Демонтажа апсолутизма или…

Локални избори у Никшићу, родном граду Мила Ђукановића, на црногорској политичкој сцени нису донели ништа ново. Документовано су показали да је земља болно подељена, али и да актуелни председник Црне Горе Мило Ђукановић мора да пакује свој политички багаж и да се упути ка политичком гробљу. Избори у овом граду су апсолутно потврдили размишљања једног мештанина који је мудро саопштио: “Ко победи у Никшићу, владаће Црном Гором“.

Истина, после никшићких избора Мило Ђукановић „пева кроз шуму“, храбри себе самог изјавом: „… ДПС је најмоћнија политичка странка, најавила је своју стабилну улогу на црногорској политичкој сцени и своју водећу улогу у заступању европске будућности Црне Горе и ја верујем у свој скори повратак у државну власт Црне Горе…“

Опомену за ову „наду“ Мила Ђукановића најјасније је дефинисао Зоран Шошкић, економиста из Никшића, који је пре двадесет и нешто година своју политичку каријеру почео са Милом Ђукановићем. Он за разлику од већине из Ђукановићеве камариле за ББЦ објашњава: “Ђукановић већ 30 година влада Црном Гором. Он не управља него влада, и то у интересу властите породице, а не грађана Црне Горе“.

Саговорник „Експреса“, историчар и политички консултант из Београда Влада Добросављевић, каже да ће будућност председника Ђукановића „зависити искључиво од капацитета, способности и спремности садашње Владе да демонтира систем Мила Ђукановића. Нажалост, ми за сада не видимо много од тога, што је документовано и изборним резултатом у Никшићу. Реч је о хибридном режиму, последњем преживелом и мутираном реликту хладноратовске Европе, који ће опструирати транзицију државе у правцу демократије, политичких, економски и медијских слобода, те стварању јаких и независних институција, ако се не разграде механизми на којима је функционисао.

Што се политичке будућности тиче, ни он, ни његова партија немају превише изгледа за повратак у власт све док се не дистанцирају од своје ружне прошлости и редизајнирају се“.

У реалности никшићки дводневни политички колорит претворио се у „ауто-литије“, градом су крстарили аутомобили са српским тробојкама и песмом „сад се чује из небеса, нема више ДПС-а“ и „Мило, лопове“.

Скоро сви политички посматрачи, чак и дипломате из водећих светских земаља у Подгорици, слажу се у виђењу политичке заоставштине Мила Ђукановића: “Подељена земља са јасно контаминираном мржњом која на тренутке смрди на грађански рат, економски урнисана, премијер Кривокапић каже да је узео кредит од 750 милиона евра да државу одржи на ногама, а председник и његова породица енормно богати, организовани криминал тече улицама руку подруку са људима из државних институција, криминални кланови из Црне Горе угрожавају регион, остао је још мурал највећег живог сина Никшића на једној стени на улазу у град…“

ДПС веровао да ће победити

Због тога са нужном пажњом ваља узети речи Андрије Мандића, једног од лидера ДФ: “Ово је велика победа која надраста сва очекивања ДПС и људи из организованог криминала, јер су веровали да ће победити…“

Наш саговорник професор Влада Добросављевић додаје: “Локални избори у Никшићу су били важни, јер су представљали прво озбиљно мерење пролазног времена свих релевантних политичких субјеката у Црној Гори након парламентарних избора одржаних у августу 2020. Њихови резултати су такви да на први поглед већина учесника може бити задовољна њима, али дубински поглед указује и да сви имају разлога за извесну дозу забринутости. Најважнија спознаја је да није дошло, буквално, ни до каквог стратешког померања унутар бирачког тела, сем што се догодила прерасподела гласова између појединих структура садашње парламентарне већине. Чињеница да ДПС нема више неприкосновену подршку грађана, те да је својом екстремистичком позицијом минимализовао коалициони капацитет, не умањује сазнање да његови ресурси нису ни начети. Они су успели да сачувају све своје материјалне и финансијске потенцијале, кадровску и организациону снагу, а као последица тога очували су бирачку базу и спречили ерозију рејтинга. Коалиција окупљена око ДФ и СНП је остала водећа снага унутар реформског блока, и поред губитка одређеног броја гласова, што је последица одвајања појединих субјеката са реалним изворима моћи, а који су претендовали на њихово гласачко тело. Проблем ове политичке опције лежи у томе што имају парадоксалну позицију, да подржавају извршну власт, али им није дозвољено да партиципирају у њој, што ствара конфузију у јавности и међу симпатизерима и дугорочно је неодржива позиција.“

Господин Добросављевић упозорава да групација која може бити задовољна својим резултатом у Никшићу је и она коју су подржавали председник Скупштине Црне Горе, премијер, највећи медијски концерн у земљи, те која је кокетирала са подршком појединих црквених великодостојника и имала симпатије најутицајнијих амбасада у Подгорици. Егзактно се измерио проценат председника Владе Здравка Кривокапића, који је допринео рејтингу ове коалиције са осам одсто, што баш и није превише ако се има у виду да је имао потпуну аутономност у раду и избору сарадника, а да нису успели макар да придобију конформистичке гласаче ДПС, који из утилитаризма гласају за власт. УРА Дритана Абазовића је остала на истом резултату као и са парламентарних избора, не успевши да транспонује свој утицај у извршној власти на сопствени рејтинг.

