Танасковић: Нови рат сигурно неће изазвати Срби, али би у њему опет могли победити

РЕЧ НА ТРИБИНИ „РЕПУБЛИКА СРПСКА – ВРАЋАЊЕ ОТЕТИХ УСТАВНИХ НАДЛЕЖНОСТИ“

           Дарко ТАНАСКОВИЋ

НОВА кампања интензивног, концентричног и усредсређеног политичког и пропагандно-медијског притиска на Републику Српску и на Србију пружила је додатне потврде о постојању и настављању већ уочене праксе континуираног насиља које над Србима од осамдесетих година минулог века спроводи тзв. “међународна заједница”, односно превасходно САД, Велика Британија, Немачка, тек нешто мање изражено Француска, заједно са својим сателитима у ЕУ.

Штавише, не би било претерано рећи да је читав турбулентни XX век обележен периодичним  пропламсајима жестоког, па и геноцидног насиља над Србима (види о томе двотомну студију Радослава Гаћиновића Насиље над Србима у XX веку, Београд, 2017).  

За садашњи метод сталног држања Срба на оптуженичкој клупи или бар код истражних судија, уз повремена условна пуштања из притвора, до идућег привођења, катактеристични су уже или шире конјунктурно условљен променљив интензитет и операционализација кроз више видова ангажовања (политичко, дипломатско, правно, економско, пропагандно-медијско, обавештајно, безбедносно и војно). Акценат се, у зависности од актуалне процене регионалних и међународних околности и односа снага, као и друштвене, политичке, привредне и спољнополитичке динамике у деловима државно организованог српског националног корпуса, у датој фази деловања ставља на одређени вид притиска/насиља или на комбинацију више видова.

У односу на Републику Српску (РС) од завршетка рата, током којег се тзв. “међународна заједница” и војно једнострано ангажовала, све време се нарочито систематски примењују правни и пропагандно-медијски видови насиља, праћени политичким и дипломатским легитимизовањем антисрпских корака и мера које се предузимају, а смишљено се рачуна и на дугорочније економске последице ових активности.

Чињеница да Дејтонским споразумом објективно нису могле бити антиципиране и разрађене све димензије функционисања специфичне државне творевине која је њиме успостављена, злоупотребљена је за наметање одлука, увођење институција и пренос овлашћења са ентитета на централну власт, којима није законски, функционално, конструктивно и споразумно дограђивана структура “дејтонске БиХ”, већ су недопустиво релативизовани и обеснажени носећи уставни принципи и системски темељи на којима она као атипична политичка заједница трију конститутивних народа почива.

На линији континуираног општег насиља над Србима, ова субверзивна, формално правно-административна операција, са далекосежним политичким и економским последицама, представља “методолошку” новину, јер је и феномен “дејтонске БиХ” одиста sui generis и такав мора остати.

Биће, свакако, правно и политиколошки занимљиво анализирати примењени механизам прокријумчарених и произвољних одлука, њиховог наметања под притиском и уценама, као и кажњавања непоћудних, којим би се једна постконфликтна и потенцијално “проконфликтна” двоентитетска и тронационална државна заједница превела у унитарну државу.

У овом тренутку је, међутим, најважније да се тај процес заустави, а његови учинци преиспитају и до могуће мере легалним путем пониште. У противном, “дејтонска БиХ” нема изгледнију перспективу, а БиХ као држава никакву. 

У сагледавању садашње фазе притиска на РС посебну пажњу ваља посветити феномену укључивања ратне теме у заоштрену антисрпску реторику указивања на штетност „реметилачког и сепаратистичког деловања“ званичне Бање Луке.

Из кругова бошњачких политичара и интелектуалаца све чешће се чују упозорења да би захтеви РС да се уставноправно стање у БиХ врати на слово „изворног Дејтона“ (за који се чак тврди и да не постоји!) могли изазвати сукобе, па чак и рат. Корифеји унитарног босанства и актери свих политичких збивања у БиХ од рата наовамо, попут Бакира Изетбеговића,  Хариса Силајџића и Жељка Комшића, утркују се у оваквим злослутним најавама, као и патетичним заклињањима на спремност да у случају крајње нужде и лично стану у фронт „одбране Босне“.

Приступ ових „пробошњачких“ снага на друштвеној и политичкој позорници БиХ могао би се описно одредити као својеврсна „ломљива правно-ратна клацкалица“, при чему се право схвата и примењује искључиво као правно насиље над Србима.

У зависности од процене променљиве унутрашње и међународне конјунктуре, у датом ситуационом контексту предност се даје наглашавању (формално) правне или ратне димензије перманентне кризе у држави која није без разлога већ поодавно оцењена немогућом.

