25 година Дејтонског споразума: Компромис на штету Срба због мира у Босни и Херцеговини

Навршава се четврт века од када је у америчкој бази Рајт-Петерсон, крај Дејтона, након три недеље преговора (од 1. до 21. новембра), потписан споразум који је зауставио крвопролиће дојучерашњих комшија, браће, пријатеља… 21. новембар данас се слави само у Републици Српској, док Федерација БиХ одавно тражи централизацију државе и ревизију Дејтона, што је један од захтева и Хрватске.

О Дејтону – 25 година касније, разговарали смо са политичким аналитичарем Владимиром Добросављевићем који истиче да сваки разговор о домету и значају Дејтонског мировног споразума, треба отпочети из крајње хуманистичких позиција, па ма колико оне, у данашње доба доминације инстант политичке коректности, умеле да буду и патетичне.

Наиме, њиме је завршен грађански и међуетнички сукоб на простору бивше СР Босне и Херцеговине, који је трајао од 1992-1995. године, у којем је изгубљено око 100000 људских живота, милиони њих су били приморани да избегну, постану интерно расељени и трајно изгубе своју имовину. Привредни и економски капацитети су вишедеценијски девастирани и уназађени, а рат је остао упамћен и обележен по суровости, као и до дан данас, несхватљивим злочинима који су почињени„, казао је Добросављевић за наш портал.

Дакле, самим тим што је окончао једано такав пандемониум, довољно је да сматрамо, наводи даље Добросављевић, како је Дејтонски споразум постигао своју историјску сврху и оправданост.

Владимир Добросављевић

Сам споразум одраз је духа епохе и међународног контекста у коме је настао. Говоримо о времену изражене униполарности и доминације једине глобалне силе у том тренутку, САД. Тријумфални победник Хладног рата, тражио је формулу по којој би задржао и додатно осигурао постојећу конјуктуру у односима са својим савезницима. И ако се чинило да су дотадашњи савези и структуре изгубиле своју сврху распадом Варшавског пакта и поразом комунистичке идеологије, распад СФРЈ је дошао као идеалан полигон за нову показну вежбу колико је Западна алијанса и тзв. “Слободни свет“, немоћан и неспособан  за ефективно дејствовање, без супервизије Америке„, каже Добросављевић.

Према његовим речима, ентузијазам и идеализам чланица ЕУ и пројекције како од економски конкурентног глобалног играча то могу постати и у политичкој и безбедносној сфери, дугорочно је понижен током крвавог распада државе Јужних Словена, дакле на простору који се налази директно у њиховом “дворишту“ и требало би да им буде “интересна зона“.

Европљани су показали недостатак капацитета да зауставе сукоб и понуде одрживо мирно решење. Самим тим буквално су послали позивницу Американцима да наставе са патернализмом, над својим клијентима, на недовољно осамостаљеним “Старим континентом“. Тренутак се идеално поклапао са завршном годином првог мандата, тадашње администрације Демократа у Вашингтону, који нису жељели да уђу у изборну кампању са снимцима и извјештајима о сукобима и страдањима на националним медијима, већ са успехом у спољној политици који завршетак крвавог конфликта доноси. Све је то допринело да се САД одлучније инволвирају у решавање сукоба и довело до процеса чији је коначни резултат преговори у војној бази Рајт-Патерсон, у америчкој држави Охајо, током периода 1-21. 11.1995., те званично потписивање споразума, 14. 12. 1995. у Паризу“, рекао је Добросављевић.

Добросављевић је истакао да је сам Дејтонски споразум уважио логику стања на терену, уз корекције на штету босанских Срба, који су тако платили цену што су све време сукоба, симплификованом медијско-политичком визуром, били детектовани као страна која носи терет највеће кривице за дешавања у рату.

Пристрасност спољних фактора ишла је чак дотле да је другима толерисано или игнорисано (злочини у Сарајеву и Братунцу, нпр.) све оно што је у другим случајевима (Сребреница, Зворник, Омарска) послужило као аргументација за стигматизацију политичког и војног руководства Срба као ратних злочинаца„, наводи.

Говорећи даље, Добросављевић каже да је дејтонска БиХ препозната као сложена држава три етничке заједнице (Бошњака, Срба и Хрвата) и два ентитета (Федерација БиХ и Република Српска). Процентуални однос територија је 51:49 у корист Федерације, иако је пре рата, у катастарском посједу Срба било 64% земљишта СР БиХ, а током рата под ефективном контролом држали су око 70% територија.

Међутим, то је била цена која је морала да се плати како би се дошло до мира и прихватио субјективитет Републике Српске.  Бошњаци су остали ускраћени за сан о унитарној Босни, која би уз помоћ демографије временом постала предоминантно њихова национална држава, док су Хрвати остали без своје територијалне јединице, формиране током рата, Херцег-Босне„, наставља наш саговорник и додадаје да политички систем креиран Дејтонским мировним споразумом важи за вероватно најкомплекснији на свету.

илустрација

Неколико нивоа власти, чак 14 влада, асиметричност надлежности као и пресудан утицај међународног фактора на политички живот у БиХ, чине да доношење било које одлуке и њена имплементација, представља изузетно компликован процес. Парадоксално, али он представља и кључну тачку суверенитета ове земље, јер међународне гаранције њеног постојања и функционисања, далеко су важније за њен опстанак, него што је то њена унутрашња кохезија или искрена воља грађана и њихових политичких представника за њеним очувањем и конституисањем у функционалну државу„, истиче Добросављевић.

Према његовим речима, по својим интерним карактеристикама, БиХ спада у тешко одрживе земље, без директне спољне интервенције, као што је и било најчешће током њене историје.

Превише је у њој наслага неповерења, међусобне подозривости, негативних историјских искустава, регионалних географских и етнографских противуречности које не погодују територијалној компактности, као и недостатка традиције самосталног и функционалног суживота између доминантних етничких заједница. Иако аутохтоног порекла на тим просторима, Срби су окренути својој матици Србији и Београду, Хрвати Хрватској и Загребу. Бошњаци остају у расцепу између, посљедњих година све агресивнијим и не баш потпуно природним, везивањем за Турску као међународним патроном и њену неоосманску идеологију афирмисану под вођством председника Ердогана, или аутономни развој у Босни као домицилне земље уз све ризике њеног будућег опстанка„, рекао је Добросављевић.

Једино око чега у БиХ 25 година након Дејтонског споразума  постоји примарни консензус свих њених грађана је, додаје Добросављевић, да нико не жели нове сукобе и губитке, да су сви незадовољни економском ситуацијом, квалитетом живота и политичким елитама, и да је једина перспектива ове државе, чланство у ЕУ.

Споразум потписан 21. новембра након преговора у у војној бази Рајт-Патерсон, а затим и званично у Паризу 14. децембра 1995.

„На жалост, спољни фактор јесте донео мир у ову земљу и одржао је као субјект у међународној заједници, али је мало тога учинио да би њени становници пожелели да и даље живе у њој или да се барем надају срећнијој будућности за себе и своје потомке“, закључио је наш саговорник.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *