Чедомир Антић: Стагнација, опадање и… независне Црне Горе – о петнаестој годишњици независности

          Црна Гора је постала независна након референдума о независности из 2006. године. Данас, о петнаестој годишњици, можемо да поставимо питање о билансу. Петнаест година је дуго раздобље. После петнаест година признате независности очеви оснивачи су се већ сменили на челу Сједињених Држава – свима је било јасно да ће савез, који је био виђен као привремен, ипак потрајати. Када је Руска Федерација славила петнаест година, Владимир Путин ју је већ извео на светску позорницу као победничку силу. Петнаест година од смрти Мао Це Дунга НР Кина не само да је преживела изазов Тјенанмена већ је постала друга светска сила. Естонија је петнаест година после 1991. већ била чланица Европске Уније. Модерна Албанија је до 1927. од племенског савеза постала модерна монархија. Чак је и Република Србија, иако међународно остракована и полуокупирана, склона ауторитарним политичарима и партократском монизму,  до данас – петнаест година након што је о њеној независности одлучило сумњивих 55% бирача Црне Горе – окренула карте у БиХ, Црној Гори, па чак и на Косову и Метохији, затворила питања Војводине, Санџака и Југа Србије, достигла статус кандидата за чланство у ЕУ и највиши економски раст у региону.

            Шта је за то време учинила Црна Гора?

            Црна Гора је у независност ушла као јединствена држава, директно неоштећена ратовима, лишена антиполитичких машина какве су Хашки трибуинал, статус делова државе, мањинска права… По глави становника највише у свету потпомогнута од САД, она је имала режим који је издајом свог политичког ментора успео за себе, али и за државу, да издејствује нови почетак.

            Петнаест година после успоставе независности Црна Гора је на прекретници. Све што је Ђукановићев режим радио пољуљано је или је пропало. Једина његова нада усмерена је сада ка чињеници да његова бахтост и корумпираност није оштетила глобалне односе снага. Тако остаје могућност да ће још једном бити потребан, те да ће га, појачавањем доза преко цевчица, са прага политичке мртвачнице вратити на свадбу.

            Колико је год добро балансирао током раздобља у коме је Црна Гора била у саставу федералне државе, толико се режим изгубио када је она постала независна.

            Пре свега о уставности. Уставом из 2007. није установљена мултиетничност државе. Штавише, иако је устав препознао равноправност нација, законодавна активност која је уследила водила је ка обесправљењу српског народа. Настојања да безакоњем и насиљем буде створена државна црногорска нација међутим нису успела, па је на пробном попису 2011. уочено више Срба него 2003. године. Због тога је завртањ окренут и режим је постао радикалнији и насилнији. Фалсификован је попис, а за њим и наредни избори. Раније је из Београда требало да дође група активиста ДС-а да би помогла Ђукановићу на изборима, сада је створена база од између 35 и 50 хиљада лажних гласова, која је сразмерно превазишла Милошевићев резервоар на Косову и Метохији. Али Милошевић је од САД и ЕУ био санкционисан као диктатор, а Ђукановића су поздрављали као демократску наду.  

            Уместо да се ослобођена стега једнопартизма и брозовског федерализма демократизује и развија, Црна  Гора је поверовала да је краткотрајни детатант који су САД и РФ постигли око ње уствари нека врста њеног политичког петролеја. То није било тако, порука није схваћена. Велики прилив новца није искоришћен, а први заплет између Вашингтона и Москве режим је искористио да се сврста на начин на који су то седамдесетих чиниле средњоамеричке хунте. Признао је независност Косова 2008., противно вољи 80% грађана. Девет година касније ступио је и у НАТО – у време које чланству у том савезу доноси више обавеза него користи, а друштву Црне Горе само и искључиво поделе. На поделама је утемељио своју власт.

            Од свега тога није било користи ни за државу ни за грађане. Црногорска привреда, коју су тако штедро финансирале Србија и Југославија (сетимо се само како су им излазили у сусрет разни Чедомири Јовановићи приликом неуспешне економске хармонизације привреда 2003. године), практично је пропала током друге деценије 21. века сводећи се на жилаве појединце. Режим је после 2011. ушао у фазу екстремног национализма. Смернице и мере дефинисала је невладина организација под називом „Црногорска православна црква“, коју подржава свега неколико процената грађана, али је њен захтев, изнесен управо пре десет година, постао Ђукановићев програм. На „црквено-народном“ збору  2011. затражено је одузимање имовине СПЦ у Црној Гори и парламентарно поништавање одлука Подгоричке скупштине. Какве политичке бесмислице. Посегнувши за имовином ударили су на темељ државе, поништавањем слободе вероисповести погазили су темељну идентитетску слободу православног становништва Црне Горе. Ђукановић је стварање националне цркве Црне Горе  преузео чак и као програм Демократске партије социјалиста. Седам година касније, о стогодишњици укључивања Црне Горе у састав Краљевине Србије, црногорска скупштинска већина је – после читавог века и стварања осам држава,  осам устава и једне конституционалне повеље – одлучила да поништи одлуку једне давне скупштине и отцепи се од Србије. Дванаест година након мирног распуштања конфедерације којом је Црна Гора доминирала! У међувремену, трајао је прогон српског народа али и Српске православне цркве који је кулминирао лажним државним ударом и стављањем српског народа ван закона. Све то није био само анахрон, опасан и бесмислен посао. Није то била грешка гора од злочина, већ лудост страшнија од сваке грешке.  Неочекивана од практичног и логичног Ђукановића, попут проклетства и некакве коби. Такав човек потекао из идеолошке матрице вратио се на крају једној мрачнијој и затворенијој идеологији. Верујем да је желео да пронађе начин да заувек влада, да Црну Гору приљуби Западу као бастион против Русије и стварајући минијатурну и кариктуру модерне Хрватске, на негацији српства кривотвори један нови идентитет. Идентитет мањи од њега. У политику је ушао, или су га многи тако упамтили, као шармантни вундеркинд, године и зла чуд претворили су га у полуделог старца. Била је то логика лорда Ектона о апсолутној власти која истим квалитетом квари своје носиоце.  Промена међутим није била ектоновска, већ толкиновска.

     Петнаест година независности обележила је вратоломна економска историја. Хелоу ефекат је био заслепљујућ: три године економског бума уследило је успостави независности. Њих ипак није пратило мудро и дугорочни инвестирање правне државе, утемељеног националног програма. Зато је дошло и пола деценије кризе. Светска економнска криза је у САД трајала свега две године. Упркос назнака опоравка, до велике епидемије из 2020. и пораза Ђукановићевог режима, ништа се битно није променило. Нето зараде порасле су са 257 евра у 2006. години, на 463 евра 2009. године. До тако брзе промене није дошло због „јачања економије“, већ због оптимизма страних улагача, уласака руског капитала итд., али и због промена обрачуна нето зарада извршене 2008. године. До 2016. просечна плата је порасла једва на 488 евра, а онда је дуго прелазила 500 евра, што чини и данас. Пензије су такође готово удвостручене, али исти ефекти важе и за њих. У Црној Гори је октобра 2019. године минимална потрошачка корпа износлила 645,10 евра. У јануару 2012. минимална потрошачка корпа достигла је 778,3 евра. Дакле, без обзора на све, друштво Црне Горе је у деценијском опадању. Просечна зарада непрекидно је била испод потреба просечног грађанина и његове породице. За то време Албанија је, рецимо, непрекидно расла. Према Индексу потрошачких цена, ако је 2010. означила индекс од 100, она је 2006. била на 88,7, 2016. на 112,8 а 2019. – 119. Реч је о сиромашнијој држави скромнијих почетака, која није уживала предности боравка у великој федералној држави, па ипак је у непрекидном процесу развоја. Захваљујући Ђукановићевом режиму, Црна Гора се упркос свим предностима некако нашла у развојном, економском,  политичком и дипломатском лимбу. Она није иза себе оставила ни Србију, оптерећену унутрашњим проблемима, притисцима, отвореним питањима, непријатељством суседа и зловољом Великих сила. У јулу 2006. просечна нето плата у Србији износила је 262 евра, дакле била је за неколико евра виша од црногорске. Августа 2008. износила је пуних 436, чиме је Србија пала за 27 евра испод Црне Горе. Децембра 2019. та нето зарада износлила је 519,8 евра, дакле поново је изједначена – тачније виша је за неколико евра од црногорске.

