ЗАСТАВА

У мојој земљи се клечи само пред Богом и заставом, рекао је тачно пре годину дана руски возач Формуле 1 у свом познатом одбијању да уочи старта Светског купа у Аустрији клекне у знак подршке покрету Црни животи су важни.
Пред чим су данас Срби вољни да клекну без опирања и сумње у ауторитет с којим се не треба шалити? Сагласности тако одрешите попут оне коју је навео Рус чини се да нема, премда се Творцу и светињама, верским и националним, и овде клања – већински и без зановетања. Циници ће рећи да је од ове тачке па надаље национални избор изузетно шаролик: неки клече пред Бриселом или моћним валутама, други пред фудбалом, женама и пивом – свеједно којим редом, а немали број, издвојен генерацијски, лако пада пред идолима масовне културе или пак Силицијумске долине.
Шта видимо када усмеримо пажњу на српско поимање важног националног знамења – заставе? Искуство бележи да су понека јавна скрнављења наше државне или народне заставе била пропраћена млаким одговором, те да је изостао чак и друштвени презир према виновницима ружења тог симбола (у име „стваралачких“ слобода и критичке речи у „борби за истину о српским злочинима“, национална застава бивала је на позоришној сцени лака мета некажњеног „уметничког“ злостављања). Није, чини се, овде са заставом све баш онако како то налажу правила и обичаји народа наглашене самосвести! Вероватно отуда и актуелна порука врха српске политичке класе: питање односа према националној застави захтева педагошко-просветитељски рад, којим би се ојачала колективна свест о важности овог симбола.
Медији су управо објавили – „Министарство спољних послова припрема подухват којим би 15. септембра, на Дан српског јединства, слободе и националне заставе сви Срби, укључујући и оне у региону и дијаспори, на својим кућама истакли нашу заставу.“ Ово је на Самиту српске омладине и студената Балкана „Синергија као кључ успеха“ најавио министар спољних послова Никола Селаковић. Наглашавајући да је анкета међу младима у региону показала да већина мисли да су српски језик и ћирилица оно што повезује Србе („идентитетска есенција и најважније ткиво српског идентитета“), он је подсетио да поред језика и писма „има још доста заједничких ствари“. Једна међу њима је „наша црвено-плаво-бела застава на чијој промоцији морамо да радимо више, јер је она заједничка и Србима у Србији и Републици Српској и Црној Гори“.
„У народу се верује да црвена боја на застави Србије представља крв проливену за земљу, плава слободу и бескрај коме се тежи, док бела представља мајчино млеко које храни јаку српску децу.“ Ово је записано и на сајту Владе Србије, а може се разумети као један од могућих одговора на питање: чиме нас тробојка спаја? Тешко да би се међу „јаком српском децом“ нашло противника наведеној поетској и узвишеној симболици боја српске заставе.
Министар је иначе имао публику чија је пажња за овакве теме пословично изузетна. О патриотском расположењу и склоности трезвеном и критичком разматрању српске унутрашње и спољне политике не само у редовима студената већ и младих генерално речито говори искуство, али и резултати једне скорашње анкете која заслужује да је овим поводом поменемо. Под насловом „Студенти неће у НАТО И ЕУ“, портал Аутономија је почетком протеклог месеца објавио: „Истраживање под називом ’Ставови студената Универзитета у Београду о спољној политици Србије’, које је обухватало 38 факултета Универзитета у Београду, дошло је до резултата да 39,7 одсто студената није за улазак Србије у ЕУ, док је за улазак гласало 28,9 одсто испитаника. Када је реч о учлањењу Србије у НАТО, 88 одсто испитаника сматра да та земља не би требало да постане члан ове организације, 10 одсто је за приступање, док само 2 одсто о овоме нема став.“
Премда истраживачи верују да су за овакве резултате одлучујућа „још свежа сећања на НАТО интервенцију 1999. године и подржавање војне неутралности Србије која је проглашена 2007. године“, јасно је да је наведено објашњење мањкаво. У серијском одбијању српске младости да пригрли ЕУ шаргарепу и аминује прихватање благодети интеграција са Западом под спорним условима који су, како сада изгледа, једино могући, реч је о сложенијем идејном, политичком и моралном склопу, несводивом на привидно логична и неутрална објашњења. Свест српске омладине обликована је у економским, политичким, културним и свим другим за нацију негативним и поражавајућим условима у којима Србија и регион живе током читавог 21. века. И тиме је све речено.
Објављен, дакле, у окружењу изразито патриотске настројености и позитивне енергије, наум о јачању култа српске заставе прихваћен је као вредан предлог. Несумњиво је пак да ће попут других сличних подухвата именованих слоганима „Сви Срби да…“ или „Сви Срби за…“ и овај програм изазвати – на унутрашњем и спољном плану – подозрење, резерву, па и малициозне коментаре. Недавно, када се поводом најаве подизања монументалног јарбола на београдском Ушћу разбуктала јавна дискусија о овом пројекту, Ал Џазира је јавности протумачила: „Јарболи и националне заставе на њима постају нови статусни и маркетиншки симболи данашњих властодржаца и још један од националних идентитетских култова – култ заставе.“ Угледни антрополог је у програму ове телевизије изнео мишљење да је реч о „уносној политичкој инвестицији“, то јест потезу „којим је власт понудила јавности и опозицији још једну лаку тему којом ће се једно време бавити и тако поштедети власт од неких већих брига“.
Може се овим поводом приметити да су политичке инвестиције један од регуларних послова политичара. Но уколико поводом снажења култа заставе све и јесте тако – планирано добитно политичко улагање, у конкретном случају ова чињеница је заправо неважна. Шта за нацију јесте важно и спасоносно данас када се, између осталих снажних политичких и економских притисака, „уочавају нови покушаји да се изолују Србија и Срби тако што ће, као негатори геноцида, остати усамљени у региону, па ће регионална сарадња с њима бити могућа само ако се деизолују и сами признају да су у Сребреници починили геноцид“ (цитат из текста у овом броју!)?
Снажење колективне свести и поменуте националне идентитетске есенције, потом и разумевања значаја националних симбола јесте један од упутних одговора. Као део таквог, национално усклађеног и освешћеног поретка вредности, тумачимо вимблдонску изјаву светског шампиона Новака Ђоковића: „За мене представљати Србију у свету није оптерећење, напротив. (…) Част ми је да могу да будем у позицији да носим грб и заставу где год да играм.“ Скривену срж Новакове изјаве открива податак: „Извештачи са Вимблдонског турнира у Лондону јавили су да су редари и обезбеђење протеклих дана ревносно свим гледаоцима одузимали било која српска обележја.“ Српске заставе и заставице имале су статус – not allowed. Није допуштено!

Извор: pecat.co.rs

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

RSS
Follow by Email