Танасковић: Српским јединством против евроатлантистичког `бољшевизма`

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ПОСЛЕ појма „геноцида“, о коме се жестоко спорило током претходних неколико седмица у политичкој и широј јавности БиХ, а и у бившем југословенском окружењу, на ред је дошло следеће спорно одређење из босанскохерцеговачког политичког појмовника – „конститутивност“.

Разлика је само у томе што они који се усрдно залажу за наметање обавезности употребе назива „геноцид“ у вези са страдањем Бошњака у Сребреници велику енергију (и наде) улажу у релативизовање, па, ако би било могуће, и укидање уставног атрибута конститутивности трима народима који чине, тј. конституишу, Босну и Херцеговину и њихово, како кажу, демократско превођење у анационалне босанске грађане.      

Непосредни поводи за полемичко актуализовање спорења о контутитивности Бошњака, Срба и Хрвата биле су две декларације/резолуције, прво НАТО-а, а затим и Европског парламента, о стању у БиХ. У обема се изричито и/или посредно, помиње Дејтонски мировни споразум, али не и конститутивни народи, што су заговорници његове ревизије и стварања наводно грађанске и функционалне, а заправо унитарне БиХ са бошњачком доминацијом доживели као велику политичку и моралну победу, а и као сигуран знак да је „међународна заједница“ (читај: САД, ЕУ и НАТО) чврсто одлучила да се обрачуна са, по њима, ратроградним националистичким и сепаратистичким деловањем представника других двају конститутивних народа, а пре свих РС и, персонално, Милорада Додика.   

Сеире бошњачки политичари и… Жељко Комшић, док су Хрвати разочарани што њихово дипломатско залагање у двема тврђавама евроатлантизма, чијим се чланством диче, није уродило плодом.

Председник Хрватске Зоран Милановић је бар успео да у документ НАТО-а угура помињање Дејтона, док су хрватски еврозаступници били прегласани у Комитету за спољну политику, а и у пленуму Европског парламента. Ни конститутивност, а ни легитимно представљање конститутивних народа у телима и органима БиХ нису прошли, док је, са друге стране, одаслана порука о снажном подржавању суверенитета, територијалног интегритета и независности заједничке државе, а осуђени су нарушавање државности и Устава БиХ,  националистичка и запаљива реторика, порицање и величање ратних злочина, међу којима је и геноцид у Сребреници“.

Упућен је и позив политичарима да донесу Устав који ће бити у складу са Европском конвенцијом о људским правима.

Све делује тако као да су закључке заједно писали Бакир Изетбеговић, Жељко Комшић и Валентин Инцко, уз молбено шапутање новог полуименованог високог представника Кристијана Шмита да се формулације бар мало ублаже, јер њему је у БиХ пословати са представницима трију конститутивних народа, од којих једни његов избор сматрају нелегалним и нелегитимним, а други имају свашта непријатно да му кажу, уколико не подлегне илузији да је Жељко Комшић уистину политички глас хрватског народа. А Шмит је све, само не наиван и има мандат који није у свим појединостима познат ни онима који здушно навијају за њега.

Не треба посебно наглашавати да је Главни одбор СДА позицију Европског парламента на својој последњој седници „оснажио“ додатним оптужбама и нападима на РС и на Србију, као и излизаним морализаторским лекцијама, уз коришћење стереотипног увредљивог речника, од којег не може бити уверљивијег аргумента за оправданост инсистирања на конститутивности трију народа у БиХ и на њиховој пуној равноправности.

Заступници тезе о „преживелости“ и „штетности“ концепта конститутивности никако да схвате да им позивање на формулације у декларацијама/резолуцијама међународних организација и форума и очекивање магичне интервенције са стране, уз истовремено, најблаже речено, одбојан и арогантан однос према ставовима Срба иХрвата, са којима, звали их конститутивним или не, деле државу, неће донети ништа добро, сем јачања фронта и збијања снага оних које називају „антибосанским“.