            Притом, број пензионера у Црној Гори је током прве деценије независности повећан за петину (са  107.000 на 127.000). Сличан ефекат био је видљив и са незапосленима. Са 38.800 у 2006., број је пао на 28.323 у 2008., па је 2016. досегао чак 41.220. Приче о некаквом економском расту током прве деценије независности распршиле би се ако би имали на уму да је дуг државе за то време утростручен – са 0,7 на 2,34 милијарде евра. У марту 2021. јавни дуг износио је пуних 4.4 милијарде евра. Јавни дуг Србије се од 2008. до данас тако повећао за 3,32 пута, а Црне Горе од 2006. за 6,28. Не постоји удео дуга у БДП-у Црне Горе јер он је виши од БДП-а. По томе је Ђукановићева Црна Гора рекордерка у Источној Европи.  БДП је истина порастао, са 2,1 милијарду евра у 2006, на 3,08 милијарди на крају 2008. године. Значај овог раста јаснији је када узмемо у обзир да је касније стагнирао да би о десетој годишњици независности био процењен на нешто мање од 2,6 милијарди.

            Црну Гору у овом раздобљу нису водили ни рефорамтори ни државници, па је она у време „златног туша“ 2006.- 2009. остала потпуно ослоњена на туризам. Није искоришћена чак ни предност великог тржишта домаћег туризма. Тако је 2006. покривеност извоза увозом износила неких 30%, да би на врхунцу економског бума 2008. увоз био повећан са 1,45 на 2,5 милиајрди евра (дакле за 60%), док се извоз смањио са 441 на 416 милиона евра. О деценији независности (2016. године)  пали су и увоз и извоз – на 1,84 милијарде и на 315 милиона евра. И то је реалност развоја Црне Горе.  Извоз Србије је 2019. достигао 17,5 милијарди евра а увоз 23,8 милијарди евра. Дакле високи дефицит је износио 36%, док је у случају „шампионке европских интеграција“ био двоструко виши. Што је најгоре, улазак Црне Горе у НАТО није привукао значајније стране инвестиције. У Црној Гори је 2007. инвестирано око 326 милиона евра, између трећине и половине инвестиција било је опредељено у некретнине. 2016. укупан прилив цењен је на 550 милиона евра, а 2019. забележен је улазак 663 милиона евра. Одлив је притом износио готово 200 милиона. Реформе су ишле тако споро да је процењено да је само током првих десет година (2006-2016) око 750 милиона евра изгубљено због неефикасности државе. Од свог новца инвестираног током 2019. године, НАТО чланице су улижиле свега трећину, а највећи инвеститори остали су Руси и Кинези. Руси и Срби чинили су – у годинама у којима су у Црној Гори малолетницу из Србије држали у Спужу, избацивали српску децу из ресторана, оптуживали Србију и Русију за преврат… –  више од 60% њених туриста.

            Црна Гора је у међувремену постала европска земља са најмањим бројем грађана по једном полицајцу. Такође, у Црној Гори је највећи број убистава извршених годишње на 10.000 становника. Шампионка интеграција је и дом најмоћнијих наркокартела на континенту. Не чуди зато што у том Корлеонеленду стотину хиљада грађана представљају клиентелу режима, што остају у том положају и након што он неким чудом изгуби изборе. Ђукановић се управо пре петнаест година на ТВ Б92 дичио да је током само једног мандата „премијерским потписом“ запослио више од 2.000 грађана (то је као да је у САД неки председник у државној служби својом вољом запослио милион људи). Ђукановићев клан се у међувремену јако обогатио, а он лично је према Форбсовој листи још 2010. означен као по богатству двадесети политичар на свету. Режим је Црну Гору претворио у уточиште криминалаца, па је 2017. најбогатији Црногорац био одбегли тајландски премијер Таксин Шинаватра, а Форбс је Ђукановићеву породицу проценио као другу по богатству са чак 167 милиона долара имовине.

