Мирна рука патријарха Иринеја чврсто држала кормило наше Цркве: Није никада заборавио српску државу, нити се одрекао српског народа и Светог Косова

Приближио је међусобно народ Србије, Републике Српске, Црне Горе и наше дијаспоре у једну недељиву целину, овенчану величанственим црквеним литијама по митрополији Светог Петра Цетињског и крунисану прекрасним заветним свеправославним Храмом посвећеним Светом Сави Српском

Пише: Драгослав Бокан

Необична је веза која спаја (личношћу Светог Архиепископа Саве Немањића) све српске „кориснике“ патријаршијског трона.Као да их ова позиција поставља у неки јединствени, мистични живи ланац и свејединствено време уткано у вечност небеског календара.Потписујући се, у средњовековној традицији, зеленим мастилом, по симболичкој линији боје Светога Духа, са белом патријаршком „паном“ над високим челом, ови наши духовни (и не само духовни) пастири представљају „прве међу једнакима“ у редовима истинске српске елите. Оне која га не само предводи, већ се и лично жртвује и спашава тај свој верни народ, благословено израстао из светосавске, јеванђелске мисије од пре пуних осам векова.

Тај светосавски (познат и као косовски) Завет нас практично учи о истинским приоритетима у овоземаљском и оностраном животу. А његови најбољи и најнепосреднији тумачи су, уз духовно харизматичне аскете и проповеднике, управо: „српски патријарси, сремскокарловачки митрополити и пећки архиепископи“, како гласи пуна титула ових наших народних вождова и духовних чувара (још тамо од патријарха Јоаникија Другог и Саве Четвртог, па преко Макарија Соколовића и мученички страдалог Гаврила Првог, све до најновијих патријараха српског народа модерног доба, почев од Димитрија Ујединитеља и његових наследника, завршно са Његовом Светошћу, господином Иринејем Гавриловићем).Некадашњем нишком епископу Иринеју, управнику монашке школе у Острогу и ректору Богословије у Призрену је Господ наменио да баш свој живот (1930-2020), лик и дело уплете у раскошну, златоткану линију апостолског прејемства у крштеном и правоверном српском народу. И то у временима великих превирања, након крвавих балканских ратова, економских санкција, НАТО бомбардовања и још једне окрутне цивилизацијске међумиленијумске транзиције. Да буде измиритељ и помиритељ, сабиратељ и умиритељ узбурканих страсти у још непомиреном, нејединственом и, често, на крв и нож завађеном српском народу.Његово тиховатељско име је правилно наговестило успех ове незахвалне, колико и важне мисије.

И поред одређених, немалих брига и црквених „истрага“ са трагично умноженим расколницима; упркос спољашњим и, посебно, унутрашњим политичким олујама; мирна рука патријарха Иринеја је, без много реторике и помпе, чврсто држала кормило наше Цркве, гледајући да никада не заборави српску државу (и њену данас христољубиву војску), нити да се одрекне српског народа и нашег Светог Косова.И у томе је, видимо, успео, избегавши све варљиве фатаморгане лажних пречица, дубоко свестан одговорности у временима која нам тек предстоје.

Приближио је међусобно народ Србије, Републике Српске, Црне Горе и наше дијаспоре у једну недељиву целину, овенчану величанственим црквеним литијама по митрополији Светог Петра Цетињског и крунисану прекрасним заветним свеправославним Храмом посвећеним Светом Сави Српском (на трагу цариградског Храма Свете Софије и московског Храма Христа Спаса). Све то баш ове исте године, на стогодишњицу поновног уједињења Српске Патријаршије наше Цркве.То је све била историјска задужбина овог аутентичног „дискретног хероја“ нашег доба, крепке деснице и несаломиво трезвених ставова. Нашег заступника пред Престолом Творца и Сабором Српских Светитеља, блаженопочившег патријарха Иринеја Првог.Бог да се смилује његовој души, управљајући још победоносније његовим молитвама за Свету Земљу српског и хришћанског Косова и Метохије!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *