Сеча која је распламсала искру слободе

На данашњи дан 1804. године, погубљењем Алексе Ненадовића и Илије Бирчанина у Ваљеву је отпочела „сеча кнезова“. Након ње је уследило ослобођење српског Пијемонта – Шумадије

„Доста! Доста је било тлачења, доста је било ропства, доста је било турског зулума и тираније дахија! Време је! Време је као никад до сад да исучемо мачеве и изборимо се за дашак слободе! Време је да скинемо јарам с врата и пођемо путем своје обнове. Време је да Србија устане – кад, ако не сад?“

Историјски списи, истина, не бележе баш овако изговорене речи, али можемо претпоставити да је овако текао разговор двојице ваљевских обор-кнезова Илије Бирчанина и Алексе Ненадовића почетком 1803. године када се већало хоће ли Србија да коначно збаци турске окове и васкрсне из мртвих. Биле су то судбоносне речи због којих су они – па и многи други виђенији Срби тог времена – изгубили главу, али и речи које ће, несумњиво, заувек изменити новију српску историју.

Ударац посечених српских глава о обалу Колубаре тог кобног фебруарског предвечерја ускоро ће затрести саме темеље Османског царства, а крв која се тада сјурила у поменуту реку ће га на крају дефинитивно потопити и избрисати са свих мапа овог света.

Историјска позадина

По паду Српске деспотовине, односно по паду Смедерева 1459. године, Србија је готово у потпуности нестала са мапе света, док је српски народ – само захваљујући Српској православној цркви – опстао и сачувао своје име и свој идентитет. Током тих туробних векова под турским ропством, српски народ се повремено дизао на оружје, постављао „српско питање“ и сваки пут тај свој напор плаћао великим жртвама и свирепим страдањима.

Поменимо на овом месту дивљења достојан устанак Срба из Баната из пролећа 1594. године, предвођен вршачким епископом Теодором Несторовићем. Након непредвиђених силних губитака у рату и успеха српских одреда (који су са све барјацима са ликом Светог Саве кренули на Турке), револтирани султан Мурат III је на Србе послао великог везира Коџу Синана-пашу који је из освете – а истовремено желећи да заплаши и обесхрабри Србе – спалио мошти највећег српског светитеља Светог Саве. Суд о томе када, где и да ли су уопште мошти спаљене оставићемо историчарима, а оно што се сасвим сигурно зна јесте да је поменути епископ Теодор страдао на један од најсуровијих начина – Турци су га ухватили и у знак одмазде га одрали живог, а СПЦ га је 1994. канонизовала и прогласила светим свештеномучеником.

Међутим, тек након борби српских фрајкора (српских добровољачких одреда које је основала Хабзбуршка монархија како би се борили против Османског царства током Аустријско-турског рата 1787-1791) и стварања привремене Кочине крајине, било је јасно да је борба за ослобођење и осамостаљење Србије почела. Свиштовским миром из 1791. године – којим је окончан поменути Аустријско-турски рат – Срби су добили само амнестију због учешћа у рату на страни Аустрије, док се ситуација у Смедеревском санџаку (управној јединици Османског царства формираној након пада Српске деспотовине), која се често колоквијално називала и Београдским пашалуком, постајала све напетија и неизвеснија.

Након Свиштовског мира нови београдски везир постао је Ебу Бекир-паша, који је након убиства јањичарског вође Дели Ахмета у Нишу посебним ферманом наредио протеривање јањичара из Смедеревског санџака и забрану њиховог повратка у Београд. Борба за власт у Санџаку наставила се и након што је уместо Ебу Бекир-паше 1793. године на место београдског везира постављен Хаџи-Мустафа паша. Штавише, тада је кулминирала.

Протерани јањичари заштиту су пронашли у Видинском пашалуку којим је управљао Осман Пазваноглу па су одатле могли да планирају нападе на Београд. У међувремену, Хаџи-Мустафа паша је са Србима склопио својеврсни „пакт“ тиме што им је ферманима омогућио одређени степен самоуправе, да би се они, као искусни борци, супротстављали злогласним јањичарима. Због тог његовог благонаклоног, а у бити чисто интересног односа према Србима, у историји је остао упамћен као (још једна?) „српска мајка“.

