ТАНАСКОВИЋ: Уместо хашких пресуда – читајте Андрића!

 И своју рођену земљу ви волите, жарко волите,
али на три-четири разна начина
који се међу собом искључују,
смртно мрзе и често сударају.

( Иво Андрић, „Писмо из 1920. године“)

БЕСМИСЛЕНО је исцрпљивати се и надвикивати коментарима управо донете коначне пресуде генералу Ратку Младићу, од пре неколико дана ударне теме политичара и медија на простору бивше Југославије.

С обзиром на укупно деловање и учинак овог судилишта, као и све бивше и садашње околности повезане са оптужбом и првобитном пресудом генералу, одлука Жалбеног већа је очекивана, без обзира на различита предвиђања која су пре њеног изрицања, из ових или оних разлога и мотива, у јавности изношена.

Разумљиве су једино жалопојке оних који су искрено и страсно очекивали више, али их је њихов вољени Суд на крају ипак разочарао, а и благонаклоно опоменуо да би, сем морбидног ослањања о „заслуге“ мртвих, у политици и за политику нужно било и нешто више реалистичности и инвентивности, а и конструктивности.

Овако, инсистирање на политикантском инструментализовању капитала наводно једине жртве рата и лицитирањем бројевима страдалих, поред тога што је политички јалово, својеврсно је огрешење и о достојанство и мир душа свих трагично несталих грађана Босне и Херцеговине у паклу крвавог грађанског рата.

„Нама је битније да смо живи, него да нас данас неко броји у мртве, да би се то оквалификовало као геноцид“, речи су бившег затвореника из Омарске Сатка Мујагића који се, иначе, залаже за то да „Вучић призна геноцид“, како би се „прекинула националистичка реторика по Босни и Србији“.

Од коначне пресуде генералу Младићу, која, сем те правне коначности, суштински није донела ништа ново, много је занимљивије, и перспективно поучније, посветити пажњу реаговањима која је она изазвала на својевремено званично, а и данас, нажалост, фактички ментално зараћеним странама, односно конститутивним народима дејтонске БиХ, првенствено Бошњацима и Србима, док су Хрвати, ако изузмемо њиховог нежељеног „представника“ у трочланом Председништву БиХ, сразмерно резервисани, али се зато вехементно и крајње недипломатски, а наравно антисрпски, да се којим случајем не пропусти прилика, у међународној арени оглашавају представници Хрватске.

На српској страни се изражава огорчење пристрасношћу и тенденциозном селективношћу Хашког трибунала, што се илуструје фрапантном несразмерном у, збиром година израженим, казнама припадницима трију народа, као и чињеницом да су неки међу најозлоглашенијим виновницима тешких ратних злочина на хрватској и, особито, бошњачкој страни, остали некажњени.

Ове замерке Суду за ратне злочине у Хагу нису нове, а нов није ни закључак да Трибунал није испунио своју мисију обезбеђивања правних предуслова за утврђивање стварне истине о рату у БиХ, као здраве основе за ступање на дугу и врлетну стазу помирења.

На бошњачкој страни, пак, коначна пресуда Ратку Младићу готово једнодушно је дочекана са нескривеним задовољством, изразима ликовања, неретко пропраћеним тешким и увредљивим квалификацијама осуђеника, а и народа коме припада, али и без еуфорије, јер бивши командант Војске РС ипак није проглашен одговорним за све злочине на такорећи целокупној територији БиХ. Има, међутим, једна битна типолошка разлика у очекивано дијаметрално опречним реаговањима на српској и бошњачкој страни, на коју је потребно указати, иако ни она није нека новина, али је од великог значаја за предвиђање будућности и одрживости Босне и Херцеговине, као заједничке државе трију конститутивних народа. Лабаве и раздешене, али ипак формално још увек заједничке.

Док Срби у претежно више резигнирним него срдитим, али и одлучним коментарима тежиште стављају на „медвеђу услугу“ коју Хашки трибунал својим накарадним кројењем правде чини и онако нестабилној дејтонској БиХ, Бошњаци пресуду Ратку Младићу настоје да максимално и агресивно капитализују у својој неодступној „политици као настављању рата другим средствима“, испостављајући сасвим нерелане захтеве тзв. „међународној заједници“, односно оном њеном делу који им је наклоњен, а од којег очекују да ту наклоност преведе у оштру казнену експедицију против Републике Српске, њених званичника, а објективно свих Срба у БиХ, који се сматрају и осећају Србима, а не првенствено „Босанцима“.

Жељко Комшић, који се увек потруди да ту, у бити ратну реторику, најнедвосмисленије и најгрубље формулише, апсурдно замењујући тезе, дозволио је себи чак да укаже на потребу да се на сваки начин заустави политика коју Срби и Србија воде против јединствене БиХ још од деведесетих година! Само што се то сада ради перфидније, ваљда омогућавањем вакцинисања бошњачких грађана против короне, што су неки дични потомци „добрих Бошњана“, попут Мустафе Церића, па чак и Абдулаха Сидрана, оценили као највећу срамоту у историји свога народа, а неки цинично упоредили са „Младићевим чоколадама“ у Поточарима.

