БОКАН: ДИПЛОМАТСКА ПОБЕДА СРПСКОГ ЈЕДИНСТВА НАД ПОСЛЕДЊИМ ПОКУШАЈЕМ ПРАВЉЕЊА ХАОСА У ОДНОСИМА СРБИЈЕ И ЦРНЕ ГОРЕ

Пише: Драгослав Бокан

Данас, у недељу увече, одржан је хитан састанак председника Србије, премијерке наше државе и српског министра спољних послова – на коме је донета одлука да се коначно пресече Гордијев чвор међусобног судара црногорске и српске дипломатије. И да се тиме одмах повуче првобитна српска одлука о ”реципроцитету” и протеривању црногорског амбасадора у Београду – након разбојничке одлуке лично Мила Ђукановића (преко његових удворичких ”последњих Мохиканаца”) да се Владимир Божовић избаци из Црне Горе. А све то због Божовићеве апсолутно историјски аргументоване, истините изјаве о важности помирења свих грађана Црне Горе стотину година након чувене, слободољубиве ”Подгоричке скупштине” (од 26. новембра 1918), након мучне аустријске окупације.

Мило Ђукановић је лично одредио да ова Владимирова изјава буде и његова опроштајна карта и разлог истеривања из Подгорице и Црне Горе. Многи су разлози за овакав његов потез, удружене мржње према Божовићевој изјави, али и према комплетној улози српског амбасадора (у до скоро Миловој приватној држави) за ослобођење свих грађана од политичког ропства и неизбежних, сталних понижења припадника српског народа у оваквом ”Монтенегру”.Намера му је била да направи дипломатски и међународни инцидент који ће се, затим, распламсавати и кварити новоуспостављене односе службене Подгорице и званичног Београда, доливајући уље на ватру и након промене власти, након ”другог децембра” и новог почетка функционисања победничке Кривокапићеве владе.

И у томе није успео!

Српска страна је реаговала одмах и то онако како смо сви желели и очекивали. Реципроцитетом за којим чезнемо већ деценијама у односима са свим могућим понижењима наших државника и дипломата. А пошто је деловало да ће оваква реакција надвладати све друге аргументе и мултидимензионалне околности (пре свега у вези будућности наших односа са оном Црном Гором која није избацила српског амбасадора, али би морала да сноси последице овог бруталног инцидента, ни крива ни дужна), одједном се догодио и други чин ове мале, интерне дипломатске драме са дугорочним последицама.

Окупили су се најважнији људи Србије за наше међународне односе – и преломило се, Богу хвала, на најбољу могућу страну, једину која иде директно против лукаве намере некадашњег диктатора, а сада још само увенулог председника неке нове и сасвим другачије Црне Горе.

Оно што Мило Ђукановић и његови послушни сарадници нису желели, нити очекивали се догодило! За многе неочекивано и наизглед ”супротно првој реакцији” званичне Србије.

Српска страна је, наиме, одлучила да ипак сачека одлуку нове црногорске власти – која ће, без икакве сумње, за пар дана службено поништити ову краткорочну и провокативну одлуку са мртве адресе онемоћале и обезвлашћене Милове канцеларије. Одлучила је да избегне непотребни сукоб са страном која ничим није учествовала у овој ујдурми, и да успут добије међународне похвале и јавну подршку чак и нама ненаклоњених дипломата – уз препоруку међународне заједнице да Милова власт (која траје, дословно, још само пар дана) повуче своју неправедну, свађалачку и политикантску одлуку.

И учињено је оно што бисмо могли назвати ”нокаутом” без непотребне борбе и уз вешто избегнути клинч. ”Win-Win” комбинација је мудро победила све замке и искушења, у ситуацији где нико није изгубио (сем оних који су добили бумеранг сопствене мржње право у лице).

Кривокапићева влада тако неће почети свој мандат сукобом са српском државом и њеним представником у Црној Гори, а српска влада (и наш председник) су успели да ствар не добије већи значај него што заслужује и некакав погрешни ток, насупрот већ скоро обезбеђеног развоја много бољих односа две братске државе него икада до сада.

Мило Ђукановић је тако остао у позцији оног сиктавог и вечно љутитог цртаног лика по имену Изногуд (који по сваку цену хоће да буде калиф у чувеном стрипу), са још једним, не и последњим поразом у његовом трагичном губитку контакта са реалношћу, правдом и интересима свих народа који (с надом у боље односе) живе у наше две суседне и судбински везане земље.

А српска власт је експресно победила искушења постављена пред њу и пред нову владу Црне Горе и дала свима прилику да се, на делу, виде неки другачији, лепши и хамоничнији тонови у нашим међудржавним односима.

Србија је синоћ победила за будућност. Памећу и мудрошћу наших представника у критичном међувремену између краја бивше и почетка нове црногорске власти.

То је и симбол најбољих могућих односа између Београда и Подгорице, у знаку подизања величанственог споменика Стефану Немањи, најпознатијег Подгоричанина (рођењем), у подножју београдског Храма посвећеног његовом најмлађем сину.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *