Ветрови ме ломе, ја терам по своме
Дорћолски Џејмс Браун и певачки наследник легендарног Томе Здравковића и непревазиђеног Шабана Бајрамовића, прича о лицу и наличју љубави, живота, судбине, каријере, среће, Дорћола…
Не тражи ме у новинама, вестима, ту имена мог нема,
нестао сам као задњи лист кад се зима спрема…
Ипак, ево Џеја Рамадановског, певача из душе и срца, опет у новинама, и то у „Политици”, једином листу на свету који се купује још тако што се оде до првог киоска и каже: „Комшија, дај једне новине.”
Зар ја да ти бришем сузе…
То је назив моје прве песме, која је овенчана наградом на београдском фестивалу Месам 1988. Пре тога певао сам само за своју душу и моје мало друштво у ћошку, углавном песме сјајног Мухарема Сербезовског: „У години један дан”, „Зашто су ти косе побелеле друже”… И то код чувеног Ђере, у Клубу народњака.
Данас Џеј има близу 150 својих песама, од којих је скоро свака друга – хит. И то углавном захваљујући Марини (Туцаковић) и Фути (Радуловићу), фантастичном двојцу (текстописца и композитора) за производњу музичких хитова.
Марину сам упознао игром случаја: дошао сам код ње кући 1987. да јој понудим да купи неку гардеробу. Тада сам шљакао шану да бих извадио губитак на коцки. Марина је тада радила за Зану „Додирни ми колена….”, а Фута је седео преко пута, на двоседу, и свируцкао на гитари.
Стајао сам испред њих, укочен као папак, и певушио „Било чија, било чијааа да си…само моја, само моооја ниси…” И наједном Марина рече: „Он је мооој.“ А Фута: „Е није твооој него је мооој.“ Тако је почело.
Весна Змијанац, тада певачка звездурина, тражила је Маринину песму „Зар ја да ти бришем сузе” и добила одговор: „Ово мора да пева само моје Циганче!” И, ето – мој први хит.
Џеј сада зна да све што има то је овде и сада, и у томе треба да ужива. Не постоји друга прилика. Богат је онај ко је задовољан оним што има. Он никад није припадао онима који свој живот штедљиво срчу на сламку, да им што дуже потраје.
Шта ми то живот ради па те доноси мени,
кад су дани наше среће сви одавно изгубљени…
Пре наступа на Месаму, сећам се, искрено ме је бодрио и легендарни Тома Здравковић. Био ми је узор, као и дан-данас. Тада сам био танак као мотка за веш, нисам имао одело за наступ па сам замолио другаре са Дорћола да ми гепе неку елеганцију, а они кажу: Ало бре Џеј, где да нађемо тако мало оделце – у „Цицибану”? Набацили су ми, наравно, лепо мало одело, у којем сам се после и оженио.
Ниједне усне се не љубе саме, о драга помисли бар ноћас на ме,
ти знаш да саме се не грле руке, о дођи смилуј се на моје муке…
Са бившом супругом Надом има две ћерке – Ану и Марију. Пре годину и по добио је и унука Адриана. Од миља га зове Андриано (по Ани), Мариjано (по Марији) и Ћелестано (по надимку Џејовог оца).
Недеља, и сви сте ту а мене с’ вама нема,
далеко негде сам, на пут без повратка
ваш син се сада спрема…
Мој ћале се звао Мазлам, а кева Барија. Он је био обућар, а она је радила у Зеленилу: садила је цвеће по београдским парковима. Упознали су се на Дорћолу, у КУД „Никола Тесла”. Ћале је свирао кларинет, а кева је играла, играла, играла…
Опрости, мајко, грешноме сину
што поред тебе није ме било,
да барем још једном кажем ти хвала
и спустим главу на твоје крило…
Ћале је после запалио у Аустрију, а ја пут под ноге, па право за њим. Тамо сам понављао разред па ме ћале вратио на Дорћол, у моју лепу Скендербегову.