            Анализа „угледа“ Црне Горе у свету заузела би велики простор. За ову прилику ево једног примера. О Црногорцима је у 19. веку певао краљевски песник Тенисон. Независна Црна Гора добила је своје место, кажу за велики новац, у једном од филмова о Џејмсу Бонду (мада и том приликом су епизодне улоге играли глумци из Србије). Двојица америчких председника мимо протокола спомињали су Црну Гору током овог раздобља. Бивши председник Клинтон, мислио је приликом једног скупа у Будви 2011. године да је у Македонији, док је председник Трамп 2017. назвао премијера Maрковића „цмиздравом кучком“.

            Требало је само пар година да Црна Гора од регионалне „заштинице демократије“, постане земља која само извози криминал. Шта се то догодило? Зашто су режим Слободана Милошевића и у Србији вечно популарни комунисти (од Ранковића до Латинке Перовић), непогрешиво бирали управо ону црногорску омладину која је под старост одлазила у усташе? Каква је то деструкција у нама Србима?

            Међутим, нас је Ђукановићев режим толико мрзео и презирао да нам је нехотично учинио велику услугу. Суочио нас је са истином. То играње жртве – у имагинарном државном удару, од Милошевићевог режима, практично отимање Сребренице од Бошњака, то поистовећивање са фашистима и нацистима у односу према Србима, те фантазмагорије „геноцида“ у 1918. години… – све падају у воду само када прегледамо резултате рефередума из 1992. године. Тада је Цетиње листом гласало за заједничку државу са Србијом. То је најбољи одраз Ђукановићеве политика која је учинила је да на пукне пред очима. Зато за нас Србе нема више суочавања са прошлошћу. То треба да радимо ми историчари. Српска нација и њена политика треба да се суочи са нашим непријатељима, тиме ћемо се суочити са свиме што нам је потребно. Нема политичког смисла тражити логике у апартхејду или холокаусту, нити компромис са њима. Ђукановић је радикализацијом свог режима довео до тога да од нас неколицине (из Србије који смо били против њега у време државног удара из 2016. и форензичког законодаваства из 2018. године), за свега пар година насупрот њему стане већина Србије, Српске и Црне Горе, а против његовог прогона слободе вероисповести и ускраћивања грађанима права на неповредивост имовине, изјаснили су се римски папа, цариградски патријарх, шеф америчке дипломатије и ОЕБС. Ђукановић је остао идел само баба Латинки и њеним београдским разбојницима, те Вјоси Османи председници Косова-УНМИК. И то је превише.

            И док Ђукановић и Османијева изигравају Роднија и Дела у балканском пабу бошњачког шовинисте Жељка Комшића, остаје питање зашто смо дозволили Ђукановића? Зашто су наши политичари са њим правили споразуме уместо да то чине са представницима српског народа из Црне Горе? Зашто смо дозволили да у Србији, поред осамасто хиљада Срба који су овде доселили из Црне Горе током протеклих осамдесетак година, превлада неколико хиљада екстремних београдских Црногораца националиста. Зашто смо пустили да будемо криви некоме ко наставља режим одговоран за смрт десетине хиљада Срба у Црној Гори и Србији, и ко се јавно хвалио да је сменио четири српске владе? Зашто смо подстицали србогорство – национали синкретизам који је и омогућио ову победу екстремног, ауторитарног црногорског национализма што негира свако права Србима у Црној Гори, колико годи их мало било? Зашто  смо били спремни да сваку заједничку државу прогласимо за наш национални интерес и препустимо Србе у Црној Гори прогону и асимилацији? Да ли би тако можда дозволили неком Ђукановићевом наследнику – који би се, заклињао у братство, заједничке корене и определио за аутријски пут изградње црногорског идентитета – да  укине права Србима која у Црној Гори уживају Албанци, Муслимани, Хрвати… ? Или ћемо, ипак, дозволити да нас Ђукановићева грешка пробуди? Услед чега ћемо у будућности гледати на првом месту положај Срба и статус Српске православне цркве (други називи не долазе у обзир) и борити се да наш народ у Црној Гори има место Фламанаца у Белгији, или Немаца у Швајцарској, а ако не иде тако, онда Срба у Босни и Херцеговини.

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

RSS
Follow by Email