Утопија, мит и историја код Пекића и Барнса
Објављене и књиге „Америчко политичко позориште” и „Читање поезије”
Филолошко-уметнички факултет из Крагујевца објавио је неколико студија, између осталих и „Америчко политичко позориште” Љубице Васић, у којој се истражује превасходно критички дискурс који је пратио рат у Вијетнаму, проучаван од стране водећих америчких мислилаца на пољу друштвених наука. Књига се ослања на анализе Кристофера Бигзбија, најзначајнијег критичара савремене америчке драме, у циљу смештања поетике писаца Сема Шепарда и Дејвида Рејба у савремени драмски и политички тренутак Америке, као и на анализe неких других значајних теоретичара америчког позоришта који су писали о периоду за време и после рата у Вијетнаму.
С тим у вези, истиче ауторка, може се рећи да је током 60-их и 70-их година прошлог века америчко позориште било обавијено плаштом политике. Истражујући драмска дела двојице америчких драмских писаца Шепарда и Рејба, у књизи се указује на то да важан сегмент сложености драма из овог периода лежи у особеној снази когнитивне, емотивне и наративне компоненте драмског језика, који истовремено снажно утиче и на емоције и на мишљење, односно ставове оних који читају драме. Имајући то у виду, али и чињеницу да је глобализација омогућила снажну доминацију масовних медија (пре свега, филма и телевизије), који су постали важан фактор у односима глобалних снага, aнализа филма, са посебним нагласком на његову идеолошку инструментализацију, чинила се врло актуелном.
Ауторка указује да је Холивуд успоставио релативно стандардан образац за некритичку филмску индоктринацију спољнополитичких поступака. „Карактерише га избегавање ширег историјског контекста и сложенијих политичких порука, као и фокусирање на појединце, јасна и стереотипна подела на добре и лоше ликове, повлађивање друштвено прихватљивим шемама међуљудских односа, на пример односа доминантног – потчињеног. Кроз изучавање драмског стваралаштва у годинама након рата у Вијетнаму, често се постављало питање да ли је приказани политичко-идеолошки аспект Холивуда његова мање важна особеност или је можда политика у тој мери прожела продукцију највеће светске филмске индустрије, да се она не може тумачити и објашњавати ако се у виду нема иједан шири идеолошко-политички контекст”, пише Љубица Васић.
Објављена је и књига „Читање поезије” Малише Станојевића. Реч је о антологији сажетих студија, прилога, огледа и есеја о српској и светској књижевности, која обухвата један мањи део песништва од античких времена до савременог песничког израза. Текстовима „Контрапункт читања поезије”, „Три нијансе љубави и туге (Јесењин, Ахматова, Цветајева)” и „Имагинација девојке у поеми ’Мостарске кише’”, придружене су студије објављене у часописима. Књига се заснива на проучавању песничке књижевности, као и културолошких образаца наслеђа и традиције.
У књизи „Антропологија приче Борислава Пекића и Џулијана Барнса: утопија, мит, историја”, Јасмина Теодоровић је из прозног стваралаштва ових писаца за предмет анализе издвојила „Аргонаутику”, „Атлантиду” и „Нови Јерусалим” Пекића, односно „Историју света у 10 1⁄2 поглавља”, „Није то ништа страшно” и „Пулс” Барнса.
Разрадила је појмове утопије, мита и историје у оквиру теоријских позиција релевантних како за контекст у који су постављена дела Пекића и Барнса, тако и за разматрање приповедне активности у ширем смислу. Анализирано је и питање темпоралитета и конституисање приче кроз рефигурацију дела у његовом читању. Пекићева дела постављена су у шири контекст његове онтолошке философије космогоније и енергијализма. Дела Барнса, наводи ауторка, сагледана су у ширем смислу конституисања наративног идентитета приче, за разлику од досадашњих студија које су његово стваралаштво углавном читале у контексту савремених постмодернистичких теорија. Још један од циљева књиге, додаје, јесте да се укаже на идејно-тематску везу књижевног стваралаштва ових писаца и да се њихово дело постави у шире оквире приповедне активности која увек излази из оквира националне књижевности.