Међутим, све то му није помогло да сачува главу на раменима, будући да су га јањичари (којима је Порта 1798. ферманом омогућила повратак у Београд) на крају надмудрили и убили. Било је то крајем 1801. године, и од тада комплетну и неограничену власт у Београдском пашалуку преузимају четворица узурпатора, четворица дахија (вођа османлијских јањичарских јединица) – Аганлија, Кучук-Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед-ага.

Њих четворица су – претходно поделивши пашалук на четири једнака дела – у наредне три године завели владавину терора, укинули повластице, увели многе намете и чинили разне зулуме[1] према Србима од којих је можда и највећи онај који је почео управо на данашњи дан, 4. фебруара 1804. године. Тај догађај у историји је остао запамћен као „сеча кнезова“.

Међутим, како је и због чега до ње дошло?

Судбоносно писмо

Када се непочинства турских дахија више нису могла издржати и када је српској раји „догорело до ноктију“, почетком 1803. године дошло је до састанка 12 обор-кнезова ваљевске нахије, где су се посебно истакли већ поменути обор-кнезови – Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. Тај састанак ће умногоме одредити даљу судбину српског народа будући да је тада донета одлука да се устанак против дахија покрене за осам месеци.

Бивши фрајкор и човек од великог угледа у народу, кога су дахије жестоко мрзеле, обор-кнез посавско-тамнавске кнежине, Алекса Ненадовић, преузео је на себе обавезу и дужност да успостави везу са Србима преко Саве, али и да ступи у контакт са аустријским војним властима – са којима је неговао добре односе – како би они помогли планирани устанак Срба.

Тако је он, средином те исте године, упутио једно писмо аустријском команданту у Земуну, мајору Митезеру, које у целини наводи његов син, прота Матеја Ненадовић, у својим чувеним Мемоарима:

„Поздравље теби, господине мајору Митезеру у Земуну, од мене кнеза Алексе и од проте. Да знате да смо ми ове (четири) дахије међу собом позавађали, и они ће се скоро између себе потући, зато молимо: преправите џебане и официра, а војске доста имамо, да нам помогну да дахије одавде отерамо. Ако томе писму не верујете, питајте базрђанбашу Петра Ичкоглију или Јанка Зазића из Скеле или Еладију из Забрежја, они ће вам из уста све казати“.[2]

Међутим, београдске дахије су, посредством једног субаше (повереника дахија за села, прим. аут.) који је то писмо пресрео, успеле да дођу у његов посед крајем 1803. године. Прочитавши га, а истовремено знајући колико је обор-кнез био уверљив и опасан човек, престрављене дахије решиле су да у крви угуше овај зачетак српског устанка. Тако је донета одлука да се посеку све виђеније српске главе како би се народ застрашио и како би се Србима показало шта их чека буду ли се усудили да се дигну на оружје.

Одмах је упућена наредба свим муселимима (турским административним чиновницима) да сваки свог кнеза погуби у тачно одређеном дану, а Фочић Мехмед-ага је са својом свитом лично кренуо у Ваљево како би погубио двојицу највећих српских главешина тог краја – Илију Бирчанина и Алексу Ненадовића. Фочић је ваљевским кнезовима поручио да долази у лов и на теферич (забава, весеље, излет у природи), а Бирчанин и Ненадовић су, заједно са Милованом, сином кнеза Николе Грбовића (који је био болестан), кренули на поље Лубенин код Мионице да га дочекају како би заједно са њим ушетали у Ваљево.

Овако то описује прота Матеја у својим Мемоарима:

„Но како дођу и сјашу у Ваљеву, одма’ Фочић сва три метне у апс (кнеза Алексу, кнеза Илију Бирчанина и Милована Грбовића) и свима метне синџир на врат и обе руке заједно у једно гвожђе, штоно се зове лисица, које је Фочић са собом донео. Они су били тако оковани, да нису својим рукама ни ‘леба до уста донети могли, него су и’ други за’рањивали“.[3]

Ухапшени су потом одведени у тамницу, у подрум Муселимовог конака, који данас представља најстарију сачувану зграду у Ваљеву, са две сталне музејске поставке посвећене „сечи кнезова“, али и Ваљевској нахији и Ваљевцима у Првом и Другом српском устанку. Чувши за то, Јаков Ненадовић, млађи брат заточеног Алексе, а потоњи председник Правитељствујушчег совјета сербског и први министар унутрашњих послова Србије, одмах је дотрчао у Ваљево да моли Фочића да пусти кнезове.

Фочић му је на то одговорио: „Нису ме лепо дочекали и конаке спремили, но најпосле донесите сто кеса глобе па да и’ пустим“. Јаков је истог часа почео да прикупља новац за откуп, међутим, увидевши да ће их Фочић преварити и свеједно погубити, Алекса Ненадовић је из тамнице поручивао Јакову:

„Не дај, Јакове, не дај паре, не остављај ми деце под дугом да робују. Он ће и новце узети и нас исећи. Из овог синџира и из ови’ лисица не мисли он нас живе пустити. Но кажем ти: не дај ни паре, не остајте под дугом, да ми деца просе“.[4]

Тако је и било.

Од „сече“ до устанка

Дана 4. фебруара 1804. године, Турци су заточенике одвели на губилиште, с тим што су сина кнеза Грбовића пустили на слободу због, како неки аутори, попут Миливоја Крстића, верују, лепог говора који је он одржао на пољу Лубенину приликом дочека турске свите.[5] Бирчанина и Ненадовића чекала је, пак, друга судбина.

Пред окупљеним и застрашеним народом изведена су два српска великаша – у оковима и ланцима – да би, након што је јавно прочитано писмо које је кнез Алекса послао мајору Митезеру, прво био посечен Бирчанин, а потом и Алекса Ненадовић. Тим чином отпочела је брутална акција сече кнезова и виђенијих српских глава која ће убрзо покренути најуспешнији устанак против Османског царства.

Сцене погубљења кнезова веома добро су приказане у другој епизоди под називом „Буна“ популарне ТВ серије „Вук Караџић“, с тим што се оне нису одиграле на мосту изнад Колубаре, како се то да видети у серији, већ на њеној обали. С друге стране, спомен-обележје у облику четворостране зарубљене пирамиде које приказује место погубљења данас се налази у непосредној близини Народног музеја, у самом центру Ваљева, јер се верује да је управо ту некада била обала Колубаре, а да је она касније променила свој ток и „спустила“ се стотинак метара западније у корито којим данас протиче. Међутим, најпрецизнији опис места погубљења дао је, опет, прота Матеја у својим Мемоарима – „њи’ова тела стајала су око 80 фати ниже ћуприје на пољицу до Колубаре“.[6]

Поред ТВ серије, „сеча кнезова“ овековечена је и чувеном епском песмом слепог гуслара Филипа Вишњића „Почетак буне против дахија“.

Одрубљене главе су потом набијене на колац и постављене на кров Муселимовог конака, а даљу судбину обезглављених тела, која су три дана стајала покрај Колубаре[7], појашњава прота Матеја у свом поменутом делу:

„ … Ваљевци измоле од Фочића и тело мога оца неки Манојло из Кличевца на колима дотера и код цркве у Бранковини без главе са’ранимо. Глава је остала код Фочића на чардаку. Но неки Живан Јеротић из села Близоња, који је онде послуживао, ноћу је украде, метне у недра, склопи гуњ око себе, и тако главу у недрима нама донесе. Трећи дан одемо к цркви, поставимо страже около, гроб мога оца откопамо, главу на тело наместимо, као што је на живом била и онда опет закопамо.“[8]

Тело обор-кнеза подгорске кнежине Илије Бирчанина данас почива у порти манастира Ћелије надомак Ваљева.

Одмах након страдања двојице обор-кнезова кренуо је крвави пир, и у правом смислу те речи „лов“ на остале виђеније српске главаре – кнезове, свештенике, трговце и њихове јатаке и помагаче. Број страдалих Срба никада није у потпуности утврђен будући да различити историјски списи наводе различите бројке, које варирају у опсегу од 70 до 150 људи. Народни музеј у Ваљеву, пак, наводи цифру од 25 утврђених жртава, док прота Матеја у својим Мемоарима детаљније описује погубљења кнеза Станоја (Михаиловића) у Зеокама и архимандрита манастира Боговађе Хаџи Рувима у Београду (након страховитог мучења и касапљења). Поред њих, страдали су још и Стеван Андрејић Палалија, обор-кнез из Бегаљице, Марко Чарапић, обор-кнез из Белог Потока, Хаџи Ђера, игуман манастира Моравци, Спасоје Илић, кнез из Лапова и многи други.