Локални избори у Никшићу опет су алармантно упозорили да се Црна Гора и даље суочава са ирационалном државном конструкцијом коју је скоро три деценије осмишљавао Мило Ђукановић. По анализама нашег саговорника, то изгледа овако: „Деценијама је укорењиван первертирани систем, који је од државе и јавног интереса правио територију за лично богаћење његових првих људи и њихових интересних партнера, девастирајући целокупно друштвено и природно богатство Црне Горе. Ђукановић је подстицао антагонизме и тензије међу сопственим грађанима, негујући један примитивни, вулгарни и провинцијални шовинизам. Направио је од земље сигурну кућу за нарко-картеле и постао највећи извозник безбедносних ризика у региону, а и шире. Да би се излечиле оволике токсичне аномалије, потребно је време, али и одлучност да се створи нормалан вредносни систем унутар црногорског друштва“.

У црногорској па и у широј регионалној политичкој јавности присутна су промишљања шта чека Црну Гору и шта би нова демократска власт морала чинити? Било је чак и идеја да се Мило Ђукановић са најближим сарадницима хитно смени, од његових људи из безбедносних структура, у тужилаштву и правосудном систему, до водећих људи у бизнис сфери коју је сам Ђукановић произвео. Саговорник „Експреса“ Влада Добросављевић зазире од нове револуције и логике улице:

„Успешност транзиције у Црној Гори зависиће искључиво од капацитета да се изгради способан и независан безбедносни сектор, те судство и тужилаштво, које ће бити спремно да се обрачуна са свим девијацијама и појединцима остављеним од стране старог режима. Без елементарне правде, коју би требало да искусе сви преступници који су злоупотребљавали државне ресурсе, плашим се да нема перспективне будућности.

Пре свега, највећа одговорност је на онима који имају главне полуге моћи, а то је Влада. Пошто зависи од скромне већине, она би морала да повећава свој демократски капацитет, а не да га сужава. Неопходне су сталне консултације и координација са посланичким клубовима парламентарне већине, те укључивање носилаца водећих политичких снага у извршну власт. Само јака политичка егзекутива може да се суочи са свим изазовима који се данас налазе пред овом земљом. Све приче о експертима и стручности су изговори за нечињење и недостатак одлучности да се систем мења“.

Добросављевић додаје да има много саучесника у стварању ове крими државе и њеној демонтажи.

“И ако неки у томе нису учествовали формално, сви који својим чињењем или нечињењем, из сопствене глупости или личне похлепе, опструирају и одуговлаче демонтажу система владавине Мила Ђукановића и ДПС, суштински су његови савезници, који продужавају њихов деструктивни утицај на ову земљу, али и читав регион“.

За крај злоупотребићу речи мог дугогодишњег познаника, иначе веома познатог српског бизнисмена који живи у Паризу, где има добре везе у утицајним париским круговима, нећу му из тих разлога помињати име, који ме је после прошлогодишњих августовских парламентарних избора питао: „Како је могуће да политички толико интелигентан човек попут Мила Ђукановића направи грешку на коју су се многи пре њега спотакли и пали? Сви властодршци остају на власти онолико колико су вешти у владалаштву, али многи пре Ђукановића, па и он, пали су само због две ситнице – нису делили власт и новац са народом!“

Изгубио логику

У суштини то је опус владалаштва господина Ђукановића, о чему говори бизнисмен из Париза. На власт је дошао као популаран, млад и полетан политичар, дечко који је много обећавао, али ухватио се матрице владалаштва која има само један крај. Разумео је да су Црногорци вероломни, пре него их је Броз прогласио за нацију били су 90 одсто Срби. Кад им је Броз 1945. дао нацију, били су 90 одсто Црногорци. Ђукановић је изгубио логику основног знања политичке математике, шта ће сутра бити житељи Црне Горе? Није га занимало да су више од 30 одсто житеља у Црној Гори – Срби, а 76 одсто су паства Српске православне цркве.

Ђукановић је укинуо српски језик, српску историју, књижевност, хтео је да направи своју цркву и Црну Гору без било каквих српских примисли. Није се обазирао на то да је Црна Гора део те скоро десет векова старе традиције, културне, државне, верске и да се то не може избрисати гумицом. На крају направио је државу у којој народ није битан.

Није то ни разумео ни препознао кад су пре годину дана почеле литије које је на улице извео његов Закон о слободи вероисповести… Тада, а ни данас није видео да је историја већ записала да је митрополит Амфилохије знаменитија фигура у памћењу свих Црногораца, чак и оних који тек треба да се роде.

Извор: ekspres.net