Живот је овај суров само нам боли дели,
често се срце к’о птица из туге у тугу сели…
Живео сам са бабом по ћалету – Ћамилицом, била је дивна, признајем, али шта вреди кад ме је преузела улица. Бежао сам од куће. Запалим новчаник и одем на Калиш, у луна парк, да се вртим и возикам за све паре.
…живот кратко траје и мало времена има
да анђели дарују срећу и нама несрећнима…
Девет година сам био на тзв. преваспитавању, најдуже у Дому „Васа Стајић” на Вождовцу. Али и одатле сам бежао, провучем се кроз решетке па у живот: џеп, шана, шибице, коцка… али срећом нисам постао криминалац. У „Васи” сам завршио аутолакирерски занат. Ја сам уствари нешто као „уметнички декоратер за лимузине”, еј бре.
Џеја данас сви воле, чак и они који му завиде. Обожава да пева и игра. Тврди да треба уживати у животу, и то из све снаге.
О почетку моје певачке каријере бринуо се и Рака Ђокић, славни менаџер Лепе Брене, која је тада жарила Југом и широм околином. У почетку ме је држао у карантину: давао ми паре на кашичицу да не бих понове кренуо на коцку. Сећам се да сам у Дому синдиката, где је Рака имао канцеларију, по цео дан ударао печате за концерте Лепе Брене. Каква промена, еј бре, прави спортски живот. Пре тога сам шљакао само шибице.
Ниједне усне се не љубе саме…
Затим сам добио и малу улогу у Бренином филму „Хајде да се волимо”.
После успешног дебија на Месаму, ћале ми је рекао: „Е сине, стварно сам на тебе поносан, и то први пут…” Временом сам заволео Џејмса Брауна и његов ритам. Кренуо сам да га имитирам и ђускам као он. Људима се то јако допало и тако сам, убрзаним корацима, првенствено захваљујући Марини и Фути, постао звезда.
На мом првом концерту 1991. на Ташмајдану било је крцато, 13.000 посетилаца, а испред стадиона још најмање 4.000 људи без улазница.
Онда су кренуле серије хитова. У време најдубље економске кризе – почетком деведесетих, Џеј је имао највише хитова.
Напиши молим те да ми је песме правио и Браја (Драган Брајовић): „Од љубави до мржње”, „Упалите за мном свећу”… Он је много добар лик, сјајан творац хитова. Држи музику у малом прсту. Зваћу га да купи „Политику” и да ово прочита.
Џејове песме данас воле да слушају и минђушари, чак и генерација фејса, твитера и ајфона. Он има јединствен и непоновљив стил. Извлачи глас из срца и душе. Родила мајка Барија, кажу.
Успори мало судбино сестро, иди на неко друго место,
шта смо ти криви, шта смо ти дужни,
јуче срећни, данас тужни…
Његова потреба за певањем је као потреба за цигаретом. Воли да пије пиво, преферира „хајнекен” и „баварију”. Уосталом, ако једном решите да оставите пиво, оставите га код Џеја – неће се просути.
Одлазио сам у дискотеку Цепелин, касније Таш клуб, а затим у Нану, где је мој брат од тетке Исо Леро Џамба својевремено чувао ред.
Џамболеро или Џамболаја, како сам га често звао, био је оштар лик, тип са огромном чуком, одавде до вечности, најсрчанији Џипси.
Волео је музику а умео је и да лепо пева. „Тешко је живети” и „Жута ружа” су две наше заједничке песме. Он је био текстописац, а ја сам компоновао музику, и то искључиво на осећај.
Тешко је живети кад ти лоше пође,
када немаш никога да те теши, да ти дође…
Некад било је лепо, кад сви су ме звали,
А сада кад их требам, за мене к’о да нису знали…
Исо Леро Џамба је нестао без трага 23. септембра 1992. после туче са обезбеђењем у коцкарници Београђанке, коју је тада држао Аркан.
Животе, жено без морала како те само није стид,
тесна ми душа па ми дође да главом ударим о зид…
Џеј је на Дорћолу провео пола века: за који дан, 29. маја, напуниће 51 годину и постаће већински власник свог живота.
Мој деда Ћамил Рамадановски, родом из Македоније, после другог рата доселио се на Дорћол. Много година касније, ја сам се као клинац дружио и са много старијим Дорћолцима, прихватали су ме, куповали ми чоколадице „животињско царство“ и учили ме да тапкам сличице.
Дорћол, наравно, није као некад, али је остала нека трунка поштовања према старијим Дорћолцима. Раније се у овом крају радила само шана, џеп и шибице, а сада се множе много жешће шљаке, опасне по живот.
Изнајмићу собу с погледом на те да гледам те као на ТВ-екрану
и провешћу у њој најтеже сате јер знам да сада имаш другог у плану…
Нестале су и старе дорћолске кафане: Добој, Сувобор, Папук, Марш на Дрину… Вреди подсетити на још једно култно место, на углу Душанове и Јеврејске: Билијар клуб, где се масовно играо карамбол.
После је то био кафић „Дорћол”, а сада је на том месту добра пицерија, где често свратим.
Џеј истиче нераскидива дорћолска пријатељства са Циском, Мићом (Софтићем), Жиком (Бугарчићем), Дулкетом, Јолетом, Ћазом, Невром, Пауном, Бубом, Цигом, Рамом, Роботима…и наравно кумом Цакуном.
Не може да замисли некадашњи Дорћол без голубова.
Најјачи голубари били су покојни Шиља и Суља. Могао је да им се приближи једино Јоле, и данас жив и здрав, хвала богу.
Ноћас ми се не спава и за живот не марим,
три сам чаше попио и крила сам добио
ноћас би те љубио…
Голубари су били посебан свет, који проводи живот пиљећи у небо. Дорћолски голубари, приповедало се, имали су обичај да гугућу кад причају и да сатима гледају у небо.
Ја сам ваљда једини на свету који је и у војску носио голубове – седам летача! Имао сам голубарник, заједно са покојним Мишом Никшићем, у касарни на Вису.
Био си у морнарици?
Не бре, какви Цигани и морнарица? То не може заједно.
Данас на Дорћолу голубови су замењени питовима и ротовима.
Угасила си ме као задњу цигарету,
згазила си ме, као да сам лист на ветру…
Џеј се присећа и дорћолских шибицара. Имали су и они своје златно време, осамдесетих у Монци, на тркама „формуле 1”, одакле су долазили са кесама пара које су трошили на кићење музике по београдским сплавовима.
…угаси телевизор, упали светла јаче
да видим да ли си лице или наличје љубави…
А када су кренули моји телевизијски наступи, почео сам да зентујем да ће ме препознати неки људи које сам у Београду и околини варао на шибицама. Добићу милион година робије, мислио сам.
Сунце брже зађи не сијај ми више,
црни облак нађи да ми сипа кише
сви људи чекају срећа да им дође
а ја само чекам живот да ми прође…
Питаш ме шта је срећа? За мене је срећа – здравље и унук Адриан.
Џеј се слаже и са дефиницијом да је срећа – избећи несрећу. Само то и ништа више.
Свако срце на свету љубав и срећу жели,
а живот нам лажи даје иако то нисмо хтели…
Да ли сам религиозан? Света Петка је моја богиња. И данас одем понекад на Калемегдан, у цркву која носи њено име, запалим свећу и помолим се. Моја бивша жена Нада и дан-данас слави Свету Петку.
Успео сам у животу, тако мисле сви
успео сам, а где си ми ти…
И када не певам, ја звиждим, тврди Џеј Рамадановски. „Лаки, Лаки, чики, чики…тимба, лимба, дими дам…“, хвата ритам и весело скакуће после нашег разговора, док Лаки (мој разгаљени лабрадор) врти видриним репом као вентилатор.
Ветрови ме ломе, ја терам по своме…