Ниједна резолуција или декларација донета ван БиХ никада више не мора садржати или поменути појам конститутивности, а Срби и Хрвати ће ипак тврдоглаво бити ту и не могу се избрисати и мењати, као термини и формулације приликом „драфтовања“ спољнополитичких и дипломатских докумената, који су увек ствар тренутног односа снага и одраз реалполитичких компромиса. 

Ма ко да их је изрекао, речи немају моћ да мењају реалност, сем ако иза њих не стоји сила која није ни дипломатска, ни правна, па ни економска, већ војна, као и спремност да се она убеђивачки употреби.   

Искуство злосрећног југословенског простора штедро потврђује ту општу и кроз историју света небројено пута оверену истину. Надајмо се да „пробосански“ политичари који шенлуче после изостављања појма конститутивних народа у двама документима НАТО-а и Европског парламента не рачунају на то да њихови страни покровитељи против оних који изостављање те уставне категорије не прихватају крену са неким ванполитичким средствима убеђивања или да им, не дај Боже, падне на памет да, очекујући страну помоћ, сами то учине. Верујмо, ипак, да и у НАТО-у, са којим Срби имају лоша искуства, а и у структурама ЕУ, у садашњим међународним околностима, знају да праве разлику између онога што могу да истрпе хартија и микфон, и произвођења кризне и неподношљиве ситуације „на терену“, оном политичком, али и егзистенцијалном.

Тешко је поверовати да се некоме баш гине у Босни, ни домаћима ни странцима, али, што рече Иво Андрић, „рат се понекад омакне“. Зато треба имати бар мало мере и у мржњи и у гибећењу…

Узгред, није непознато, али можда ни свима познато, а има и неких који ту чињеницу свесно потискују, да је конститутивност народа уставна категорија на територији БиХ почевши од бошњачко-хрватског „Вашингтонског мировног споразума“ из марта 1994. године, након чега су се снаге Бошњака и Хрвата заједничке окренуле против Срба.

Сада Бошњаци, за које је овај споља октроисани споразум о политичком браку са Хрватима био спасоносан, желе да овима оспоре конститутивност. После ступања на снагу Дејтонског споразума, приликом усклађивања устава ентитета са Уставом БиХ, кад се повела расправа о правној садржини и политичким импликацијама „конститутивности“, јер је уставна Преамбула дозвољавала различита тумачења, Уставни суд је 2000. године потврдио валидност овог концепта, на следећи начин: «Како год неодређен био језик Преамбуле Устава БиХ због овог недостатка дефиниције статуса Бошњака, Хрвата и Срба као конститутивних народа, она јасно означава све њих као конститутивне народе, тј. као народе. Надаље, члан II/4. Устава забрањује дискриминацију по било којој основи као што је, између осталих, повезаност са националном мањином, и тиме претпоставља постојање група означених као националне мањине.“

Суд, даље, утврђује конститутивност свих трију народа на целој територији БиХ : „Уставни принцип колективне једнакости конститутивних народа, који произлази из означавања Бошњака, Хрвата и Срба као конститутивних народа, забрањује било какве посебне привилегије за један или два од тих народа, сваку доминацију у структурама власти и сваку етничку хомогенизацију путем сегрегације засноване на територијалном раздвајању. Ван сумње је да су Федерација Босна и Херцеговина и Република Српска – према ријечима Дејтонског споразума о имплементацији Федерације потписаног у Дејтону 10. новембра 1995. године – признати као “конститутивни ентитети” Босне и Херцеговине Опћим оквирним споразумом, посебно чланом I/3. Устава. Али ово признање им не даје никакву carte blanche! Дакле, упркос територијалном распореду Босне и Херцеговине успостављањем два ентитета, овај територијални распоред не може служити као уставна легитимација за етничку доминацију, националну хомогенизацију или право на одржавање ефеката етничког чишћења.“

Горње одредбе текстуално као да дају за право заступницима „пробосанске“ тезе да конститутивност народа, која важи за све и свуда, није исто што и сувереност и да им не даје право на територијално раздвајање, односно унутрашњу поделу дејтонске БиХ.

