Чувари гробова девет Југовића

У Горњој Брњици опстаје српски живаљ, а у општини Вучитрн остало Срба тек у четири села

С тешком муком отварамо капију на гробљу у селу Горња Брњица, наслоњеног на пут Приштина–Подујево, где су по предању, сахрањени Југ Богдан и девет Југовића. За нама упорно иде човек, распитујући се куда смо кренули. Одмах до гробља „ексклузивни” ресторан, саградио га Албанац. Около „бесне” лимузине, а са терасе, скоро па уз само гробље, ко на длану пружила се Горња Брњица са преосталих 14 српских кућа.

Виде се и нове, модерне, двоспратне и троспратне које Албанци праве на земљи Брњичана. Купљене од оних чије село (Горња и Доња Брњица) слови за најстарије српско село на Космету. У центру села се вијори „двоглави орао”, а на сваких десетак метара натписи „кућа на продају”.

„Ево, овде је десет гробова. Овај, где је сачуван крст је гроб Југ Богдана, а ових девет, које су својевремено неки људи сређивали, су његови синови за које се никад није утврдило како се зову. Тачно је једино да су били Бошко, барјактар у Косовском боју, Дамјан и Војин. Спомиње се и Миљко, али, нико то поуздано не може да каже”, показује руком на гробове косовских јунака, онај исти човек који је упорно ишао за нама, а онда рече да је Радојица Цвејић.

Он, којем је 58. година и двојица синова, Милош (29) и Слободан (28) одржавају гробље и мотре на сваког ко се приближи.

Тако су се изненада, као на филму, задихани, обојица у трену створила испред Цркве Светих апостола Петра и Павла, док нам је Радојица здушно одговарао на питања.

„Видимо ми да неко иде ка гробљу. Откуд у ово доба, питамо се”, углас говоре Милош и Слободан.

Нигде не раде, динар не добијају, макар нек’ одржавају гробље, једно од најсређенијих на Космету, на којем је последњи Србин сахрањен 2016. године. Била је то Стојанка Г. рекоше.

„Радио сам у ЕПС-у, деца нигде. То ми је велика брига”, казује Радојица, висок, танак човек, нервозно кршећи прсте, док му се на лицу ломе грчеви због неког бола.

„Дају ли вам људи који динар што одржавате гробна места?”, питамо.

„Не, не треба. То радимо за Бога”, одговори млађи Слободан.

Немају мајку. А, требало би помоћи овим момцима бистрим, вредним, који само од очевог минималног дохотка живе, а даје држава Србија.

На њима чисто одело, као и на Радојици.

Својевремено су „рестауратори” долазили да сређују гробна места Југовића, али су посао напустили, не довршивши га.

„Били су неки најлони на крстовима, па ми склонисмо. Видите како су од влаге попуцали, неки се и урушили”, чујемо Радојицу, док нам ветар, који на гробљу увек дува, наноси нејасне слике мајке Југовића.

После Косовског боја одлази на Косово, затиче страдалог мужа и деветорицу синова, те „без суза нариче… пољем косовским”.

Пред очима нам бол мајке која је „тврда срца била”, али у уху тужбалица „моја руко, зелена јабуко… устргнута на Косову равном” док мајци гавран на крило спушта руку Дамјанову.

Учини нам се да однекуд чујемо лелек кнегиње Милице, сестре девет Југовића и жене кнеза Лазара, ту у Горњој Брњици, одакле се види поље косовско, поприште боја 1389. године.

Над гробљем загракташе гавранови, ту под боровима где леже Југовићи, где су гробови Срба из Горње Брњице, једног од села у којима има Срба, на само који километар од Приштине.

На путу смо за Самодрежу, село у општини Вучитрн, у којем од рата, 1999. године више нема ниједног Србина.

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

RSS
Follow by Email