ДАНАС СУ ЦВЕТИ, ЈЕДАН ОД НАЈРАДОСНИЈИХ ПРАЗНИКА

Српска православна црква последње недеље пред Васкрс слави свечани улазак Исуса Христа у свети град Јерусалим. Народни обичаји више славе природу и њено ново буђење.

Верници славе Цвети, празник са обичајима нераскидиво везаним за буђење природе и бујање новог живота.

Празник је установљен још од првих хришћанских времена, а свечано се прославља од трећег века нове ере.

Цвети спадају у покретни празник који се слави увек дан после Лазареве суботе – Врбице.

Ове године Цвети “падају” у недељу, 25. априла, док је православни Васкрс 2. маја.

Према хришћанском предању, Христос је, праћен својим ученицима, кренуо из Витаније у Јерусалим. Глас о доласку Спаситеља и васкрсењу Лазара Четвородневног брзо се ширио, па су му се на путу многи придружили.

На улазу у Свету земљу народ је Исуса дочекао простирући хаљине на пут којим ће проћи. Машући гранама палме у знак добродошлице Спаситељу који иде у сусрет вољним страдањима, народ је узвикивао “Осана (слава) сину Давидову”.

Улазак Исуса Христа у Јерусалим назива се и царским – “Ево Цар твој иде теби кротак”.

Уочи овог празника, држи се вечерња литургија, врши се литија са палмовим гранчицама или врбама, а освећују се у недељу на јутрењу после читања 50. псалма, посебном молитвом и кропљењем богојављенском водицом.

Празник Цвети се обележава у свим хришћанским земљама а Јеванђелисти бележе да је Исус на капијама града дочекан с цвећем и листовима палме, које су му људи бацали пред ноге.

Како је код нас за палму сувише хладно, народ се прилагодио и у цркву се носи шимшир, тиса, најчешће гранчице врбе.

Међу православцима Цвети важе за један од најрадоснијих празника.

ОБИЧАЈИ И НАРОДНА ВЕРОВАЊА

Уочи Цвети девојке и деца одлазе у поља и беру цвеће.

Иначе беру најчешће велике цветове, да би били лепи и крупни, дрен да би били јаки, љубичицу, да би били миришљави и привлачно, врбове гранчице, да сви буду напредни.

Ово цвеће се не уноси у кућу већ се оставља у посуде са водом у дворишту да преноћи. Понекад се цвеће потапа у воду у којој је златно или сребрно прстење и онда се том водом деца умивају.Ставља се и врбова гранчица “за брз напредак”, понегде дрен “за здравље”, а девојке стављају и љубичице, ако их има.

Верује се да онај ко први стигне и убере цвет добија право на једну жељу која ће му се сигурно испунити ако снажно верује.

Раније је био обичај у целој Србији да на овај дан шетају окићени цвећем. До данашњих дана се одржао обичај да момак од убраног цвећа направи букет, у коме сваки цвет има своје значење и носи га девојци. По томе којих цветова има, или који којих има највише девојка разазнаје момкова осећања.

Шта се “сме” а шта “не сме” и овом приликом зависи од тога кога питате. У овом случају одговор може бити потпуно противречан, што само говори о богатству народних обичаја различитих крајева Србије.

У Шумадији момци и девојке сакупљају се на игралиштима и у парковима дарујући узајамно цвеће, где сваки цвет има неко посебно значење. Ту се сви шале и смеју, али нико не игра и не пева, јер траје пост.

У том крају се то узима за зло јер “онај ко игра и пева навући ће гнев божји на своју кућу и нанети јој зло”…

Ако сте, пак, у Источној Србији, запевати се мора. На тај дан се окупе младићи и девојке на раскршћу или код цркве, наложе ватру и играју и певају док не почне служба у цркви.

Да се и за време поста певало, указује и културолог Весна Марјановић. У цветну недељу, у претпоследњу шесту недељу великог ускршњег поста (коју завршавају Лазарева субота и Цвети) девојке које би брале, сушиле и садиле цвеће. Враћајући се из шуме доносиле би гранчице леске, дрена, глога и њима китиле куће, зграде за стоку.

Такође, посебно раздрагану традицију представљале су поворке девојака, “лазарица”” које су изводиле свој плес певајући пред сваком кућом, за шта су заузврат добијале поклоне.

Овај обичај наговештавао је развој девојчице у девојку стасалу за удају. Веровање је налагало да се мора ићи три пута заредом у “лазарице”, иначе би се могла очекивати нека несрећа. На тај начин су девојке биле чуване од преране удаје. Својом песмом и игром даривале су домаћине жељама за напредак и успех.

Саватије М. Грбић у “Српским народним обичајима из среза бољевачког”, каже да се на Цвети изјутра рано, пре сунца, пале се крпе и буњишта због змија, као и на Младенце и на Благовести. Слични су обичаји и северно од Београда. На Цвети се избегавало сађење поврћа, нарочито дулека и бораније, да не би само цвало а не давало рода.

Празник је коришћен за посете пријатељима а на њега се причешћивао онај ко није на Тодорову суботу, казује књига Календарски празници и обичаји у подавалским селима, Милине Ивановић-Баришић.

Некада су на овај дан, девојке сејале лан, јер се сматрало да ће добро напредовати.

Одлазак у цркву од ране зоре раширен је у Херцеговини, док у Поповом пољу ујутру наберу доста млечике, којом се оките штале и торови.

Од празника Цвети до Духова, цвеће се не бере.