Танасковић: Лесови ставови су потврда да за неке на Западу промена граница на Балкану није табу тема

МЕЂУ многобројним реаговањима које је у нашем региону, а и шире, изазвао тзв. „Јаншин нон-папер“, чије ауторство словеначки премијер никада није признао, али за који има озбиљних индиција да није пука медијска мистификација, посебну пажњу привукло је оглашавање британског политиколога Тимотија Леса.

Тимоти Лес се и раније јављао „дисонантним“ анализама западнобалканске ситуације (нпр. „Нова реорганизација Балкана“ из 2019), којима је основно полазиште (а и закључак) да трајније стабилности на овом трусном подручју у продуженом и неизвесном постконфликтном смиривању тла неће бити све док се блокирају тежње Срба, Хрвата и Албанаца да формирају своје националне државе, у оквиру чијих граница би живела већина припадника ових народа.

А ево како је Лес за „Демостат“ прокоментарисао појављивање „Јаншиног нон-папера“:

«Укратко, Љубљана је ставила до знања да је Балкан попут пацијента ослабљеног озбиљном болешћу који мора да буде подвргнут хирушком захвату да би се опоравио. Краткорочно гледано, не видим да ова идеја добија замајац, бар не начин на који Словенија то намерава. Овај документ су дочекали са негодовањем они, да искористим моју метафору, који би радије да пацијент остане трајно онеспособљен, уместо да оде на операцију која носи ризике али такође нуди шансу коначног оздрављења. У том контексту, жалим што су  Јанша и његове колеге у Љубљани одбили да признају да су аутори документа и да одбране своје тезе. Ипак, посматрано на дуже стазе, сигуран сам да ће се Балкан сам реогранизовати на начин на који то заговара словеначки документ,  јер је то оно што жели већина народа у овом региону.    

– Међународна политика је успешно наметнула  поредак који је у складу са захтевима око петине становништва (Бошњака и Македонаца), а противно вољи преостале четири петине (Срба, Албанаца и Хрвата). Јасно је да је то неодрживо. Бојим се да ће се, уколико се Европљани и Американци озбиљно не ангажују у вези са питањем како оконачати актуелну фазу у балканској политици и не наметну реорганзацију региона у складу са жељама већине, коначна реорганизација десиће на други начин, могуће хаотично, будући да ће локални актери бити приморани да гурну регион у кризу како би остварили своје циљеве“.

Више је него јасно да је овакав покушај рационализације и објективизовања стања и перспективе политичких кретања на Западном Балкану дијаметрално опречан званичном (тобоже) „реалполитичком“ дискурсу већине западних влада, а првенствено САД и водећих чланица ЕУ, нарочито Немачке.

У чему је ствар? Да ли је Тимоти Лес само „слободни стрелац“ и ексцентрични, својеглави политиколошки дисидент у координатама политичке коректности којом се управља спољна политика поменутих држава?

Мислим да није и своју оцену ћу покушати да поткрепим на начин који не претендује ни на чињенично утемељену поузданост, а још мање на политиколошку (и онако поприлично релативну) научност, али сматрам да је није сасвим бесмислено јавно саопштити, јер почива на емпиријским датостима из властитог искуства у дипломатском раду.

Може ми се веровати или не, будући да је наводе које ћу изнети данас практично немогуће проверити.

За почетак, учинио бих три констатације или поставио тезе, као оквир за разматрање те толико експлозивне теме (не)променљивости граница на тзв. Западном Балкану, а и Балкану уопште:

1. САД и већина најутицајнијих држава ЕУ званично се изјашњавају против промене граница на Балкану, односно бившем југословенском простору, с тим што би се за њих процес разбијања Југославије завршио и оверио међународним признавањем независности „Косова“, као последице последње, кривицом Милошевићеве Србије наводно оправданом, сецесијом једног дела њене територије.

2. Горњи став западних држава, као и држава и државица насталих на развалинама Југославије, не значи нити може да значи да промена граница на Балкану у будућности неће бити. Ту једноставну поуку историје, током које су се границе стално у одређеним интервалима и под одређеним околностима мењале, нико озбиљан не може довести у питање, што је садашњим заговорницима њихове императивне непроменљивости и те како добро познато.

Отуд и та симптоматична упорност у залагању да се актуална политичка мапа Западног Балкана „замрзне“ за сва времена, како изнуђивањем разних правно обавезујућих докумената, тако и јавном психолошком пресијом  и медијским „испирањем мозга“, као да све то заједно може зауставити велики точак историје, којим су и многи пре њих имали илузију да суверено и заувек управљају.

3. Паралелно са линијом званичне спољне политике која се супротставља мењењу

граница на Балкану, у (гео)политичкој мисли и потенцијалној спољнополитичкој операционализацији искусних западних држава тече и тренутно потиснута струја за коју промена граница, као последица измењених просторних, демографских, политичких и односа снага, никако није табу тема. Уз услов, наравно, да се догађа у складу са њиховим интересима.