Ова разлика у приступу је константна, али ју је коначна пресуда генералу Младићу учинила зјапећом и видљивом до очибодности.

Део бошњачке политичке „елите“ би, очигледно, да и даље ратује, на начин који је у датим околностима могућ, док је за Србе битно само то да буду своји на своме и да се поштује њихова национална равноправност у координатама изворних одредаба Дејтонског споразума.

Ко не може или не жели да види, и увиди, ову кључну разлику, не жели добро никоме у БиХ и објективно ради против стварних интереса свих, ма за шта се декларативно опредељивао и у шта се све заклињао .

Многи Бошњаци, иако се у погледу схватања и оцена минулог рата природно не могу сагласити са својим српским комшијама, животне мете не сагледавају на мрзилачки начин оних који их упорно и политички и егзистенцијално воде низбрдо, што се, поред осталог, одражава и у последњим изборним резултатима Странке демократске акције и популарности њеног вођства, а посебно рејтинга биолошког и политичког настављача писца „Исламске декларације“.

Поред „случајног“ поклапања датума саопштавања коначне пресуде генералу Младићу у Хагу и одржавања тематске седнице СБ УН, подстицајним за размишљање могле би се сматрати још неке јубиларне и датумске коинциденције.

Шездесет је година од додељивања Нобелове награде Иви Андрићу, што је привукло неупоредиво мање јавне пажње од работе Хашког трибунала, а читав век је прошао од датума који је велики приповедач ставио у наслов једне од својих најупечатљивијих, по некима и најконтроверзнијих, приповедака, „Писмо из 1920 године“.

А ево како мудри Андрић у „Знаковима поред пута“ размишља о смислу правде: „Правда! Колико је пута изговорена у написана та звучна реч која уистину и нема свог сопственог смисла и значења, јер постоји само у односу према речи ‘неправда’, као њен опозив и коректив. Постоје онолике правде колико су пута ту реч изговорили или написали они који су трпели (или мислили да трпе) неправду. Правда – то нема садржине, то означава жељу и потребу оних који немају снаге и не виде начина да се сами бране и заштићују, у свему, вазда, и на сваком месту“.

Ако је веровати Андрићевом релативистичком и релационалном виђењу правде и довести га у везу са последњом одлуком, а свакако и већином ранијих пресуда, Хашког трибунала, долази се до занимљиве ситуације.

И Срби и Бошњаци сматрају да им је током трауматичног распадања Југославије и рата у БиХ учињена велика неправда, Суд у Хагу је углавном пресуђивао у складу са бошњачким доживљајем неправде, због чега су Срби с разлогом огорчени његовим одлукама, али су Бошњаци ти који и даље наметљиво траже правду, „немају снаге и не виде начина да се сами бране и заштићују, у свему, вазда, и на сваком месту“, док их заправо нико не угрожава и не напада.

Срби су, пак, изложени сталном притиску и претњи новим казненим мерама оних по чијим нотама је све време свирала и храмала хашка правда! Привидно парадоксално, али због тога не мање реално.

И шта сад? Докле тако, наопако?

Оглед посвећен анализи Андрићеве приповетке „Писмо из 1920. године“ Предраг Лазаревић је насловио „Може ли се од мржње побећи?“, да би, тумачећи смисао погибије Макса Левенфелда у Шпанији, далеко од Босне, из које је побегао због мржње, обесхрабрујући закључио: „Дакле, од мржње се, ипак, не може побећи“.

Како ли ће тек побећи они који живе у Босни?

Ослушкујући 2021. године одјеке једне судске пресуде једном човеку, осећамо да се током минулог столећа, упркос свим добрим жељама и привидима, нисмо ни за педаљ одмакли од „тамног вилајета“, у чије је тајне Андрић непогрешиво проникао.

Највећег писца Босне, на основу буквалног и идеологизованог читања његових дела, многи бошњачки интелектуалци некритички оптужују за европоцентричну исламофобију и одбојност према Бошњацима. Обично им се одговара да се књижевна фикција, и уопште истински универзално вредна уметност, а Андрићева то несумњиво јесте, не може подвргавати вулгарним и баналним интерпретацијама идеолошки сужене свести.

Потписник ових редова је у више наврата заступао такво гледиште и од њега никако не би желео да одступи, јер га држи јединим хеуристички исправним.

А шта ако је Андрић заиста мислио на Босну? Судимо ли по одјецима хашке пресуде Ратку Младићу, бар у „Писму из 1920. године“, авај, изгледа да јесте и да је био у праву. А онда је будућност Босне и Херцеговине, најблаже речено, суморна.

Не пада снег да покрије брег…

sveosrpskoj.com

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

RSS
Follow by Email