Међутим, ако се насилним изменама изворног текста Дејтонског споразума и одузимање уставно гарантованих надлежности ентитета кроз дужи временски период објективно настоји унитаризовати држава и остварити етничка доминација једног (бошњачког) конститутивног народа на целој њеној територији, поставља се логично и легитимно питање: ко уствари руши принципе на којима почива „Општи оквирни споразум за мир у БиХ“, они који би да, кроз формално демократске процедуре одлучивања, у складу са начелом „један човек – један глас“, остваре супремацију у целој држави или, пак, они који се томе супротстављају, залажу се за поштовање слова (а не некаквог „духа“) Дејтонског споразума и упозоравају на последице које његово произвољно и једнострано кршење може донети, укључујући распад заједнице?

Но, ово је врста унутрашњег разговора који би био неопходан, али га бошњачка политичка елита упорно избегава, присвајајући за себе право да једина аутентично тумачи суштину Дејтона.

Једнога ће дана такво сучељавање са реалношћу коју намеће стварна, а не папирна, троконститутивност БиХ постати неизбежна, али ће у међувремену бити нанета можда и непоправљива штета саживоту Бошњака, Срба и Хрвата у њиховој БиХ.

Уосталом, и на Другом заседању ЗАВНОБИХ-а, одржаном у Санском Мосту од 30. јуна до 2. јула 1944. године, а које се помиње знатно ређе од „историјског“ Првог , новембра 1943. у Мркоњић Граду, посебно је наглашено: „равноправност Срба, Хрвата и Муслимана Босне и Херцеговине, која је њихова заједничка и недјељива домовина.“ 

Савремени заговорници унитарне БиХ наглашавају, наравно, придев „недјељива“, поткрепљујући ту недељивост и разним ирелевантним историјским „аргументима“ и мистификацијама, али потпуно превиђају претходно истакнуту „равноправност“, која је свакако и једна од претпоставки недељивости.

Додајмо томе да људска и грађанска права, с једне, и национална, са друге стране, не само да нису инкомпатибилна, како се данас прилично распрострањено мисли, већ би, напротив, морала бити комплементарна и усклађена, што у истински демократској и правној држави није лако, али није ни немогуће остварити.

Но, све је ово, иако веома значајно и сложено, у ужем смислу ван теме мог кратког осврта. Оно што мислим да није спорно, а ни оспориво, без обзира на расположење Бошњака и једног утицајног дела међународне заједнице и докумената у којима она то расположење обзнањује, јесте да се конститутивност народа не може тек тако, као са јеловника неко јело које се више не служи, уклонити из правног и политичког појмовника БиХ. Јер, једноставно Бошњаци, Срби и Хрвати, са својим правима, потребама и интересима, не постоје на папиру, ваћ у животној стварности, што не би било мудро и даље заслепљено игнорисати, уздајући се, попут писца античке драме, који се безизлазно заплео у нити сопствене фабуле, у некаквог „Deus ex machina„.

Исход гласања и распоред гласова у Европском парламенту привлачи посебну пажњу и упућује на потребу аналитичког приступа који иде даље, и дубље, од конкретног случаја којим смо се до сада бавили. Наиме, хрватски  премијер Андреј Пленковић, изразивши жаљење што нису усвојени амандмани које су њихови еврозаступници поднели и нагласивши да прегласавање и инжењеринг никако нису пожељни у раду европских форума, рекао је и да га је аутор извештаја о БиХ Пауло Рангел обавестио да су народњаци подржавали предлог да се у резолуцију убаци референца о конститутивним народима, али су се томе противили либерали и зелени, а ни социјалисти нису били склони.

Дакле, либерали, зелени и социјалисти, све групације које се, у складу са традиционалном политичком таксономијом, у ширем смислу сматрају левицом, премда су многи компетентни социолози и политиколози одавно закључили да је та класична дихотомија идеолошки и вредносно одавно превазиђена.

