Рељић: Упад у Конгрес био је крај Pax Americana – у току је немачки десант на З. Балкан

ВАШИНГТОН се ваља у демократском блату у које је годинама гурао друге – од Београда, Багдада, Москве, Каира па све до недавног тренинга с Лукашенком у Минску.

Вика Џоа Бајдена о демократији не делује уверљиво ни њему самом, ако он уопште прати себе.

Они демонстранте називају убицама, терористима, бандитима, силеџијама – говори портпаролка Министарства иностраних послова Народне Републике Кине с оним (куртоазним?) смешком који Кинези носе на лицу кад се обраћају другима, а потпуно су другачије говорили за демонстранте у Хонг Конгу.

Упад у Конгрес је био директан пренос окончања велике Pax Americana. Све се сабрало у слику – неки људи улазе у параламет а парламентарци се евакуишу као у случају окупације. Довиђења демократијо, довиђења. Или, збогом?

Видео је цео свет, а тешко је рећи ко се у дну душе није обрадовао. Лицемери су то осудили, али ако погледате Емануела Макрона – смешак му је налик оном кинеске службенице. Само прозаичнији. Ангела Меркел се није могла осмехнути, јер јој то не успева четврт века.

Одавно превлађује трулеж у међународном поретку који су контролисали Американци, али после овога трулеж и распадање су дијагноза. Лек се зна, али болесници немају ту виталност да га прихвате. „Ко је опијен вином, пре или касније се отрезни; кога опије властољубље, не трезни се никад“, вели индијска народна мудрост.

Почиње хаотично тражење новог поретка у свету.

Враћамо се на свој Балкан. Шта нас чека? Ко се из западне „међународне заједнице“ нада да ће преузети улогу редара од Американаца? Пре свих Немци! Њихов напор је видљив одавно.

Уосталом, грађански ратови и сецесије у екс-Југославији су Немачку подигли из стања поништавања после Другог светског рата у активну улогу. Уз пад Берлинског зида, разбијање Југославије је било најважније за враћање Немаца на политичку сцену као активног играча.

Хелмут Кол је увео Немачку у институционани оквир где се одлучивало шта да се ради с једном земљом победницом. Обрт који мења претходни распоред играча, а што је за Немачку кључна чињеница. Та ствар се после развијала тако убрзано, да је смо стигли до стања да Руси изгледа нису ни били победници у Другом светском рату. Енглеска краљица је Ангелу Меркел ставила на клупу за победнике. Од тога је само већи скандал кад је Емануел Макрон нашао место за Хашима Тачија одмах поред себе међу победницима у Првом светском рату.

Како год, али Немци су знали да Југославију треба разорити. Наравно, не из истих мотива које су имали народи који су живели у тој земљи. Високи француски званичници су после у мемоарима и интервјуима сведочили како су Немци били спремни да плате „колико кошта да кошта“ само да разарање не би било доведено у питање.

Кад је 1999. дошло на ред НАТО-бомрадовање Срба канцелар Герхард Шредер није могао да контролише одушељење. Остало је записано да је, кад се бирало између блажег и јачег удара, увек био за најсуровији.

Уосталом, немачка војска је први пут после Другог светског рата „пуцала у месо“ на Балкану. На Србе, на Косову, 1999. Сасвим по логици дугог сукоба.

Тешко је и на интернету видети бестиднију слику бруталног убијања немоћних људи. Акција је неупоредиво суморнија и од оних познатих ликвидација ирачких цивлила. Тамо си могао помислити да би ти људи, у оном мувању у уским уличицама, могли урадити нешто због чега би требало пуцати у њих. Овде је све било чисто. Хладнокрвно стрељање, по команди.

Дакле, у Призрену где су се искрцале јединице Бундесвера да уведу мир и заштите цивлиле, два смртно преплашена човека у жутој „лади“ беже од Албанаца. Немачка армада у стању пуне борбене готовости. Испаљује се пуцањ упозорења. Стара жута „лада“ стаје, крене неки метар у рикверц… Немачки потпоручник Давид Ферк издаје наредбу: Feier frei! Немци пуцају, пуцају, пуцају…

“У центру Призрена, 13. јуна 1999, други дан од уласка KФОР-а на Kосово и Метохију, немачки војници су са равно 220 метака убили цивиле Жарка Андријевића и Славка Веселиновића.“ „Радник међународне организације World Vision, који је помагао смртно рањеном Андријевићу, казао је да су задње Жаркове речи биле: ’Ја сам Србин, ја морам да умрем.’“

Други убијени Славко Веселиновић је био избеглица из Босне.

Немачки суд је покренуо поступак. Правна је то држава. Али не мора да ју занима правда. Оптужница је, наравно, одбачена јер су судије виделе да су храбри немачки војници „пуцали у самоодбрани“.

Шредеров министар одбране Рудолф Шарпинг је ово „славно војевање“ Давида Ферка закитио златним орденом Kрста части Бундесвера. Златним, да не буде забуне! За „беспрекорно испуњење војничке дужности“! Поторучник Ферк, немачки јунак новог доба, саопштио је: „Нисам убио зато што сам хтео, већ зато што сам морао – и погодио сам право у мету.“

Данас, као девојка која своје стање покушава да представи као невино а јурила би на све четири стране, Немачка се јавно радује Џозефу Бајдену и „враћању демократских правила“ у Америку. У полумраку реалности Берлину је слабији Вашингтон више ваздуха, више моћи, више „правих немачких иницијатива“. Више Немачке.

Не треба заборавити да је Немачка окупирана земља – и у политичкој, и у економској (мало мање), и у културној, и медијској, а да се не говори у сфери безбедности – од НАТО до тајни служби.

Сетићете се да Америкнаци прислушкују Ангелу Меркел 24 сата. У Обамино време је то била јавна чињеница. Данас то није сензација. Зато није лако бити данас Немац који настоји да уведе некакав ред и у погледу и за акцију на Западном Балкану.

Неки рани гласноговорници којима се каже шта треба да знају јављају да је „прошло време мењања граница на Балкану“. Бљак! Наравно, то се пре свега односи на Косово. Али је то принцип, који би се могао модификовати у БиХ.

Док смо „ми“ Немци, као главни помоћници бруталних Холбрукових „јахача демократије“, разбијали Југославију и правили поредак по мери својих окупационих намера, то је било време мењања граница, ваљда би хтео да каже неки лик који се одазива на Бодо Вебер, аналитичар је који долази из Савета за политику и демократизацију из Берлина.

НВО неморал је изнад сваке сатанске преваре. Ђаволи ће своје будуће кадрове слати у НВО-сектор на супер обуку.

Пошто је институционално заокружио свој контролни пакет на Балкану (убацивање Словеније, па Хрватске у ЕУ), Берлин се баца у лов на Западном Балкану. Хоће да буде сила. А један пут је и преко Балкана. (Берлин-Багдад.) Верују Немци да долази њихов тренутак и да имају „историјско право“ на овај „лебенсраум“; они су то кад су били овде најјачи (1940-1944) звали Југоисток (Комада Југоистока), по оном првом делу Његошеве мисли „вук на овцу своје право има ка тирјанин на слаба човјека“.

Међутим, има ту историјских емоција, негативних наравно, јер Немци Његошевим потомцима никад нису опростили што су се они, у два светска рата, радије држали она следећа три стиха: /Ал’ тирјанству стати ногом за врат,/ довести га к познанију права,/ то је људска дужност најсветија!/

Немачко-српски односи су за сва времена оптерећени том чињеницом. Неопростиво је да нисте срећни да будете немачки роб.

И у овом делу Југоистока постоје само немачко-српски односи, све остало је субординација у којој се Немци и не труде да разумеју шта ови други хоће. Боље Немци знају шта је за њих добро него они сами.

Немци су с љубављу и страшћу учествовали у разарању Југославије, оба пута – јер су ју доживљавали као англосаксонску тврђаву која за последицу има и јачање српског фронта на Балкану. И чинили су то уз темељно завађање овдашњих народа. У свим сферама – од војних до верских.

Цепање српског народног корпуса на што више држава, на ентитете све до јавног оглашавања потребе „мењања националне свести“ омиљени су напори свих делова немачког система. Зверства која су Немци овде потицали и штитили (од оног знаног „100 за једног“) упоредива су само с бруталношћу и антихуманизмом виђеним у уништавању руског/словенског становништва на Источном фронту.

Ако погледате суштину данашњих односа лепо ћете видети да се ту ништа (ајде да будемо мало политички коркетни – ништа битно) није променило. Немци су, и даље, најдоследнији у минирању Србије. Свуда, увек и без нијанси. Можда нису најбучнији, али су најусмеренији.

Мало дипломатског гарда, две три аналитичарске бесмислице у којима има логике колико у оним „Минимаксовим вицевима без везе“ и ајмо у операцију информатичке окупације Западног Балкана догод не постане Југоисток.

Тако државни чиновник Михаел Рот жали што Европска унија не успева да се Балканцима представи као добра вила и упозорава да то може имати последице. Како сад постаје јасно да је лаж да је „Западни Балкан на путу за ЕУ“ само упорно подгрејавана лаж, али увек лаж – тај државни секретар у Министарству иностраних послова Немачке јавља како се то може претворити у „пуцање у своје колено“. Немачко, евроунијско колено.