Мислим да је спољнополитичка доследност на британски начин добар пример за тачност изнетих теза. У прилог овој тврдњи могло би се изнети много аргумената на основу праћења и анализирања постављања и активног деловања Гордог (неки кажу „перфидног“) Албиона у многим приликама и у многим географским областима планете, али ћу се, као што сам наговестио, у овом теоријски крајње непретенциозном кратком осврту задржати на двема индикативним и, рекао бих, поучним епизодама из свог међународног и дипломатског службовања.

Верујем, наиме, да су илустративне за сагледавање и процењивање тежине ставова Тимотија Леса ван инхибирајућег контекстуалног притиска неодогме о непроменљивости граница на (Западном) Балкану.

Прво сећање сеже у јесен већ далеке 1993. године, кад сам, заједно са чувеном покојном новинарком, публицисткињом и борцем против, како је говорила, „идеолошке лажи“, Нором Белоф (1919-1997), у познатом лондонском Краљевском институту за међународне послове (Chatham House) био позван да представим, са  енглеским транскриптом, видео касету коју је Изетбеговићева СДА била припремила за свој први конгрес (1991), а која је „аутобиографски“, текстуално и визуелно, речито говорила о правој идеолошкој природи те номинално демократске грађанске партије.

Узгред, на сугестије пријатеља из света, СДА је ову касету брзо повукла из оптицаја, али ја сам, сасвим случајно, на време купио један примерак у дворишту Бегове џамије. Но, премда је сама по себи занимљива, то није наша тема.

По доласку у Институт, били смо примљени код тадашњег водећег експерта за Југославију и за Балкан Кристофера (Криса) Цвијића (1930-2011), пореклом Хрвата и човека који се, као публициста и лобиста, предано ангажовао на томе да се политика Уједињеног Краљевства према збивањима на југословенском простору одмакне од Мејџорове и Хердове уздржаности и прихвати у суштини антисрпско гледиште о природи разлога који су довели до распада федерације.

Цвијић је и аутор својевремено веома утицајне студије, која је доживела више десетина издања на енглеском и страним језицима, „Прерада Балкана“ („Remaking the Balkans, 1991).

Наслов је заиста био добро одабран и одговарао је ауторовој (и свакако не само  његовој) идеји о томе да Балкан треба „прерадити“ утицајем са стране. Одакле и чијим, зна се.

Много пре него што је Марија Тодорова, подстакнута Саидовом концепцијом „оријентализма“, написала своју већ класичну књигу о томе како се на Западу „замишља“ Балкан („Imagining the Balkans„, 1997), неки су се на тим странама очигледно спремали да га „прераде“.

У закључном поглављу своје предвиђачко-програмске књиге Цвијић говори о „конфузном и суровом процесу смиривања тла“, током којег ће се мењати границе на Балкану.

Његову визију је, иначе, као неуравнотежено прохрватску, у угледном часопису „The South Slav Journal“ непосредно по излажењу Цвијићеве студије оштро критиковала баш Нора Белоф.

Ова чињеница ни у чему, међутим, није умањила предусретљивост и љубазност са којима нас је примио овај лично симпатичан и жовијалан британски Крајишник, родом из Нове Градишке.

Био сам, с немало треме, усредсређен на договор о нашем сутрашњем наступу, али ми је пажњу ипак привукла једна шематска географска карта на Цвијићевом столу.

На њој је територија бивше Југославије била обојена трима главним бојама, од којих је једном био означен хрватски, другом српски, а трећом албански простор. Не сећам се које су боје биле „додељене“ тим трима националним просторима, али је на карти писало „Симулација коначног исхода растакања Југославије“.

Зоне ван ових простора биле су необојене и национално неспецификоване.

Била је то, несумњиво, груба симулација политичке географије југословенског простора после оконачања процеса покренутог распадом Југославије.  Толико сам запамтио на основу овог летимичног и, показаће се, јединог погледа на ову необичну мапу.

Наредног дана, приликом опроштајног пријема у истој просторији, али код другог званичника Института, где се наш јучерашњи домаћин није појавио, питао сам да ли би били љубазни да ми покажу ту карту, које више није било на столу, што је изазвало чуђење и уверавање да таква мапа у Институту не постоји и да сам се сигурно преварио, односно да је јамачно реч о оптичкој варки.

Овакво поступање било ми је чак и занимљивије од саме „фантомске“ карте. Толико о томе.

Друго сећање потиче из 2008. године, из времена док сам службовао као амбасадор Србије при Светој Столици. Мој британски колега био је у то време амбасадор Френсис Кембел (Francis Campbell).

Кембел, тада вероватно најмлађи амбасадор у ватиканском дипкору, постао је касније угледни британски дипломата и универзитетски професор. Поред осталог, тесно је сарађивао и са Четам Хаусом. Но, већ и пре службовања при Светој Столици имао је завидно дипломатско и политичко искуство, поготово за тако младог човека.

Између 1999. и 2003. био је прво дипломатски саветник у кабинету, а потом и лични секретар премијера Тонија Блера, тако да није могао бити необавештен о суштини британске спољнополитичке доктрине и праксе. Стицајем околности и једног заједничког пријатељства, са Кембелом сам био у контакту и пре него што је дошао на дужност у Рим, тако да су моји радни, али и приватни односи с њим, онолико колико је то могуће међу дипломатама, а посебно са британским, били прилично блиски и непосредни.

У јеку ескалације косовске кризе, Кембел је у једном тренутку осетио људску потребу (или се то мени само тако учинило) да ми, без увијања у дипломатску реторику, објасни мотиве и разлоге негативног става према Београду, који је Велика Британија заузела у вези са тим нашим највећим и најтежим националним искушењем.

Рекао је, отприлике, уз напомену да зна да то што ће рећи Србима није прихватљиво, да је један разлог за британско држање, условно речено, принципијелан, искрен и поштен, док други баш и није.

Први је тај да званични Лондон искрено и рационално сматра да би Србија, ма колико јој то тешко политички, психолошки и емотивно пало, морала да се „хируршки“ ослободи баласта Косова, те „метастазе на своме телу“, јер са Косовом о врату објективно никада неће напредовати онако како би могла и ући у ЕУ, у чему је, иначе, Британија спремна да је свесрдно подржи. Они нам, ето, дугорочно гледано, помажу, иако ми тога за сада не можемо бити свесни.

Ја му, уз пуну спремност да његове речи прихватим као искрене, нешто поменух Фокланде/Малвине, који свакако не представљају „тег о врату“ Уједињеног Краљевства, али ми он, сасвим очекивано, одврати да „то није иста ствар“.

Други мотив британског противсрпског опредељивања у вези са проблемом покушаја насилне сецесије „Косова“, по Кембеловим речима, не би се могао сматрати баш сасвим рационалним, фер и поштеним, али подједнако, ако не и више од првог, детерминише понашање званичног Лондона:

«Што вас Руси у вези са Косовом буду више подржавали, то ћемо ми више бити против вас. И то важи у свим приликама, за сваког и у сваком питању. Руска подршка је ‘црвена марама’ за Форин Офис и ту нема спаса“. We simply can’t help!“ Мислим да овоме није потребан, нити би имао смисла, било какав коментар, али се мора имати у виду.

После ове јасне и недвосмислене дипломатске „исповести“, мој колега је, на занимљив начин, наставио о Косову, покушавајући да ми додатно објасни рационалност британске „пријатељске и лекарске позиције“. Рекао је да КиМ/“Косово“ више није претежно српски етнички простор, а да је у (гео)политици најбитније мислити просторно.

Сетих се ових Кембелових речи читајући, недавно, изврсну нову књигу Милорада Вукашиновића, која је управо тако и насловљена: „Мислити просторно“, а у којој налазимо и ову констатацију: „Начин опросторења политике одувек је био опсесија великих и моћних народа“.

Усмерите се ка својим етничким просторима, сугерисао ми је даље британски амбасадор, маните се метафизике, њој није место у реалполитици… „Уосталом, ко зна како ће изгледати Балкан за педесет или сто година“, гласио је његов закључак овог несвакидашњег разговора.

Нисам налазио да вреди упуштати се у безизгледну расправу о значају метафизике у људским и националним стварима и о осталим противречним димензијама британске спољнополитичке стратегије и тактике. Свом британском колеги остао сам захвалан на размишљању које је одражавало много више од његовог личног става, али и од формалних инструкција које је из Лондона добијао.

Вратимо се сада Тимотију Лесу и нашој садашњици.

Поред континуитета у „опросторавању политике“ и принципа усклађивања граница са укупним својствима простора који се њима разграничавају и ограничавају, запажамо да он не говори о „преради Балкана“, већ о његовом „реорганизовању у складу са жељама већине“.

Без обзира на све исфорсиране привиде и сврсисходне обмане строгог налога о непроменљивости граница, за озбиљну (гео)политику праћење процеса дугог трајања увек је било, и остаће, битније од тих, историјски посматрано, ефемерних диктата ипак пролазне и варљиве моћи.

Краћа или дужа садашњост је животно свакако битна и њени захтеви се не смеју пренебрегавати, али ни усвајати „без остатка“, као једино и пресудно мерило будућности.

(«Идеје Тимоти Леса или – континуитет доследности на британски начин» – излагање Дарка Танасковића на трибини „Изворни Дејтон или разлаз у БиХ“ у организацији портала „Све о Српској“ и „Факти“, уз подршку  Представништва РС у Србији)

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

RSS
Follow by Email