Танасковић: Србомрсци свих фела, уједините се!

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

АКО у вези са нечим на бившем југословенском политичком простору постоји висок степен предвидљивости, онда је то хорско и синхронизовано оглашавање свих србомрзаца (бошњачких, албанских, монтенегринских, хрватских, у националном погледу трансверзално „грађанистичких“…) у тренуцима кад им се учини, или им се дојави, да је дошло време за коначни обрачун са неупокојеним „српским злом“.

Сада пролазимо кроз једну од таквих фаза политичке динамике, с тим што је ова посебно хистерична, јер се комшијама и неким странцима учинило да Србија, укупно узевши, нешто боље међународно стоји него раније, да Срби нису сасвим без пријатеља и да имају неке одређеније идеје о томе шта би самозаштитно и проактивно за своје добро могли урадити и да у том смислу планирају и предузимају конкретне и конструктивне кораке, што је квалитетан помак у односу на јалову галаму поводом потеза које против њихових права и легитимних интереса ситематски предузимају други.

Мотив за дизање узбуне у антисрпским редовима свакако је и онеспокајавајуће осећање да би српски аргументи у међународној заједници, из низа разлога, могли наићи на више слуха него раније, док је пак њихово монодијско закукавање због наводне српске опасности поприлично изгубило на учинковитости, као стереотипна нарикачка рутина на коју се нема потребе баш увек обазирати и одазивати.

Мило Ђукановић, Вјоса Османи и Жељко Комшић на састанку у Њујорку, током недјеље засједања Генералне скупштине УН

Са друге стране, оне снаге у центрима светске моћи, превенствено у Лондону, Вашингтону и Берлину, које би, како се „пословно“ каже, да заврше незавршене послове на Балкану (читај у вези са КиМ и БиХ) покушавају да монтирају сценографију којом би се призвале, односно рекреирале опште околности из деведесетих година, када су комотно, више штапом него шаргарепом, „пословале“ и уредовале на разбијеном југословенском простору и битно кумовале његовој тадашњој, потоњој и данашњој несрећи.

Свесни су они, и то у пуној мери, да у друштвеним стварима и у политици проток времена није неутрална датост и да је садашња реалност на тзв. „Западном Балкану“, а и шире, неповратно измењена на начин који посезање за старим обрасцима и инструментима деловања чини све мање продуктивним, али баш зато журе да уназад претекну нову стварност која се рађа. А овдашњи шаролики, али компактан србомрзачки збор тај ревивалистички игроказ дисциплиновано, репетитивно прати потмулим брумом и повременим крешендом добро научених и увежбаних старих антисрпских партитура. Персонални састав хора је, наравно, великим делом промењен и подмлађен, али су диригент(и) и ноте исти. Нема ту никакве иновативности, а о неком амбициознијем римејку да и не говоримо.

Право Карађоз позориште…

И поред њихове анахроности, ову координисану акцију новог „опкољавања Србије“ (формулација бившег председника Турске Тургута Озала) и сваковрсног притискања и угрожавања укупног српског националног корпуса – било би погрешно потценити, јер није могуће са сигурности предвидети на шта су све борци против „српске опасности“ у овом тренутку спремни и докле су кадри да иду, иако им будућност свакако не припада. Али, док будућност на бившем југословенском простору постане садашњост, а историја прошлост,  још много неопаког може бити учињено.

Нема никаквог смисла анализирати оптужбе које се од деведесетих година минулог века износе против „великосрпског хегемонизма“, наводне опседнутости Београда идејом „велике Србије“ и покушајем њеног насилног остваривања, као и целокупног злочиначког деловања српске државе у Милошевићево време, а и суштинског настављања исте националистичке и експанзионистичке политике све до наших дана.

Та опадања су већ постала отужни клишеи и шаблонизоване етикете, а са онима који их неуморно понављају сваки критички дијалог је излишан, јер за дијалог нису спремни. На сваки покушај оповргавања или бар релативизовања чињеничне основаности њихове „истине“, коју су прогласили једином и неприкосновеном, реагују само још већом галамом, тежим, увредљивим квалификацијама и испољавањем арогантне, а умишљене моралне супериорности без икаквог стварног покрића.

Добар скорашњи пример оваквог искључивог постављања био је начин на који је у бошњачкој јавности дочекан „Извештај“ независне Међународне комисије за утврђивање страдања Срба у Сарајеву (1992-1995). У жучним обрушавањима на овај документ од преко 1250 страна није изнет ниједан једини валидни противаргумент ставовима и оценама саопштеним у том колективном експертском тексту, већ само индигнација и оптужбе због тога што се неко „ревизионистички“ дрзнуо да доведе у питање сакросантну верзију рата у БиХ, са позивањем на пресуде Хашког трибунала, као на врховни, неприкосновени и вечни правни и научни ауторитет. А како се уопште може говорити, посебно кад је о ратној судбини сарајевских Срба реч, о некаквом „ревизионизму“, кад никакав извештај или историографски приказ који би могао бити предмет ревизије уопште не постоји?

Чланови Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву од 1991. до 1995. године

Овај „Извештај“ је први. Он би се, наравно, у свим својим деловима кроз критичку расправу могао подвргнути преиспитивању, за шта се Комисија изјаснила отвореном, али би таква расправа подразумевала  напор читања обимног текста и изношење конкретних примедби на његову садржину, што критичарима не пада на памет, јер озбиљних аргумената, како изгледа немају, а верују да су у поседу једине, праве и необориве истине, па нема потребе да се замајавају писанијем неких минорних српских плаћеника.

Излишно је, дакле, мериторно расправљати о стварносној смислености и рационалној одрживости оптуживања Србије и Срба за сва зла која су задесила простор бивше Југославије и његове становнике од краја осамдесетих година, јер је питању тврдокорна идеолошка мантра која своје корене има још у одлукама Дразденског конгреса КПЈ из 1928. године, са доцнијим непрекинутим дубинским континуитетом у разним алотропским модификацијама наратива.

Оно што је у овој фази антисрпског окупљања на светом заједничком задатку много занимљивије и поучније јесте сагледати како се, кад труба позове на јуриш, остварује јединство припадника различитих, па и међусобно супротстављених идеолошких групација и политичких снага.

То објективно садејство у једној интересној надиделогији мржње озбиљно доводи у питање декларисани самостални идентитет политичких субјеката који желе да у друштву буду уважавани као  покрети и странке са аутентичним програмима, заснованим на чврстим системима идејних и етичких вредности. Ако им се учини оваква примедба или постави питање о доследности, које из уоченог једноумља логично произлази, браниће се  верношћу идеалима вишег реда, рецимо оданошћу патриотизму или родољубљу.

Можда они то тако и осећају, али је онда логички легитимно питање – о каквом је то патриотизму и родољубљу реч кад та начелно часна опредељења патрији и роду осведочено доносе много више штете него користи?

Значи ли то да они који замерају Србима, па им се чак и подсмевају, због тога што су од славног пораза у бици на Косову створили свој оснивачки мит и упориште духовног и историјског идентитета нације, истрајавањем на химери босанског патриотизма у наше време чине исту грешку и живе у дубокој заблуди? Али, то већ није питање за Србе и, уопште, небошњаке и не би било прилично и примерено да они на њега дају одговоре. Свако има право на своје истине и заблуде, па би ваљало да га признаје и другима, али и да се у животу равна према последицама поступања у складу са њима, поготово ако га се непосредно тичу или га угрожавају.

Нарочиту бригу да се уклопе у садашњи повишене и заоштрене тонове антисрпске политичке и медијске кампање у БиХ показују експоненти политичке линије коју желе да представе као грађанску, демократску и толерантну, као и да је други као такву прихвате, за разлику од „махалског дискурса“ доминантног исламистичког крила бошњачке политике, за који држе да је цивилизацијски нижега реда.

Индикативан је modusoperandiприпадника тог слоја у структури фронта тзв. „пробосанских“ снага. Како истовремено напасти Србе и одржати дистанцу према подједнако анстисрпски настројеним балијама? Како се бацати блатом, а остати чистих руку?

Скорашњи написи неколиких истакнутих секуларно-либералних, „грађанистичких“ аналитичара и коментатора откривају каквој тактици у јавном наступању ови политички маргинализовани и због тога фрустрирани заговорници тобоже нефанатичног наднационалног босанства координисано прибегавају.