Садашње прозивање РС, а самим тим и Срба, за наводно угрожавање мира у БиХ изнова актуализује велику тему „Срби и рат“, којој би и у овом тренутку, али и у предстојећим годинама, требало посветити озбиљну, усредсређену и свеобухватну научно-истраживачку, публицистичку и медијску пажњу.

Она је стално лебдела у атмосфери југословенских међунационалних спорења, на њу су се чак и Срби некако навикли и ћутке, па чак и са неком врстом гордости, трпели последице свог прећутног сматрања и повременог јавног оптуживања као непоправљиво насилничког, ратоборног и деструктивног елемента, што је од избијања југословенске кризе постала једна од главних константи антисрпске реторике, како у земљи тако и у делу међународне заједнице.

Доминантна линија бошњачке политике свесрдно је пригрлила и доследно употребљава овај тенденциозни наратив, посебно у ситуацијама кад нема адекватних полемичких адута и уверљивих аргумената у сфери (псеудо)правног доказивања исправности својих тзв. „пробосанских“, а суштински „панбосанских“ унитаристичких теза, мимикријски представљаних и маскираних као грађанских и демократских.

Правно-ратна клацкалица бошњачке политике може се укратко овако рекапитулирати: Посредством својих посланика у Скупштини СР БиХ, уз подршку хрватских, Бошњаци су крајем 1991. године у вези са питањем независности Републике, пренебрегавањем постојања Савета за питања успостављања равноправности народа и народности СР БиХ  и прегласавњем Срба, над њима извршили правно и политичко насиље, чиме су земљу увели у предворје грађанског рата.

После рата, у коме нису славно прошли, али су, како кажу, „одбранили Босну“, бошњачки политичари и већина интелектуалаца одбијају било какав покушај чињенично засноване објективизације и критичког разговора о ратној стварности, већ се аутистично укопавају у правну аргументацију сведену на апсолутизовање и хипостазирање одлука крајње проблематичног Хашког трибунала.

Такав једноуман и искључив став недавно је драстично   a priori  и a posteriori испољен грубим одбацивањем моралне и садржинске валидности опсежних извештаја двеју независних међународних комисија за истраживање страдања Срба у Сарајеву и припадника свих народа у Сребреници и околини, које је формирала Република Српска. Дакле, коначна истина о рату у БиХ за Бошњаке је исписана закључцима и одлукама правног, а не историографског, научног карактера.

Оптика се, међутим, мења, а клацкалица одскаче ка упозоравању на могућу ратну перспективу, чим је РС на правном терену одлучно покренула питање враћања одузетих уставних надлежности ентитета током последејтонског периода произвољног, нелегалног и нелегитимног деловања „високих представника“, уз подршку увек истог дела међународне заједнице.

Сад одједном право више није важно, одбија се било какав конструктиван разговор о уставној димензији устројства „дејтонске БиХ“ и, на опробани начин, најављује опасност избијања рата, услед „сепаратистичког деловања из РС и ратнохушкачке реторике Милорада Додика“.

У огледу „Појам велике силе и умеће дипломатије“ (у књизи Огледи из историје, Београд, 1999) мудри Милорад Екмечић је написао: „Унутрашња политика државе је организовање права на начелима уговора грађана. Спољна политика је организовање силе“. С обзиром на националну структуру становништва БиХ и седименте њене историје, начело уговора грађана може бити правно организовано само кроз договор њених трију конститутивних народа, што Бошњацима као да иде у главу, па би да „уговор грађана“ по сваку цену механички примене као формално демократски принцип „један човек – један глас“, непоштен и неспроводљив у вишеструко и дубоко подељеним државним заједницама.

А што се „организовања силе“ тиче, пошто су далеко од тога да, чак и у регионалним оквирима, буду сила, „пробосанске снаге“ увек траже подршку са стране, од моћних покровитеља.

О овоме на занимљив начин у студији Надживети царства (2015) пише француски политиколог и вероватно најбољи познавалац босанско-муслиманске проблематике на Западу Гзавије Бугарел.

Најављујући превод књиге на „босански“ језик, Бугарел је у једном интервјуу рекао: „Очигледно је да босански муслимани нису у ситуацији да могу створити националну државу. Покрај њих су јачи сусједи који теже стварању националних држава, за које ће трошкове платити Бошњаци. Дакле, постоје геополитички и демографски разлози. Зато Бошњаци морају наћи нешто друго и стално траже ново царство које их штити“.

Историјски је потврђена чињеница да се као заокружени територијални ентитет и административно-политичка јединица различитог степена управне дефинисаности БиХ могла одржа(ва)ти само у оквиру већих државних целина (Бугарелових „царстава“) – Османског царстава, Аустругарске монархије, Краљевине Југославије и Титове југословенске федерације). Ову извесност заговорници наднационалног интегралног и интегралистичког „босанства“ неуверљиво покушавају да оповргну тезом/мантром о некаквом мистичном босанском етничком и земаљском трансисторијском континуитету од средњовековне Босне „добрих Бошњана“ до наших дана, башагићевски тврдећи да су Бошњаци, као њихови потомци, једини старинци, а Срби и Хрвати „дођоши“, као и да је Босна/БиХ старија и од Србије и од Хрватске.

