Танасковић: Какву дипломатију сем немогуће може имати „немогућа држава“?

ТОКОМ МОГ АМБАСАДОРОВАЊА – ПРЕДСТАВНИЦИ БиХ БИЛИ СУ МИ МЕЂУ НАЈБЛИЖИМ У ДИПЛОМАТСКОМ КОРУ

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ПОЗНАТА је мисао о дипломатији као о „уметности могућег“. У случају дипломатије БиХ, умесније би било говорити о „уметности немогућег“.

Тешко је замислити сложенију, изазовнију и нелагоднију државну службу од службе коју врше дипломате, а посебно амбасадори/велепосланици Босне и Херцеговине.

Најновија афера у вези да иконом Светог Николе, коју је српски члан Председништва БиХ Милорад Додик поклонио министру иностраних послова Руске Федерације Сергеју Лаврову, са којим друга двојица чланова нису желели да се састану, показала је, као верно огледало, како функционише уставно заједничка дипломатска служба дејтонске БиХ.

У сам меритум спора о икони не бих улазио, јер све појединости повезане са њеним поклањањем, провенијенцијом и дипломатским реаговањима на овај протоколарни чин још увек нису до краја разјашњене. Питање је и да ли ће и када ће уопште бити, јер се око овог свакако непријатног случаја већ исплело клупко опречних, а највећим делом политички мотивисаних тумачења, спекулација и инсинуација, како у БиХ тако и у иностранству, све до завађених православних цркава у Москви и Кијеву.

Оно што се већ сада може са сигурношћу рећи јесте да је „случај икона“ створио главобољу дародавцу, да је даропрималац хитро реаговао, желећи да избегне сваку компликацију правног и моралног реда, да је представницима тзв. „пробосанских снага“ дата поклон стрелица у интензивираној кампањи против РС, односно персонално Милорада Додика, а да је државницима овдашњим Шефику Џаферовићу и Жаљку Комшићу дошла као поручена да забашуре и да се са осветљеног дела политичке арене потисне њихова „достојанствена“, дипломатски скадалозна и не баш мудра одлука да „дају корпу“ Сергеју Лаврову.

За разлику од пролазне непријатности са иконом, искусни и тврди руски министар овакве увредљиве гестове јавно минимизује, али и не заборавља.

Сергеј Лавров

Што се тиче објективизовања чињеничног стања у вези са иконом која је изазвала читаву буру реаговања и противречних оцена, можда би најцелисходније било да, како предлаже историчар и бивши босанскохерцеговачки дипломата Слободан Шоја, „Украјина под хитно доведе стручњаке за културну баштину, стручњаке за иконе, који ће доћи, прегледати икону, дати своје мишљење, а имамо и ми наше стручњаке овдје, па направити заједнички састанак“.

Невоља је у томе што изгледа да никоме баш није претерано стало до компетентног стручног суда, а што с обзиром на разиграну политичку инструментализацију ове теме не треба да нас чуди.

Моју пажњу привукли су симптоматично држање и јавна иступања оних који би требало да у иностранству представљају заједничку државну политику и интересе БиХ, а који су прадигматична илустрација исходишта немогућих задатака са којима се редовно суочавају дипломатски представници ове „немогуће државе“ (Н. Кецмановић). А они их, у целини, ипак већ четврт века некако обављају, што је вредно сваког поштовања и професионалног уважавања.

Током свог привременог бављења дипломатијом, имао сам прилику да сарађујем са већим бројем колега из БиХ и та је сарадња готово без изузетка била коректна, па и успешна. Имајући у виду да смо представљали државе са, најблаже речено, објективно компликованим односима, а и с обзиром на специфичну двоентитетску и тронационалну структуру БиХ, из које се мукортпно изводила синтеза спољнополитичког наступа, благодарећи личном труду амбасадора и осталих дипломата из БиХ, увек сам ту нашу сарадњу, а и успостављене складне личне односе, сматрао значајним заједничким дипломатским постигнућем.

Многа имена овом приликом нећу помињати, али, од времена кад сам, још пре потписивања Дејтонског споразума, у Анкари на месту амбасадора Републике БиХ затекао свог предратног оријенталистичког колегу и пријатеља Хајрудина Сомуна, па до тренутка кад сам се не тако давно у Паризу срдачно опростио од врсног економисте, велепосланика Ивана Орлића, а потом и озбиљног синолога Кемала Муфтића, дипломатски представници БиХ били су ми међу најближим колегама у дипломатском кору.

Исто важи и за остале босанскохерцеговачке дипломате нижега ранга, без обзира на њихову националну припадност. Премда о томе нисмо, наравно, никада одређеније разговарали, пратећи њихов рад у различитим конкретним ситуацијама, а и на основу извесних посредних одјека, било ми је јасно са колико се унутрашњих тешкоћа и препрека свакодневно суочавају, како у самим својим дипломатским представништвима тако и у комуникацији са централом у Сарајеву. Поглавито, заправо, на тој равни комуникације.

Међу дипломатама и иначе кружи шаљива досетка, у којој, као и у свакој успелој шали, има истине, да је амбасадору на служби у иностранству често већи проблем сопствено Министарство иностраних послова од министарства и званичника земље домаћина. Наше колеге из БиХ ово нису доживљавали као еснафску досетку, већ би само сетно прокоментарисали: „Нама причате…“.

Прегледамо ли најауторитативније приручнике и књиге о дипломатији, укључујући и оне најобимније и најразрађеније, узалуд ћемо тражити одељке који би упућивали на однос који амбасадор или неки други дипломата треба да успостави и гради са државом коју представља. Подразумева се да он заступа њене интересе и спроводи званичну спољну политику, у складу са утврђеном општим поставкама усвојене доктрине и конкретним инструкцијама које добија из свог Министарства или неког другог надлежног државног органа.

Штавише, у својој одличној и веома корисној уводној књизи Политика и дипломација (2004) Радован Вукадиновић, пошто је исцрпно изнео којим све знањима, способностима и врлинама треба да располаже савремени (и свевремени) дипломата, напомиње: „На крају, ваља нагласити и то да чак и најбољи дипломат, уколико нема подршку своје средишњице, свог министарства вањских послова, не може успјети на терену. Стална брига за рад и живот дипломата, за њихове проблеме , признање њихових успјеха, критике неуспјеха, али увијек у жељи да се пружи подршка, охрабрења су и оно што је сваком дипломату потребно. Удаљен од своје земље, од околине коју познаје и особа које су му блиске, дипломат мора осјећати да у сваком тренутку може рачунати на своју средишњицу, да може затражити инструкције, савјете и сугестије. Тиме се стварају они темељи заједништва у струци и стање у коме дипломат може сигурно и одлучно заступати ставове своје државе, знајући да је дио њезиног апарата и да не ђелује сам, те да никад неће бити напуштен“.

Давид Дашић, професор и дипломата, аутор једне од најкомплетнијих, такорећи енциклопедијских књига о дипломатији (Дипломатија, 2013), на основу увида у опсежну литературу у овој области, побројава позитивне особине које би требало да красе доброг дипломату:

„Између осталог, дипломата би требало да је интелигентан, образован; обдарен говорничким даром; уверљив, аналитичан; промишљен, тачан, концизан у излагању (да не гњави саговорника или саговорнике); природан, достојанствен, тактичан, пажљив; скроман, хладнокрван (миран у свим, посебно у неугодним ситуацијама), стрпљив; суздржан, политички сензибилан, поуздан,  поверљив, опрезан, обазрив, искрен, поштен (никада не лагати), одан, одважан, одговоран, мирољубив (никада не допушта да дође до свађе), неповодљив, самоуверен, храбар, разборит, одлучан, љубазан, гостољубив, пун разумевања, радознао, пријатан, несебичан, прилагодљив, непосредан, захвалан, увиђаван, васпитан, уљудан, уредан, углађен, изгледан, уважен, угледан, дискретан, дружељубив, духовит…“.

Уз молбу да ми се не замери због овог навођења подужег списка пожељних дипломатских врлина, учиних то да бих, с једне стране, истакао да сам међу колегама из БиХ упознао многе који би се овим својствима могли с разлогом подичити, али, са друге, и да би дипломата са свим наведеним одликама израженим у највишој мери био немоћан пред последицама схизоидне унутрашње располућености и растрзаности своје „средишњице“, односно централе, од које и из које би требало да црпи поуздање и, кроз једносмислене инструкције, у сваком тренутку добија јасну оријентацију за деловање.

Сећам се једног симпатичног и простодушног колеге из Сарајева који ми се вајкао да би понајбоље било да му инструкције стижу директно од Вестендорпа, јер, како рече, „он ти је тамо прави падишах“.

Неки би, како изгледа, желели да и данас инструкције босанскохерцеговачким дипломатама стижу од неког „падишаха“, док би, пак, други били за то да у Босни и Херцеговини никада више не буде никаквог „падишаха“.

„Темељи заједништва у струци и стање у коме дипломат може сигурно и одлучно заступати ставове своје државе“, што Вукадиновић сматра предусловом успешног дипломатског рада у иностранству, нешто је о чему колеге из БиХ могу само сањати.

Без истинског заједништва и без јединственог државног става о многим кључним питањима међународних односа, што је рефлекс унутрашње неслоге и супротстављености у сагледавању садашњости и будућности БиХ, босанскохерцеговачки дипломате осуђени су на стално довијање, сналажење, неодређеност и евазивност, које страним партнерима не могу промаћи и према чему обично имају доста благонаклоног разумевања. То, међутим, није довољно за постизање дипломатске ефикасности.

У Сарајеву је 2012. године објављена занимљива студија др Јасне Јелисић «Јавна дипломатија. Ка еуропском гласу у глобалном дијалогу».

Ауторка анализира „операционализацију јавне дипломатије националних и супранационалног ентитета у БиХ“, што ће рећи моделе јавнодипломатског деловања водећих европских држава и ЕУ према и у БиХ.

Индикативно је да се ни на једном месту у књизи не дефинишу програмске поставке и циљеви БиХ у сфери јавне политике, већ се ова посматра искључиво као објекат деловања са стране.

Бивши министар вањских послова БиХ Златко Лагумџија свој поговор овој студији закључује констатацијом да би она могла бити користан подстицај свима који се, на овај или онај начин, баве спољном политиком, „да мисле и истражују оно што се мора почети радити ако нећемо да БиХ, и сви ми у њој, завијека останемо објектом и никада не постанемо субјектном вањске политике. Она, та вањска политика, одређује шта треба постићи. Задатак дипломатије је да пронађе начин како то постићи. Ауторица нам нуди веома убједљив одговор на питање како, будући да су вањскополитички приоритети одавно постављени“.

Лепо речено! Да ли баш и сасвим тачно?

Лагумџија, рецимо, као један од тих приоритета, поред евроинтеграције и успостављања добрих односа са суседима, наводи и учлањење у НАТО. Да поменем само ту ситницу.

Како ће дипломатски представници БиХ у иностранству, који се регрутују из редова трију конститутивних народа, задржавајући лојалност према „својима“, убедљиво заступати јединствену политику које нема? Права квадратура круга и немогућа мисија.

Највиши и најреалнији домет најчешће су одсуство става и уздржавање, што није баш најбољи пут да се од објекта постане субјект спољне политике. Али, другачије при садашњем стању ствари не може бити.

Да се сад вратимо оној несрећној икони, као огледалу у коме се зрцале све противречности босанскохерцеговачког унутрашњеполитичке конфликтности и њеног спољнополитичког одблеска.

Ако се прво прочита интервју министарке вањских послова БиХ Бисере Турковић, дат  Радију Слободна Европа, у коме она строго „прозива“ свог номиналног шефа Милорада Додика, а онда и реакција на њене речи амбасадора БиХ у Москви Жељка Самарџије, па се узме у обзир и чињеница да је, на темељу Турковићкиног дописа, Тужилаштво БиХ формирало предмет у вези са поклањањем иконе Сергеју Лаврову, са којим се двојица чланова Председништва БиХ демонстративно нису састали, али се Бисера Турковић, како изјављује, „јако добро разумјела“, замислите ситуацију у којој ће се наћи неки амбасадор БиХ у иностранству кад га колеге из дипломатског кора, сасвим логично и очекивано, замоле да им објасни читаво то замешатељство поводом иконе.

Па кад још само неколико дана касније лидер СДА Бакир Изетбеговић, који пресудно утиче на понашање бошњачког члана Председника Шефика Џаферовића, поводом прославе Дана Рапублике Српске, затражи кривично гоњење његовог колеге из реда српског народа, а знамо да је трочлано Председништво колективно тело које поставља амбасадоре и коме они одговарају, куд да се дене, ако има и мало савести и кућног васпитања, а и осећања за достојанство земље коју представља, сироти амбасадор БиХ, без обзира на то да ли је Бошњак, Србин или Хрват?

А оваква искушења његова су мучна дипломатска свакодневица. Какву би уосталом, дипломатију, сем немогуће, могла имати „немогућа држава“?

Та немогућност ипак траје, јер, како записа Иво Андрић, „где почиње Босна, престаје логика“.

Довољно за претрајавање, али недовољно за ишта више од тога.

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

RSS
Follow by Email