Међутим, једна битна српска глава, на коју су се Турци посебно острвили, није пала – била је то глава некадашњег фрајкора, тадашњег тополског трговца, а касније једног од највећих јунака у историји нашег рода, Карађорђа Петровића. Захваљујући њему и другим српским хајдуцима који су се на време одметнули у шуме и избегли обезглављивање, дошло је до остваривања пророчанства Алексе Ненадовића, који је непосредно пре погубљења Фочић Мехмед-аги поручио: „Моја ће крв и пред Богом и пред људима теби досадити!“.[9]

На збору преживелих устаника у Марићевића јарузи у Орашцу, свега десетак дана након погубљења обор-кнезова у Ваљеву, на хришћански празник Сретење Господње (тада 14. фебруара) 1804. године, званично је отпочела буна на дахије, а са њом касније и Први српски устанак који представља камен темељац обнове и васкрснућа српске државе након скоро пуна три и по века. За „вожда“ је изабран неустрашиви и преки Ђорђе Петровић Карађорђе, а након паљења првих турских ханова по Шумадији и протеривања Турака из села у утврђене градове, она ваљевска искра полако је прерасла је у шумадијски пламен који ће осветлити пут Србима ка вековима прижељкиваној слободи и независности.

На крају, уместо да дахије дођу главе Карађорђу, он је дошао главе њима, будући да их је по његовом наређењу и уз помоћ босанског везира Бећир-паше, војвода Миленко Стојковић, на дунавском острву Ада Кале, где су се претходно сакрили, погубио и главе им одсекао августа те исте устаничке године.

„Како сејеш, тако ћеш и пожњети“, лепо каже наша стара народна умотворина.

***

„Ал’ хероју тополскоме, Карађорђу бесмртноме,
све препоне на пут бјеху, к циљу доспје великоме:
диже народ, крсти земљу, а варварске ланце сруши,
из мртвијех Срба дозва, дуну живот српској души“.

Ко зна да ли би „најмудрија српска глава“, велики Петар II Петровић Његош, спевао ове стихове у свом антологијском Горском вијенцу (којег је посветио „праху оца Србије“, односно Карађорђу), да не беше тог крвавог зимског дана у Ваљеву и те злогласне „сече кнезова“. Ко зна да ли би сретењска зора слободе осванула да не беше те тамне и тешке ноћи у подруму Муселимовог конака. Оно што се зна јесте да је Србин тада коначно рекао „доста“ – турском зулуму и скрнављењу женске части – и коначно подигао главу како би се изборио за живот у слободи.

Показало се да је у пепелу којим је српски народ вековима обасипан негде у дубини остала једна мала искра, пламичак који је са дашком нових времена почео да се разгорева и пламти, да би на крају засијао тако јако да се читава Европа чудила и питала како је могуће да су Срби још увек ту, да још увек нису ишчезли из историјског сећања. Показала се неутажива жеља да будемо и останемо Срби, своји на своме и у својој вери, достојни блиставе средњовековне историје.

„Бог ће те увек стављати на различита искушења, али никад на она којима ниси дорастао“, говорио је блаженопочивши – и међу народом сигурно највољенији – српски патријарх Павле, много година касније. Биће да је наш народ био заиста достојан пред историјским искушењем које га је снашло, и да је Павле савршено прецизно описао тај несаломиви српски карактер оличен у намери да немамо „газду“, али и спремност да ту привилегију скупо платимо. У тим речима покојног патријарха можемо пронаћи и трагове онога што наши завојевачи очито нису добро познавали, или због своје заслепљености нису желели да схвате и разумеју, а што се данас може веома тешко превести на било који светски језик. Да, говоримо о инату.

