О роману „Варошка легенда“

Драгослав Бокан

Прва књига нас подсећа на атмосферу из „Твин Пикса“, само пренету у провинцију у Србији с краја деветнаестог века, а друга подсећа директно на чувени „Виј“ Николаја Гогоља

Пред собом имамо један, за сада двотомни, јединствени истраживачки, креативни, историјски, уметнички подухват у нашој култури, посебно у оном делу културе коју називамо духовном, у којој, практично, сем интелектуалног есеја и православног појања, немамо значајније примере у нашој скоријој историји. Ови романи на деветсто седамдесет три стране истовремено су, што делује скоро немогуће, оригинални и аутентични. Та оригиналност није произвољна, то није ауторска оригиналност некога ко користи и злоупотребљава историју и своје јунаке да би говорио о ономе што сања и што мисли на јави, а истовремено, аутентичност није конзервативна, није затворена у себе, није већ виђена и није есеј који је само прерушен у роман.

Ова необична симбиоза традиционалног и аутентичног представља нешто по први пут читано у српској књижевности, али и у свим културним облицима српске цивилизације уопште. Фантастично написано. Савршена артикулација на први поглед подсећа, са једне стране, на оно чиме се баве у том специфичном жанру Меша Селимовић и Иво Андрић. А опет, са друге стране, прва књига нас подсећа на атмосферу из „Твин Пикса“, само пренету у провинцију у Србији с краја деветнаестог века, а друга књига нас директно подсећа на чувени Виј Николаја Гогоља. Два врхунска примера две потпуно различите уметности, савршено складно и оригинално постављене.

Папирни споменик

Ко год чита Тајанине есеје, пошто је она сада постала, без конкуренције, водећа ауторка конзервативне мисли у Србији, очекује да је ово мање књижевност а више мишљење, које користи форму романа да би нам била послата нека порука везана за савремено доба и за нашу будућност. Ничег погрешнијег од тога! Рођени књижевник, савршен уметник, она јако добро зна колико је ритам важан за вођење радње, због чега је ово идеална форма за ону врсту телевизијске серије савремене епохе која је сада, у ствари, доминантни уметнички облик, али и за филм, уколико би се нашао неко довољно вешт да сажме све ове најважније реченице, странице, ароме које су овде садржане.

Књиге имају наслове који су дубоко везани за природу, а такав осећај код нас нисмо одавно имали, сем у поезији. У роману не. Тако да имамо први снег, новембарски, а имамо и новембарске зимске руже у другом тому. Два моћна симбола кроз које пролазе ти оживљени јунаци, наши преци који су коначно добили свој споменик. Не онај камени кога можемо да обиђемо већ овај папирни, жив као и њихови животи.

Ми смо овде добитници једне велике поуке о трагичној историји Срба која није таква само у двадесетом веку о чему говоримо, сведочимо, чиме се бавимо. Ауторка је узела неколико последњих година оног претходног века, и то не на некој граници са великим биткама – она је узела из срца Поморавља једну варош са околним селима, цветним ливадама и испричала причу кроз два најинтересантнија књижевна јунака којих се сећам у нашој књижевности.

Један јунак је тај необични проклетник, човек који не зна за страх и, самим тим, као што каже Тајана, опасан је као сам ђаво, Дамјан Узунски, а други је јунакиња Деспина, ћерка хероја са сребрном сабљом и осмехом кога су се плашили и Пакао и Рај. То двоје уклетника нас подсећају на најбоље странице готске литературе, викторијанске поетике, свега онога што се дешавало управо у оном времену које описује, само у српској варијанти, наша ауторка, која нам поклања нешто што можда нисмо ни заслужили.

Костур политичке историје Србије добија сада своје месо, своје живце, своју кожу, добија своју душу, свој живот, ван година, политика и оних спољашњих сукоба који се овде дају осетити само као прелив, као једна вешто постављена замка за читаоце, који ће управо ухватити ову књигу да би нешто сазнали о Миленку Веснићу, Андри Ђорђевићу, генералу Белимарковићу, Чедомиљу Мијатовићу… Али, у ствари, иза свега тога плови нама непознати живот, са свим својим страхотама.

