала, остаје нада да ће се његова политика мењати из грађанистичке у правцу српске националне.

Српска демократска странка је, у поређењу са претходним изборним циклусом, остварила задовољавајуће резултате. Одбранила је Бијељину, освојила Дервенту, Модричу и Брод, а задржала нека традиционална упоришта у Источној Републици Српској и Херцеговини. Највећи ударац за СДС је губитак Добоја, који је био једна од њених кључних изборних база. Ипак, 18 освојених општина и градова показују да је СДС и даље само бледа сенка партије која је доминирала на политичкој сцени Српске током 1990-их и почетком 2000-их. Делује извесно да се СДС помирила са улогом тек једног од партнера у „анти-СНСД“ коалицији, и да своју праву шансу очекује на изборима 2022. године.

СДА као највећи губитник

Највећи губитник ових избора је Странка демократске акције. Партији Бакира Изетбеговића, за коју многи већ годинама тврде да се претворила у право правцато породично предузеће, десило се оно чега се највише плашила – изгубила је Сарајево. Такозвана „четворка“ (коалиција против СДА, састављена од њених бивших функционера) освојила је четири од пет сарајевских општина, а и ту једну коју СДА држи освојио је Семир Ефендић, који ће у наредном периоду највероватније напустити странку услед неслагања са њеним руководством. Странка је са 31 општином и градовима из 2016. године пала на 26, међу којима нема ниједног већег града. Тако, мимо Старог Града (Сарајево), СДА мора да се задовољи градовима попут Коњица, Живиница, Травника и Санског Моста.

Изетбеговићева изјава да је задовољан освајањем Босанског Петровца (у коме живи 7.000 становника, од чега су скоро половина Срби) одаје његову немоћ да прихвати реалност, а реалност је да се у бошњачкој политици профилишу нове политичке снаге и политички лидери, попут Елмедина Конаковића и његовог покрета Народ и правда. Бројне афере које су потресале СДА (попут шпијунске афере „Асим“ и контроверзи око факултетске дипломе бившег шефа обавештајне службе Османа Мехмедагића Осмице), непотизам и фамилизам најгоре врсте, али и унутарстраначки раздори довели су СДА пред најтеже испите у својој тридесетогодишњој историји. Политичка превирања унутар бошњачког корпуса свакако су важна како за будући развој земље у целини, тако и за односе званичног Сарајева и Бањалуке.

Председник СДА Бакир Изетбеговић током првог обраћања медијима након добијених резултата локалних избора, Сарајево, 15. новембар 2020. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)
Председник СДА Бакир Изетбеговић током првог обраћања медијима након објављивања резултата локалних избора, Сарајево, 15. новембар 2020. (Фото: Снимак екрана/Јутјуб)

Изузетну виталност показала је Хрватска демократска заједница Босне и Херцеговине (ХДЗ БиХ) Драгана Човића. Остварила је традиционално убедљиву победу у низу западно- херцеговачких општина, те побољшала своју позицију у Средњој Босни. Ту не само да је задржала Кисељак, Крешево и Витез, него је и „преотела“ Нови Травник од СДА, што је и више него задовољавајућа компензација за губитак Томиславграда.

Освојивши 20 општина у којима су Хрвати већина, ХДЗ БиХ је потврдила да је легитимни представник Хрвата у БиХ и показала да је остала неокрзнута од перфидног покушаја Жељка Комшића (уз подршку бошњачке политичке елите) да се наметне као лидер овог конститутивног народа, притом поново обесмисливши његов избор за члана Председништва БиХ из редова хрватског народа. Нема сумње да ће Драган Човић и даље остати истински лидер Хрвата у БиХ и да ће без њега и у будуће бити тешко правити значајније реформске кораке на нивоу целе државе.

Охрабрујући резултат у Брчком

Посебно су важни и занимљиви резултати у Брчко Дистрикту, који се још увек са нестрпљењем очекују. На основу 70 одсто пребројаних гласова, српске партије збирно имају 45 одсто гласова, али је СДА појединачно убедљиво најснажнија политичка партија. Систем власти у Брчком је такав да долази до поделе функција по националном кључу, али је и те како важно како су партије позициониране у његовој скупштини. Пројекције говоре у прилог томе да су српске партије однеле већинску победу у самом граду, као и у местима у правцу југоисток и северозапад у односу на сам град, а која су део „коридора“ који спаја два велика дела Републике Српске.

Локални избори у Мостару биће одржани месец дана касније, и то први пут после 12 година паузе. Српске партије наступиће на њима у коалицији под називом „Остајте овдје – заједно за наш Мостар“, а велика борба за власт водиће се између ХДЗ БиХ и СДА, с тим што се првој даје блага предност.

У сваком случају, Брчко и Мостар су симболи подељености БиХ и стратешки важни градови за њене народе.

Интерактивна мапа БиХ на основу изборних резултата 2020. (Илустрација: Рајко Петровић/Нови Стандард)
Мапа БиХ на основу изборних резултата 2020. (Илустрација: Рајко Петровић)

За крај, као што смо већ напоменули, резултати избора у БиХ један су од најбољих параметара за етничку карту ове земље, упркос гласању поштом и изборним малверзацијама. Срби су, судећи по њима, релативна (ређе) и апсолутна (чешће) већина у свим општинама и градовима у Републици Српској, као и у три општине у ФБиХ – Гламочу, Дрвару и Босанском Грахову. Хрвати су апсолутна већина у Западној Херцеговини, релативна већина у Мостару (по изборним анкетама), а већина су и у четири општине у Средњој Босни и у три посавске енклаве (Орашје, Домаљевац и Оџак).

Бошњаци и даље остају, упркос агресивној унитаристичкој (квазиграђанистичкој) политици и манипулацијама, са укупним бројем становника и бошњачким уделом на истом (реалним се чине процене да је број Бошњака данас испод 1,5 милиона) стешњени у две целине – Западној Крајини и „троуглу Сарајево-Зеница-Тузла“.

Рајко Петровић је мастер политиколог, сарадник Института за европске студије и докторанд на Факултету политичких наука у Београду. Добитник је награде Универзитета у Београду за најбољег студента генерације. Ексклузивно за Нови Стандард.

Насловна фотографија: Mario Salerno/consilium.europa.eu

Извор Нови Стандард

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *