Нераскидива веза кафане, културе и политике

Прва београдска пивара отворена је почетком 18. века, у току аустријске окупације, била је то кафана „Црни орао” – Најстарији градски подруми вина били су начичкани дуж Смедеревског друма, на прилазу граду из правца винородног

Пре петнаестак година збио се немио догађај на бечком аеродрому, где је неки Београђанин сатима чекао преседање за Пекинг. Све је почело када је од персонала тамошњег кафеа наручио пиво, а они му принели безалкохолно. Дечје! Помислио је да намерно са њим збијају шале и разљутио се. На срећу, псовао је само на српском те није дошло до неког озбиљнијег инцидента… а могло је.

Збуњеним сапутницима је, правдајући се, до Монголије причао бајке о Бајлонијевој пивари као најстаријој и најпознатијој у престоници, с најбољим пивом под капом небеском. Можда је неко и знао да греши, али ко је смео да му противречи! Јер, прва београдска пивара отворена је почетком 18. века, у току аустријске окупације. Била је то кафана „Црни орао”, са „сопственом производњом пића”. Налазила се на Дунавској јалији, крај Видинског друма, на углу данашње Душанове и Капетан Мишине улице, а нестала из градског земљописа између два рата.

Ако се радозналац запита какве везе имају пиваре са ноћним животом Београда, ево одговора: на спрату повише механе таборовала је аустријска посада Темишварске капије, а пошто су стражу држали и дању и ноћу, то је и кафана радила непрекидно, да се војска и пивопије не злопате.

Прва представа

Заправо, прва збиља београдска била је Велика пивара којој је темеље ударио књаз Милош 1820, а налазила се на саставу Пиварске и Вазнесењске, данашње Балканске и Улице адмирала Гепрата. А, како је имала пространу салу, у повест је ушла јер су се у њој приређивале прве позоришне представе (чему је вероватно допринео Јоаким Вујић, тада службеник на књажевском двору у Крагујевцу), али и као простор у којем је одржана Светоандрејска народна скупштина, кад јој је први пут радно време продужено до зоре! Од тада се целоноћно дружење с пивом уоброчило. Позориште је пресељено у Ђумрукану, али случај Велике пиваре сведочи о дугој и нераскидивој вези кафане, културе и политике.

Иначе, пивару познату као Бајлонијева није отворио родоначелник те пиварске лозе Игњат, већ част припада извесном Филипу Ђорђевићу који је 1850. године на дунавској страни покренуо Малу пивару, као конкуренцију књажевској. Од тада су пивнице почеле да ничу градом као кукурек после кише. Иако се нигде не помиње њихово радно време, нема сумње да су бар неке радиле сву ноћ. То питање није потезано ни доцније јер је остало ван видокруга грлатог Кола српских сестара… а жене су добиле право гласа тек после другог светског покоља па нису имале ни где нити коме гласно да се пожале.

Прва послератна пивница отворена је под „покровитељством” БИП-а средином шездесетих година. Налазила се у сутерену Дома културе „Вук Караџић” у Улици Ћирила и Методија, надомак Студентског дома „Лола”, а заинтересованима је представљена као – „дансинг”. Заиста, у њој је наступао састав „Силуете”, а млади су ту играли и пили пиво и после поноћи, када би им се, као случајно, прикључили и нешто старији суграђани. Како је та „саблазан” промакла чуварима јавног (социјалистичког) морала, не зна се, али је још много пива протекло пре него што је отворена и друга београдска пивница.

Ин вино веритас

Археолози су установили да је пиво – прво алкохолно пиће у повести људске цивилизације, приписују га Сумерима и смештају га у четврти миленијум пре Христа! За петама му је, наравно, вино, само што је код нас тај редослед био обрнут, па је и винских подрума било много пре пивница, али се о томе мало зна.

Хроничар Београда др Видоје Голубовић пронашао је путопис неког Прокопија, који је још у четвртом веку посетио Алба Грецију и забележио да у њој постоје пандокеони, а по детаљном опису просторија, њиховом распореду и намени закључио да је реч о првим хотелима на свету. Још и да је сваки при дну атријума имао салу за дружење уз гозбу! Заправо уз вино, које се пило одмах јер Византинци, односно браћа Грци, joш нису дознали да смола има својство да га сачува „за догодине” па почели да праве бурад – од чамовине (четинара). Од тада живи и традиција да хотелски ресторани раде све док у њима има гостију… па ко пре малакса: гост или послуга.

Најстарији градски подруми вина били су начичкани дуж Смедеревског друма, на прилазу граду из правца винородног краја познатог још у античко доба. Али, најчувенија варошка винарија била је на Славији, где је то божје пиће, бар званично, навелико нудио неки Момчило С. Минић, који је зарад велике навале купаца уз њу отворио кафану „Велика Жупа” с истим радним временом. Дакле, даноноћно! Успомена на ту кафану деценијама је чувана у „Александровачком подруму”, тесном бифеу на углу Немањине и Делиградске улице у којем је такође неговано „променљиво” радно време, о чему је доста знао наш велики сликар Стојан Аралица који је становао и стварао на ћувику суседне зграде.

А онда је ђаво дошао по своје у виду уредбе о радном времену свих угоститељских објеката на територији града, са запрећеним казнама које су најбоље описане народном изреком која опомиње како ћар може да поједе вајду, а једини изузеци биле су такозване дискотеке, у којима су се млади дружили чак и после поноћи, а уз музику, плес и безалкохолне, мање-више газиране бућкурише.

Велики лом

Глогов колац београдским кафанама ударен је средином 1978. године, када је у Улици Ђуре Јакшића, иза китњастог здања САНУ, отворен „Златни папагај”, први овдашњи кафић. Утемељивач Биба Спасић замислио га је као пролазно свратиште у правом смислу речи у којем је гост, желео тако или не, пиће могао да сјури једино „с ногу” јер у тесном локалу није било столица ни с ове нити с оне стране шанка.

Уз ту новотарију, дошло је и до језичких промена у градском жаргону, који су салетели нови изрази – „макијато” за кафу с млеком, „еспресо” за ону процеђену кроз филтер аутомата с врућом водом и „капучино” за исту такву, али са шлагом.

Тако је почело, а тек ће се дознати како ће се завршити.

Пивце за живце

Слабије је познато да је и отмени „Руски цар”, на углу Кнез Михаилове и Обилићевог венца, некада био пивница, да би тек након последњег рата био истински деградиран у – експрес ресторан „Загреб”. Ту је радо залазио комшија Никола Пашић из Глумачке – како се називао горњи део Француске улице – да чује најновије јутарње вести из прве руке, а не „фризиране”, које ће му сервирати кад заседне у фотељу председника владе.

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

RSS
Follow by Email