Алистер Хит: Крај америчког света

Све империје на крају пропадну под теретом охолости и понижења. Авганистански дебакл показује да америчка елита није способна да управља ни сопственом земљом, а камоли читавом планетом

Ниједно царство није вечно: сва се на крају уруше под теретом охолости и понижења. Срцепарајућа хуманитарна катастрофа изазвана неуспешним повлачењем из Авганистана само је последњи знак да се америчка ера завршава: Вашингтон више није светски полицајац: назире се узнемирујућа будућност коју ће обележити сукоби између експанзионистичких, ауторитарних регионалних сила.

Ситуација је драстично другачија у односу на период касних 1980-их и раних 1990-их, када је глобални утицај Америке био на врхунцу. Реганов препород, рушење Берлинског зида, окончање комунизма и његовог система гулага, успон Силицијумске долине и проналазак интернета, ослобођење Кувајта – то су биле изузетне године за америчког хегемона, славни дани Пакс Американе, којима је завршен најтурбулентнији век у историји човечанства.

Холивуд је био уздигнута чела и сви су желели да буду као Американци, да гласају као Американци и троше као Американци, или се барем тако чинило. Стварање јединственог тржишта 1992. године био је покушај Европе да имитира САД; исте године, кинески председник Ђанг Цемин најавио је своју „социјалистичку тржишну економију“ која ће обележити долазећу епоху.

Пропали амерички план

Ипак, ништа од овога није значило да је постигнут глобални консензус о смислу доброг живота и начинима да се до њега дође; пре се радило о окрутној аберацији у светској историји, односно о највишој тачки остварења америчке идеје. Све након тога је пошло наопако. Парадоксално, 11. септембар није срушио америчко царство: пробудио је успаваног дива и изазвао талас америчког патриотизма, а историја је могла поћи другим током да смо видели масовну али релативно кратку одмазду, са брзим убијањем Бин Ладена. Уместо тога, морали смо да чекамо целу деценију на његово смакнуће у Пакистану (његово скривање од стране наводног савезника само по себи је доказ опадајуће моћи Америке), а свет је био сведок дуготрајаног, анемичног и на крају катастрофално контрапродуктивног покушаја преуређења Блиског истока.

Двадесет година касније, глобални планови Америке леже у рушевинама. Њене елите су закрвљене по готово сваком питању, а глупост и неспособност које се очитују приликом повлачења из Авганистана потврђују да оне не разумеју остатак света, и да нису способне да управљају ни сопственом земљом, а камоли читавом планетом. Заслепљене упрошћеним универзализмом, америчке елите више не разумеју религију, трибализам, историју, националне разилике или зашто земље желе да управљају саме собом.

Где год да погледате, амерички план је пропао. Узмите на пример подршку Вашингтона Сједињеним Европским Државама, односно заједничкој европској држави са својом војском, уставом и „евродоларом“. Брегзит је означио почетак краја те дистопијске конструкције, а и други ће напустити ЕУ, било због надолазеће мигрантске кризе (десетине милиона људи ће пробати да се исели из Африке и са Блиског истока, а биће и ужасних покушаја „дистрибуције“ миграната широм блока), било због успона популиста или због економске имплозије.

Свака држава или територија на Блиском истоку коју је дотакла Америка је у хаосу. Авганистан је поново пао у руке талибанима. Ирак је кошмар, Сирија је била поприште монструозних злочина које је Запад немо посматрао, а Либија је катастрофа. Израелско-палестински мировни план подржан од стране Клинтона је пропао: повлачење из Газе само је охрабрило антисемитски терористички покрет Хамас. Бајденова администрација се и даље улагује дволичном иранском режиму. Зар Америка не види намеру Ирана да нуклеарним оружјем уништи Израел? Што се тиче заливских држава, углавном америчких протектората, каква ће бити њихова судбина када се потражња за нафтом уруши као резултат достизања нулте емисије гасова са ефектом стаклене баште? Невоље Блиског истока су тек почеле.

Повлачење Америке је једнако одјекнуло у Азији. Кина је постала богата и моћна захваљујући капитализму, што је један од великих тријумфа америчког идеолошког експанзионизма. Али становништво Кине не захтева демократију. Сузбијање привредника и других извора независне моћи од стране Пекинга показује његову смртну озбиљност и намеру да поврати империјалну славу.

Кина се више не може обуздавати: зграбила је Хонгконг, а на крају ће се усмерити и на Тајван. И шта онда? Хоће ли Америка бити увучена у нуклеарни Трећи светски рат? (У који би, узгред,  био укључен и Јапан, једна од тек неколико америчких империјалних прича које су завршене успехом)? Хоће ли се тако све срушити? Или ће Вашингтон одступити? И шта ће бити са Индијом и Пакистаном?

Запад је изгубио контролу

Све је у нереду: Пакс Американа није постигла ништа значајно у последњих 30 година осим што је спасила Кувајт и окончала сукобе у Југославији. Унутрашњи проблеми Америке су огромни: њен устав је урушен, њена склоност ка другоразредним геронтократама попут Бајдена је без премца. Преплављене сумњом у себе, њене елите у канџама бизарне „освешћености“ (мисли се на феномен политичке коректности који заступају лево-либерални кругови, прим. прев), усредсређене на нихилистичко самопрезирање. Америка више нема вредности за извоз; нити капитализам, нити демократију, нити амерички сан. Како људи који живе у страху од „микро-агресије“ могу унутар себе пронаћи снаге да поразе права зла? Што се тиче јавности, она не жели да зна ништа о остатку света. И како онда да у таквим околностима америчко царство не буде у терминалној фази распада?

Да ли су америчке интервенције у Авганистану и Ираку могле да успеју? Као хајековац који верује да је фатална уображеност (мисли се на књигу економисте Фридриха фон Хајека Фатална уображеност: грешке социјализма, прим. прев) да централна власт може успешно да пројектује међународни поредак, с правом сам био скептик. Али шок од 11. септембра погрешно ме је навео да поверујем да би, барем једанпут, свеобухватна империјалистичка инвазија могла да успе, а да ће се либерална демократија и капитализам проширити по читавом региону. Аргумент је био једноставн: Америци је то пошло за руком у Јапану са генералом Мекартуром, када је сасвим другачије друштво претворено у демократско; а слично се догодило и у Немачкој, па зашто не би и у Ираку? То би захтевало огроман број копнених трупа, далеко више него што је икада размештено, потпуно преузимање друштва и деценије окупације, али без обзира на све на крају би се тај покушај вероватно завшрио неуспехом.

Научио сам своју лекцију: у пракси, Америка никада не би требало да се упушта у пројекат изградње државе. Промена мора бити спонтана и органска, или је у супротном неодржива. Да, претње попут Ал каиде или сада Ирана треба схватити озбиљно а хуманитарне интервенције за спречавање геноцида су неопходне, али инсистирање на свеобухватном либералном империјализму неизбежно се обија о главу.

Запад је изгубио контролу: следе јачање популистичких покрета, валутни ратова и борба за природне ресурсе. Америчко царство је барем веровало у слободу и демократију, а оно што ће га заменити неће се чак ни претварати да је либерално.

Алистер Хит је уредник Сандеј телеграфа

Превео Радомир Јовановић/Нови Стандард

Насловна фотографија: AP Photo/Evan Vucci 

Извор: The Telegraph

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

RSS
Follow by Email