Ово су књиге уз које сам ја на неколико места плакао. На неколико места прекинуо читање размишљајући о страхотама које нас и даље нападају свом снагом, као њене јунаке, иако сто двадесет година након њих. О томе како не научити лекције сопствене историје, како не поновити грешке које су наше јунаке довеле до стања живог пакла у коме они бораве, непрестано искушавани тим основним јунаком, невидљивим јунаком ових романа. Тај је јунак – бледо лице у стаклу. Нешто што све јунакиње и сви хероји и сви негативци и сви они позитивни ликови у тренуцима када почне да пада сутон и када духови мртвих почињу да се мешају у живот свог потомства, одједном, као у огледалу, виде док настаје у том стаклу кроз кога непрекидно пада киша и онај лагани снег који наговештава атентат и убиство.

Та слика крви на трну руже или на снегу, та слика врлине која се кажњава смрћу, изгнанством, забраном, мржњом и уклетошћу, то је оно што просто плаши сваког читаоца ове књиге. Посебно српског читаоца који, док ово чита, у свести има шта се све догађало непосредно након онога што нам приповедају Ђавољи тефтер и Први снег, шта се дешавало након Ивањданског атентата којим се завршава тих скоро хиљаду страна ауторкиног покушаја да се суочи са нечим што је описано, али није објашњено из врло једноставног разлога који она директно наводи у својој књизи и каже: „Људску душу нико не може видети осим Бога. Зато душу нико не сме да узме нити да осуди.“

И добијамо парадоксалног, најстрашнијег негативног јунака наше књижевности, чији је грех у његовом морализму, у његовој привидној савршености, у његовој спремности да кажњава све око себе, да би на крају напунио те ђавоље тефтере именима правих и лажних грешника – почевши од сопствене мајке.

Та страхота оних који ходају земљом са идејом револуционарне правде се овде појашњава и пројављује много пре појаве СКОЈ-а и свих оних који ће просипати крв својих сународника са тим аргументима греха, издаје, онога што треба казнити. Зато је ова књига толико необично важна. Она није на баналан начин црквена – када Тајана помиње Жичу и Студеницу, литургију, фреске, иконе, Свете тајне, крштење, исповест, то је увек дубоко уткано у реални живот њених јунака, остављених и препуштених самима себи.

Шамар морализму

Изгубивши контакт са Карађорђевим устанком и са средњим веком, још увек далеко од међуратног доба оне урбане културне еманципације, они лебде у својим завистима, љубоморама, сујетама, похлепи, жељи да буду први у вароши и апсолутној идеји осуђивања других и правдања себе самих. Такав шамар морализму, највећем греху српске идеје, српске културе и српског народа ми до сада нисмо имали прилику да видимо. Али, ауторкин шамар је опомињућ, није казнени и због тога ти и такви јунаци добијају потпуно посебну улогу и посебно место и у нашој књижевности и у нашем доживљају прошлости. То је поука да су снови ђавоље играчке, да ми живимо „на међи сна и јаве где стражаре душе умрлих“, да је једино свето завештање да се продужи сам живот и једини разлог да се живи.

Никада нисам присуствовао између корица једне књиге толиком броју дечијих погреба, смрти малишана, који пред нама промичу безимени, са уплаканим мајкама, са том хладном земљом која их прима и са онима који покушавају да забораве смрт те деце да би могли да наставе да живе. У Првом снегу безброј тек рођене деце која умукну већ првих дана или ноћи док њихове мајке очајнички покушавају да их оживе држећи их у наручју и борећи се да та дечица преживе и да буду са својом браћом и сестрама који су имали ту ретку срећу да доживе младалачко доба.

У наставку, у Ђавољем тефтеру, гледамо дечаке и девојчице који само – нестају. Кају, из чијег гроба изниче та бела ружа, један од значајних симбола овог диптиха, и оног безименог дечака из првог реда школе у којој предаје наш Дамјан, који се само једног дана не појављује у школи, да бисмо присуствовали сцени његове сахране. Са оцем толико сиромашним да нема новца ни за покров, који пребира и гужва тај качкет у својим рукама, суочавајући нас са грехом наших предака, са њиховом бездушношћу, са оним дукатима који се врте у прстима и пред свима бацају на тас да сви виде велике донаторе и задужбинаре, док њихови сународници јече и умиру један за другим у тој киши која не престаје да пада…

Таква убедљивост, таква снага описа, таква вештина проналажења оних ситуација које нас полако хватају у свој загрљај, прате нас од прве па до оне деветсто седамдесет треће стране овог романа.

Када сам поново почео да читам ове две књиге, за ову прилику, ја сам их читао читав дан и читаву ноћ и преподне. Као да ме је неко времепловом пребацио у то Краљево уочи тог атентата где се боре те две подједнако грешне, ривалске опције либерала и радикала, у борбу чија је тајна у томе да се грех либерала надовезује на грех радикала, што Тајана једном кратком реченицом описује и каже: „Ако бисмо се око чега сложили, пропала би варош.“ Тај судар деветнаестог и двадесетог века, страшан као и читав двадесети век српски, исто тако трагичан и опасан као и судар двадесетог и двадесет првог века, показује да је нама неопходно да читамо оно што историју претвара у живот који се не предаје, што естетику и културу претвара у тај живот који је изнад свега, који побеђује и нестале гробове и заборављене војске и све постојеће неправде и јунака без греха, чији је грех у томе што је своју безгрешност претворио у позицију џелата. Он постаје најстрашнији уклетник који се спасава у последњем тренутку и добија велику утеху једне племените лажи.

То да лаж може да спасе душу, ако је има, види се на последњим страницама другог тома овог чудноватог сведочанства некога ко је рођен скоро деведесет година после догађаја које тако убедљиво, прецизно и без икаквих акробатских, декоративних елемената описује. Зауставити се онда када не треба наставити, пресећи новим поглављем управо истрошено, претходно, унети јунаке који причу шире или управљају њом на неки необичан начин, а све време водити рачуна о томе да се мртворођене близнакиње, Дамјанове ћерке, зову Вера и Нада. Јер, као што каже ауторка, над српским пејзажем, магловитим, скоро ништа се не види у даљини, али је поглед у звезде јасан и бистар. Као да је небо пред нама. То је савет читаоцима да кад не можемо да издржимо поглед у своје животе и оно што нас окружује, ваља нам да подигнемо главу увис и да погледамо према северњачи и оним звездама у које су гледали наши преци. Уосталом, то су и најлепши делови једног од највећих филмова икада снимљених, „Сенке заборављених предака“ Сергеја Параџанова, где се младић и девојка воле међусобно удаљени, пред смрт, тако што гледају у исто небо у истом тренутку.

Ако ми будемо заједно са својим прецима гледали у исто небо, онако бистро као што је било и када су они подизали уплакану главу, постоји шанса да и наши потомци буду загледани у ту тачку спасења која омогућава да живот, попут Ибра и Мораве, и даље тече преко свих оштрих ивица онога у шта се претворио некада давно. Ти јунаци доносе нам гласове који васкрсавају нешто што ми више уопште не разумемо. То је свет речи као што су вајат, трапови, качаре, чатмарица, синија, липов луб, прошће, талпе, панађур, механе, плотови, дудињаци, дуњалук, оџаклије, тепелуци, бареш, то је други речник неких људи који више не постоје, али без којих ми не бисмо постојали и којима смо дужни да покушамо да их осетимо тамо где је то још увек могуће. Помало у „Нечистој крви“ мог кумчета Милутина Петровића и много, много више у Првом снегу и Ђавољем тефтеру.

Тај уклети свет има у себи и митску и јеванђељско-библијску димензију, да би се поново стропоштао у чулно, у телесно, у оно што се осећа, у уздрхтало, па се онда вратио опет на висину митског, висину античке трагедије и свега онога што она са собом носи. Свако поглавље је филм за себе. И ако бисмо само ову књигу оставили из читаве српске књижевности неки наши потомци би могли из ње да реконструишу наш свет, наш српски свет, нашу српску осећајност и оно што стоји иза српског становишта.

Јер, српско становиште није рецитација, није идеолошки став, није поставка, то је један захтевни облик – да својом душом и својим духом пратите оно што се догађа у смртном телу наших преткиња које су попут наших сестара и девојака, наших предака који су попут наше браће и онога што смо могли да постанемо да смо живели на неки другачији, лепши и бољи начин.

Текст представља транскрипт излагања Драгослава Бокана са новосадске промоције романа „Варошка легенда“ Тајане Потерјахин

Насловна фотографија: Спутњик

Извор Нови Стандард