Занимљиво је, ипак, да је левици или „левици“ данас на глобалном плану, а нарочито на Западу, у знатно већој мери него правим центристима и десници, својствено дисциплиновано придржавање својеврсне „политичке коректности“ која подразумева искључивост и догматизам, у смислу нетоларантности према другачијем мишљењу и понашању од оног које се сматра јединим исправним, као и спремност за његово наметање другима и санкционисање непослушних.

Назвао бих то „евроатлантистичким бољшевизмом“, као новом мимикријском досетком и формом у опаком трансисторијском континуитету испољавања лукавства тоталитарног ума.

Прочитамо ли поново нимало похвалне одељке посвећене Западној Европи у познатим записима Мирослава Крлеже „Излет у Русију 1925“, кад не бисмо знали ко их је и када написао, могли бисмо помислити да је реч о критичкој оцени савременог стања Европе (и Запада у ширем смислу) из пера једног Дијега Фузара.

Ондашњи и садашњи левичар, али прави, веома слично размишљају о Европи и оцењују њен приземни макјавелизам. А та (бриселска) Европа, која се ужасавала бољшевизма, данас је, заједно са САД, постала бастион његове демократски и грађански прерушене евроатлантистичке варијатне, односно алотропске модификације.

Остваривши несумњив ниво демократије и животног стандарда за своје грађане, али и немилосрдни према онима који би да наруше основна правила либералног тоталитаризма, укључујући и понеког председника, евроатлантистички бољшевици су немилосрдни према свима који би у свету, а посебно у Евроазији, да живе другачије од прописаног.

Отуда и опомињуће и директивне декларације и резолуције које се одапињу према непоћуднима, А понекад крену и ракете и бомбе…

Најгорљивији послушници евроатлантизма и у нас су, нимало случајно, бивши комунисти и леви либерали, за разлику од десничара, антикомуниста и националних либерала.

На феноменолошком, али и на крајње прагматичном нивоу, ова појава заслужује озбиљније разматрање. На срећу, већ има  аналитичара и мислилаца који се њоме и у нашој средини озбиљно баве.

А шта да раде Срби којима се покушава одрећи конститутивност у њиховој Босни и Херцеговини? Да читају разне белосветске декларације и резолуције?

Наравно, и то веома пажљиво, јер то понекад нису чинили, па су страдали више но што је било неизбежно. Али, најважније је да у својој неоспорној конститутивности буду јединствени, јер она, ваљда, није идеолошки и политички спорна.

Као што је одрицање конститутивности на папиру безизгледно, тако је и конститутивност без јединства неодржива.

Што мање српских „Комшића“, то боље, а о осталоме нека важи и оно „два Србина, три партије“.

Конститутивност је, у ствари, синоним за националну самобитност. Зато она, још од Дрезденског конгреса КПЈ (1928), и смета евроатлантским и свим другим бољшевицима, у којима панисламисти виде привремног савезника. Заправо, реч је о тактичкој узајамности… Заједничко им је оно што су комунисти волели да крсте „интернационализмом“, а могло би се одредити и као идеолошка анационалност која лако потоне у антинационално и аутошовинистичко.

Размишљајући како да закључим овај оглед о оспореној конститутивности и евроатлантистичком бољшевизму, на екрану рачунара појави ми се портал „Дешавања у Бијељини“, са искреном, упозоравајућом поруком директора Института за политичко умрежавање и преданог националног делатника Александра Ђурђева:

,,У политичким круговима, у друштвеним и националним круговима у Београду у Србији се на дешавања у Републици Српској и политичку и другу поларизацију гледа онеспокојавајуће. То брине Србију. Можда ви то овде толико и не видите, али ми у Србији, а то знам јер разговарам са великим бројем људи и из Академије наука, националних, научних, политичких кругова, постоји страх да су поделе у Републици српској толико изражене да у питање може доћи и само функционисање Српске, поготову када долазе удари споља. Ако то не може да сабере, опамети политичке елите у Српској, скептик сам да ће доћи до било каквог просперитета. Бојим се да ће доћи до проблема које ове политичке елите неће моћи да реше на одговарајући начин“.

Надајмо се да неће доћи до тога чега се Ђурђев, и не само он, прибојава.

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

RSS
Follow by Email