Светлана Ценић

Стереотипни напади на српску политику у БиХ, коју оличава прокажени Милорад Додик, препознавање наводног континуитета у пуној идентичности те политике са оном коју је персонификовао Слободан Милошевић, комбинују се са очекивањима да страни фактор коначно нешто ипак одлучније предузме, јер су се током година погрешног и некомпетентног вођења државе од стране непросвећених и лицемерних исламиста и корупционаша урушиле виталне снаге бошњачког институционалног, грађанског и патриотског отпора непрекинутој српској агресији. Овакавим  маниром обраћања домаћој и страној јавности истовремено се настоји максимално оцрнити Србе, упутити позив за помоћ, односно интервенцију међународној заједници и изгибетити досадашња власт у којој вајни пробосански грађанисти вољом грађана до сада нису били у прилици, сем овлаш, да учествују. Лукаво, нема шта! Али и бедно прозирно и веома речито у погледу стварне разине политичке културе оних који би да све своје суграђане и комшије надмоћно уче грађанском реду и „европским вредностима“.

Показаћемо како то, примерице, изгледа у изведби трију солиста из србомрзачког хора тобожњих пробосанских либералних демократа.

Одабрали смо три недавна карактеристична коментара, два у магазину „Дани“ ( 01.10.),  непотписану редакцијску колумну, са сликом аутора, вероватно довољно познатог да му није нужно наводити име, и редовни коментар Светлане Ценић у њеној рубрици „Осматрачница кастел“, и онај Сенада Авдића са портала „Слободне Босне“ (25.10). Ауторски рукописи се у овим трима текстовима разликују и носе лични печат својих састављача, али су им идеје и поруке симптоматично подударни. Све троје указују на незавидно стање у коме се налазе друштво и држава у БиХ („Не могу да се сваки дан не упитам шта су Босанци и Херцеговци Богу згрешили да живе у политичкој септичкој јами?“ – СЦ), за шта окривљују политичку класу која је опште интересе подредила уским, клановским и личним, али и неадекватно и погрешно држање иностраних тутора који су такво стање дозволили, не примећујући систематско  пузајуће деловање српског елемента на разарању дејтонске БиХ.

Кад је о овом деловању реч („непрекинутом континуитету сецесионистичког дјеловања главне политичке струје Срба у БиХ и тврдоглавој одлучности да се она реализира неовисно од процедура, законских норми, могућих, боље речено, извјесних посљедица“ – СА), сво троје коментатора изразито држи до тога да истекне тај наводни опаки континуитет од краја осамдесетих година до данас, што је, само по себи, драстично фалсификовање чињеница.

Да би свој пледоаје учинио што ефектнијим, Авдић успоставља паралелу између Додикове најаве намере правног (а не ратног) враћања отетих надлежности РС и чувеног упозорења Радована Караџића, изреченог у Скупштини Босне и Херцеговине октобра 1991. године, на фаталност избијања рата уколико бошњачки и хрватски делегати истрају у судбоносном прегласавању српских посланика, а самим тим и српског народа.

Говор Радована Караџића у Скупштини Босне и Херцеговине 1991. године

Истргнут из текстуалног и ситуационог контекта, Караџићев искрен, можда и одвише драстично саопштен, последњи позив Бошњацима да не крену путем политичког насиља, који извесно води у трагедију, одавно се користи као крунски доказ тадашњег (и свагдашњег) српског опредељења за ратну опцију, иако ће сваки објективни историчар потврдити да је српски избор та опција последњи пут била 1912. године, у Првом балканском, ослободилачком рату, а у савезништву са Грчком и Бугарском.

Сви потоњи ратови су Србима били наметани нуждом да се одупру лишавању слободе и физичком уништењу.

Светлана Ценић види Додика „у распону од Милошевића до Вучића“ и упиње се да методично илуструје тај континуитет великосрпске агресивности, напуштајући пределе елементарне логике, живљене реалности коју многи, на њену несрећу, добро памте, спустивши се на најнижи ниво колумнистичке безобзирности према чињеницама и истини.

Штета, јер је ова интелигентна жена доказала да уме и другачије писати.

Ценићка, наиме, креће од познатог Милошевићевог говора на Газиместану 1989. године, наводи из њега један цитат и закључује: „Након 32 године ја не видим разлику између овога и Вучићевих говора“?!

Говор Слободана Милошевића на Газиместану 1989. године

Теза о посвемашњем српском ратнохушкачком нагону заиста може замаглити вид, помутити ум и морално анестетизовати  чак и најискусније тумаче друштвених и политичких прилика и неприлика.

Да би заокружила своју аргументацију, госпођа Ценић (омашком откуцах Церић, па исправих) наводи кратке цитате из говора свих председника Србије од Милошевића до Вучића – међусобно толико различитих Коштунице, Тадића и Николића, не би ли уверљиво подупрла свој суд о томе да их све спајају великосрпска идеја и ендемска ратоборност. Оно, међутим, што ове политичаре стварно спаја јесте то што су једно време били председници Србије и Срби, па су ваљда морали, свако на свој начин, водити рачуна о српским интересима, а не, рецимо, турским или албанским.

Присетих се једног свог занимљивог разговора са бившим председником Ирана и академиком Мохамадом Хатамијем приликом његове приватне посете Ватикану, непосредно пошто га је на председничким изборима поразио Махмуд Ахмадинежад. Рекао ми је тада да су Американци умногоме допринели његовом паду, јер су га у својим анализама профилисали као напредног и склоног реформама, па су од њега почели да траже немогуће ствари.

„Превидели су једноставну чињеницу да сам ја Иранац, председник Ирана и патриота, тако да нити желим нити могу да заступам америчке интересе у својој земљи. Да су били реалистичнији, можда сам нешто корисно и за њих могао да учиним“.

Запамтио сам његове речи. Но, председници Србије, по комшијском мишљењу Светлане Ценић, и не само њеном, не би требало да буду Срби а поготово да се понашају  као Срби…

И Авдић и уводничар „Дана“ посебно се баве „субверзивним“ порукама са неколиких трибина које је у новије време о проблемима функционисања дејтонске БиХ организовало Представништво РС у Београду, а у којима је учешће повремено узимао и Милорад Додик. Авдић са нескривеним омаловажавањем ређа имена учесника, као и других људи и медија који се у Србији занимају за ситуацију и процесе у БиХ, сводећи их на пуке гласноговорнике и пионе у „завршном чину једног тешког, дуготрајног, исцрпљујућег процеса чији је коначни циљ стварање Велике Србије, или ако вам је милије и лакше Српског света. То је завршни чин ‘крваве бајке’ коју је пре 35 година“ најавио Слободан Милошевић. Зар тако и Сенад Авдић, слободоумник који је умевао да се издигне изнад дневнополитичке мочваре и мрачњачке каљуге којом владају фанатизовани једноумници, творци и заточеници измистификоване парадигме о јединствености Босне међу световима, а на чијем рушењу, како се изразио Абдулах Сидран, у Београду „барем двије хиљаде људи свакодневно мукотрпно ради“?!

Сенад Авдић

ЕtiamtuСенаде!

Испољити толику безосећајност да се у писању о Србима, зарад експресивности, злоупотреби чак и наслов потресне песме Десанске Максимовић, заиста говори много, одвише…

Лакше је читати чак и разуларене инвективе једног Мустафе Церића од псеудоироничних и усиљено интелектуалистичких излива зловоље „грађанистичких“учесника у актуалној фази нимало наивног концентричног притиска на Србију и на Србе, „све и свуда“.

И најзад, најнесимпатичнији и најнедостојнији, али можда и најречитији сегмент антисрпских памфлета са позиција сарајевског „пристојног света“ – стварање алибија и отклона у односу на реално и делатно, функционално поистовећивање са дискурсом оних које у својој средини сматрају примитивним и антимодерним, чаршијом, махалом и јалијом.

„Стварна брана Додиковим пријетњама остаје, реално, само оно што БиХ има у себи. Ако јој је ишта од тога остало због катастрофалне политике свођења БиХ на сарајевску чаршију коју је од Дејтона водила, прије свеге, СДА, а затим и она опопзиција типа СДП-а“, суморно и резигнирано своју колумну закључује уводничар „Дана“.

Нимало нежнији није ни Сенад Авдић: „Смушеност, затеченост, недораслост ‘пробосанских снага’ да примјерено , одговорно реагира, на ‘хронику најављене смрти’ властите државе, није питање ове или оне политичке гарнитуре, она је дошла као посљедица вишегодишњег, вишедацанијског труда и напора, нереда и несолидности, криминалног, фаталног уништавања супстанце система, корупцијом, криминалом, некултуром, примитивизмом, непросвјећеним антимодернизмом, антиевропејством, антиинтелектуализмом“.

С обзиром на употребљене квалификације, као да су у Сарајеву управљали, ведрили и облачили злоћудни, варварски Срби, па зато ништа не ваља! Логика је следећа: ошини по Србима, јер они су највећи непријатељи „Босне“, позови у помоћ странце, пошто им претходно отвориш очи да су то они исти геноцидаши из деведесетих, а онда, за сваки случај, удри и по својима на власти, да не би изгледало да смо сви једнаки. А јесмо, односно јесте.

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

RSS
Follow by Email