Јер како другачије тумачити то што се ни после толико страдања и искушења нисмо одрекли Светог Саве; или оне речи „живог мртваца“ кнеза Алексе упућене Фочићу пре погубљења; или спремност сељака да се усред ноћи попне на кров „змијског легла“ како би сачувао главу српског хероја од заборава; или ону албанску голготу у Првом светском рату; или оне речи („Ради ти, дијете, свој посао!“) старца Вукашина Мандрапе из Клепаца док у очи гледа свог џелата, најцрњег ђавољег чауша; или пркос деце која су „зауставила пола света“ на Кошарама; или што се ни данас огромна већина Срба не мири са губитком Косова и Метохије? Шта је то, ако не инат?

Тешко је и чудно понекад и нама самима да то разумемо, али биће да је то нека црта нашег менталитета захваљујући којој смо се одржали као народ кроз сва бурна историјска времена.

А кулминација тих бурних времена се није узалуд, тек тако, догодила у Ваљеву, баш онда кад је „крвца из земље проврела“. Није случајно то што је српско биће пробуђено тамо где је оно било најхрабрије и најпоносније на себе. Као што није случајно ни то што је оно коначно покренуто у Пијемонту, у нуклеусу српства обраслог столетним храстовим шумама – у Шумадији.

А опет, ако хоћемо још напред кроз историју, није чудо ни то што је велики војвода Живојин Мишић из свог колубарског краја, из свог Струганика, отишао за Крагујевац, а одатле у вечни незаборав. Та „државотворна српска линија живота“ од Колубаре, преко Лепенице до Јасенице оцртала је и омеђила оно што је наше, оно што нисмо заборавили да је наше, и оно што ни по коју цену тада нисмо хтели никоме да препустимо. Наше шљивике, наше њиве, наше цркве и манастире. И за све што је потом уследило и за сваку наредну победу коју смо остварили можемо да захвалимо тој жили куцавици без које нема и не може бити српске државе.

Зато се данас сећамо не само посечених кнезова, већ и читаве своје богате и славне историје коју је, сплетом околности, из учмалости и ропства пробудио окрвављени турски јатаган. Зато је данас Дан српског ината и дан када смо и себи и другима показали и доказали да није тако лако из историјског сећања избрисати један мали, али срцем велики народ. Народ који се одувек налазио на ветрометини, али који никада са историјске позорнице није одуван. Народ који још увек лута, али који упркос свим изазовима са којима се сусреће још увек није одлутао.

А ако вам није баш најјасније шта је писац хтео овим текстом да каже – прошетајте Ваљевом уз Колубару, застаните покрај пирамиде у центру града, загледајте се у статуу Живојина Мишића, идите до Лелића и Ћелија, обиђите крагујевачки Милошев венац, опленачке црвке и дворе и орашачке шумарке – и све ће вам се само казати.

Радомир Јовановић је мастер политиколог и један од оснивача Центра за међународну јавну политику. Ексклузивно за Нови Стандард.

________________________________________________________________________________

Упутнице:

[1] Како наводи ондашњи аустријски високи обавештајни официр и племић српског порекла (за ког се верује да је потомак Немањића) Гедеон Ернест Маретић у својој књизи Историја Српске револуције (која је прва написана књига о Првом српском устанку) један од најбезумнијих зулума било је јавно силовање жена и девојака наочиглед њихових мушких изабраника и очева, који би, ако би се само на то сажалили, били сместа бездушно уморени ножем. Таква врста обешчашћивања жена је један од често незапажених, а веома битних разлога за подизање каснијег устанка.

[2] https://www.zabrezje.rs/memoari/

[3] https://www.zabrezje.rs/memoari/

[4] https://www.zabrezje.rs/memoari/

[5] Миливоје Крстић, Прилог проучавању фрајкора у ваљевском крају, Гласник, бр. 28-29, Историјски архив Ваљево, 1994, стр. 106

[6] https://www.zabrezje.rs/memoari/

[7] Миливоје Крстић, Прилог проучавању фрајкора у ваљевском крају, Гласник, бр. 28-29, Историјски архив Ваљево, 1994, стр. 106

[8] https://www.zabrezje.rs/memoari/

[9] https://www.zabrezje.rs/memoari/

Насловна фотографија: Радомир Јовановић/Нови Стандард

Извор Нови Стандард