Зато, „ЕУ мора више да буде присутна у емотивном поимању људи. Не зато да бисмо себе тапшали по раменима. Напослетку, ради се о пробоју Европе у системској конкуренцији са ауторитарним силама које ће се иначе усидрити усред Европе“, грми Рот.

Добро, значи не труди се Рот ни да ово представи као бригу о добру ових народа овде. Он јасно и гласно каже да брине о немачким вековним циљевима контроле Балкана. Дакле, није и никад неће ни бити проблем што Немачка окупира, пљачка и крваво контролише Балкан. Какав проблем! Па, то је најбоље што Рот може замислити за ове народе овде. Он је научен на обукама у Министраству да њих доживљава као стадо којем треба чобанин. Ево, Немци ће наћи најбољег.

Зато јесте проблем, а то је Немцима једино и важно док нас заваравају удицама као што су „више владавине права, демократије и прекограничне сарадње“, што се „силе попут Русије, Кине и Турске интересују за регион“!

Немци су озбиљни! Они говоре, рецимо, о демократији. Наравно, не до воље народа.

Ако би се, кад комуницирате с тим озбиљним Немцима, могло говорити о демократији онда би било логично распитати се, па кога хоће ти народи/демоси: Немце или ове друге’? Или никога? Хоће свој Балкан?

Али не верују Немаци да је демократија за Балканце. Они воле демократију као добар мамац за блесаве и недорасле Балканце, али „ако ЕУ остави вакуум на Западном Балкану, онда ће друге силе, које не деле демократске вредности ЕУ, из геостратешких разлога улетети у тај вакуум“. Своје насиље ону разумеју као „демократске насиље“. И то без трунке сумње.

У том контексту стижу нам и немачка „добра намера“, на другој сада оперативној тачки удара на Западни Балкан, на Републику Српску у БиХ. Конкретно, да се из Босне и Херцеговине повуче безуби Валентин Инцко са места Високог представника а да се на то место угура један Немац, Баварац по мери немачких потреба – Кристијан Шмит.

Ако мислите да ћете у биографији члана ЦСУ наћи неки детаљ који ће вас изненадити губите време. Дакле, овај члан Одбора за спољну политику Бундестага, некадашњи министар пољопривреде, пре свега је заинтересован да се ствара доминантан положај Хрвата у нашем региону. Реплика Кристијана Шварц-Шилинга, који је већ ординирао као Вискоки представник (2006-2007) у Сарајеву.

Кад је 2016. требало порадити да Република Српска за своју пољопривреду учини нешто у корист сопствене штете, а да би опстала „на путу за ЕУ“, Шмит је дојурио из Берлина и аргументима силе објаснио руководству Републике Српске да чине што се чинити мора.

Тад су се Човић и Изетбеговић обрадовали као мала деца. Али, кад су 2019. имигранти постали кост у грлу немоћном и сиромашном бошњачком друштву и нејакој Федерацији, у новембру је, као казнена експедиција опет стигао Кристијан Шмит: ни цента више нећете добити ако врдате око имиграната.

Агонија Шмитовог решења је саставни део свих вести из БиХ сваки дан. Нема решења, кампови се распадају, људи тумарају кроз мећаву и као премија ће се узимати спавање под шаторима. Али, што би то бринуло Шмита. То што Бошњаци у Западној Босни све више живе као и имигранти са Истока – није његов проблем. Он брине да имигранти не оптерећују Немачку. То ће, наравно, у добро сроченој биографији бити претворено у „велико искуство у региону“.

Е, али Руси! Руси су, изгледа, већ „искористили вакум“. Иако је све трепераво и нејасно, из Берлина шаљу сигнале да разумеју да се са Русима убудуће мора рачунати и, наравно, договарати. Тиме би нам коцкица мозаика о недавном боравку Сергеја Лаврова на Балкану постала јаснија. То је, додуше са видним закашњењем схватио, чак и бошњачки Хрват Жељко Комшић. А чини се и Мило Ђукановић ових дана.

У историсјким процесима дугог трајања многа догађања изгледају неповезана и самобитна. После из дубине избију нити и све дође на своје место.

Ту не помаже оптимизам аналитичара и одлучне речи државних чиновника, нити полулагарије државних лидера. Извесно је грубо поређење са „реком без повратка“ – драма, жртве, напори, неизвесно трајање али има крај авантуре и почетак новог живота. Али повратка неће бити.

Амерички лед се топи и пуца. Ко је чекао Бајденово пролеће после 6. јануара осетио је хладноћу у костима. Додуше, биће овде чиновника који ће по инерцији да малтретирају укалупљене ропске умове, али то су само – путујуће дахије. Дахије могу начинити многу штету још увек поробљеном народу, али не могу окренути ток реке узбрдо. И не могу зауставити побуну против staus quo.

То је стање ствари на почетку 2021. на Западном Балкану.

sveosrpskoj.com

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *