„Цигла” за Марка Закерберга
Гнев рокера Роџера Вотерса („Pink Floyd”) изазван је понудом Закербергове компаније да у промоцији апликације „Инстаграм” користи део чувене композиције „Another Brick in the Wall ” из рок опере „Wall”, снимљене 1979.
Роџер Вотерс (77), басиста, композитор и један од оснивача чувене рок групе „Пинк флојд”, веома је бесан. Бесан је због цинизма Марка Закерберга, покретача „Фејсбука” и многих сличних друштвених интернет апликација које, по Вотерсовим речима, уназађују свет у глобалу и, претварајући га у депонију бесмислица, стварају од стотина милиона конзумената аморфну масу спремну да без размишљања и неселективно упије сваку информацију која јој се понуди на екрану компјутера, таблета или мобилног телефона.
Конкретно, гнев времешног рокера изазван је понудом Закербергове компаније да у промоцији апликације „Инстаграм” користи део чувене Вотерсове композиције „Још једна цигла у зиду” из рок опере „Зид”, снимљене 1979. Иако је сума понуђена за коришћење ауторских права позамашна, сама идеја, по мишљењу композитора, више је него цинична.
„Зид” је прича о дечаку Пинку, који је рано остао без оца и којег малтретирају сви – околина, наставници у школи, мајка код куће… Гледајући из угла детета, Вотерс казује: „Отац је отпловио некуда преко океана, остављајући као успомену тек сличицу у породичном албуму. Оче, шта друго си ми оставио? Све у свему, то је само још једна цигла у зиду.”
Ни у школи према Вотерсовом јунаку не гаје више саосећања: „Није нам потребно знање, контрола ума. Без мрачног сарказма у учионици… Учитељи, пустите децу на миру. Све то је само још једна цигла у зиду…” А онда, код куће, финале: „Не ваља! Уради то поново! Ако не поједеш месо, нећеш добити слаткише…” И опет рефрен: „Све у свему, то је само још једна цигла у зиду.”
Невеселу судбину свог јунака Вотерс данас, деценијама од компоновања „Зида”, ставља у раван са фрустрираношћу коју нам „дарује” прикованост за светлеће екране путем којих нас свакодневно бомбардују порукама потпуно туђим људској природи и чинећи нас немоћним да и сами, свако за себе, узидамо по једну циглу у тај зид против бесмисла.
Као што рекосмо, прича се врти око антихероја Пинка. Притиснут емоционално са свих страна, он се повлачи у себе, у сопствене фантазије у којима гради замишљени зид према остатку света. И свака следећа цигла у том здању само је рефлексија новог лошег животног искуства.
У тренутку неодлучности како да попуни преостале празнине Вотерсов јунак се „враћа нормалности”. Окреће се рок музици, постаје звезда, проналази и емотивну сапутницу… Али необуздани живот рок музичара, концерти, наступи и све што их прати узимају данак. Односи са супругом постају све хладнији, да би на крају Пинк постао жртва њене прељубе. Све поменуто тера га да настави са подизањем свог замишљеног зида.
Ипак, и усамљеност доноси кошмаре. Покушаји околине да га врате обавезама рок звезде своде се на употребу опојних дрога. Пинк почиње да халуцинира, замишљајући себе као фашистичког диктатора, а концерте као скупове са којих шаље своје поклонике да одстране оне који се не уклапају у тај нови концепт. Али јавља се и савест, која му не дозвољава да настави тим путем, наређује му да сруши зид и преда се стварности. На крају, све се враћа на почетак.
Композиција „Још једна цигла у зиду” на коју се „намерио” Закерберг, не само да је специфичан глас протеста већ је од стране многих окарактерисана као истински позив против деперсонализације појединца у оквирима друштва. Мада написана пре више од 40 година, као да је изникла из атмосфере у којој тренутно живимо, а у којој нам, без наше природне жеље или потребе, технолошка помагала замењују контакте са људима, са најближом околином, члановима породице. Зато Вотерс огорчено узвикује: „Намера Закерберга је да коришћењем моје композиције ’Фејсбук’ и ’Инстаграм’ учини још моћнијима него што су тренутно, како би могао да настави са цензурисањем свих нас.”
Оно на шта власник поменутих интернет апликација свакако није рачунао јесте да ће његов мегаломански захтев бацити ново светло на албум „Зид” и његов допринос историји рок музике. Продат је у 30 милиона примерака (60 милиона плоча као двоструки албум), од чега само у САД у фантастична 23 милиона. То му је од стране Америчког удружења дискографске индустрије 1999. донело и ласкаво признање 23. платинастог. Интересантно је и да се по издавању у Америци овај албум задржао на првом месту тамошње листе најслушанијих пуних 15 недеља, док је у Великој Британији успео да се попне тек до трећег места.
Успех „Зида” настављен је 2014, када је снимљен и филм са истим називом. Био је то у ствари камером забележен концерт Роџера Вотерса у чијих је 90 минута уклопљен и документарни део овековечен током турнеје по Европи, као и делови интервјуа. Иначе, поменути концерт у великој мери је био посвећен његовом оригиналном „живом” извођењу из 1979, које је уследило непосредно по објављивању албума.
После свега новац који је Закерберг понудио Вотерсу, колика год да је та сума, заиста се чини као свестан покушај да се, на посебно суптилан начин, угуши сваки слободан глас и свака прогресивна идеја, а све у корист богаћења мале групе појединаца који су се у неком тренутку докопали технолошких играчака и данас суверено владају беспрегледним сајбер-простором.
„Нећу да имам ништа са једним од најмоћнијих идиота на свету”, поручио је Вотерс.