Пошто такву псеудоисторијску фантасмагорију, наравно, не могу доказати, а поготово је не могу наметнути и политички делотворно операционализовати, Бошњаци за своје промашаје оптужују друге, а пре свих Србе, као ратоборне националисте и експанзионисте, који зарад реализовања пројекта „Велике Србије“, не презају од насиља, рата и комадања њихове „Босне“.

Пошто се овакве стереотипне оптужбе, додуше са много мање одзива у међународној заједници, сада поново умножавају и интензивирају, ваља инсистирати на неким белоданим историјским истинама које се равизионистички потискују, па и кривотворе. Треба јасно и гласно рећи да је Србима рат последњи пут у новијој и савременој историји  одговарао и био њихов државни избор 1912. године, кад су се, заједно са Грчком и Бугарском, у Балканском рату ослобађали од вишевековне османске власти. Тај ослободилачки рат по свим критертијумима ратне етике сматра се праведним ратом (bellum iustum), што је евентуално тек понеки турски историчар склон опрезно довести у питање.

Сви ратови које су Срби после тога водили били су им наметнути и изнуђени, као реакција на угрожавање државне територије, слободе, суверенитета, националног достојанства, па и елементарне егзистеције. И без изузетка, сви ти ратови вођени су као одбрамбени, на српској територији, односно на државном простору који је српски народ настањивао, а не као освајачко посезање за туђим.

Треба ли уопште подсећати на 1914. годину и на аустроугарски неприхватљиви ултимтум малој и од претходних ратова још неопорављеној Србији? Или, пак, на 1941. годину и на све напоре које је Кнез Павле као регент улагао да избегне увлачење Југославије у Други светски рат, све до пристанка на успостављање Бановине Хрватске и потписивања пакта са Хитлером. Па онда ратови у Хрватској и БиХ деведесетих година минулог века, када су једностраним одлукама о отцепљењу двеју република и њиховим хитрим међународним признавањем, као и нелегитимним референдумским наметањем независности и самосталности БиХ, право и воља српског народа грубо погажени и игнорисана његова легитимна жеља да настави живот у заједничкој држави.

Нико још није убедљиво одговорио на питање зашто је, правно, а не реалполитички и конјунктурно гледано, приликом дезинтегрисања Југославије, право на осамостаљење и отцепљење добило предност над правом очувања државног суверенитета и територијалног интегритета постојећег субјекта међународног права.

Зашто се из дубоко умешаног иностранства тада није делотворно стимулисало разрешавање ове противречниости кроз дијалог, мирним путем, већ се све желело обавити по хитном поступку, са Србима као јединим губитницима, а онда их још прогласити и кривцима за свеколико зло које је пратило разбијање федерације?

Али, можда више и нема смисла понављати ова начелна и логична питања.

Хенри Кисинџер, у чију компетентност за ствари политике, дипломатије и историје не треба сумњати, изјавио је једном да правог смисла има само историја која се догодила, а не она која се можда могла догодити. Па ипак, и овај искусни историчар и дипломата изрекао је озбиљне резерве у погледу начина на који је брзоплето испослована независност БиХ.

Узалудно је ламентирати над неправдама, грешкама и промашајима из прошлости, чак и оне блиске и незавршене, али никако не би требало ни седети скрштених руку пред опасношћу да се њено тумачење неповратно зароби идеолошки мотивисаним, искривљеним „наративима“ и тенденциозним ревизионистичким читањима.

Један од таквих наратива је и овај о Србима као „патентираним“ изазивачима смутњи, сукоба и ратова на Балкану.

Намера да се у перспективи из Бање Луке предложи демилитиразација РС, па чак и Додикова изјава да се Република Српска, све и да буде нападнута, неће бранити ратним, већ политичким средствима, добродошли су и политички исправно осмишљени, али не и довољни одговори на обновљену галаму о потенцијалној српској кривици за неки хипотетички нови рат у БиХ, о коме говоре једино Бошњаци и, дакако, Жељко Комшић.        Тема „Срби и рат“ мора се озбиљно и одговорно ставити на дневни ред нације и свестрано истражити, како би се на свим нивоима друштвеног ангажовања и јавног очитовања, од научног до медијског и пропагандног, а наравно и политичко-дипломатског, снажно и аргументовано, као лаж и обмана разобличила опасна теза о наводној ендемској српској ратоборности и неодољивој  склоности ратовању.

У последње време се са познатих иностраних антена опет злослутно могло чути да Срби разумеју само језик силе… Срби сами за себе, не без поноса, умеју да кажу да су ратнички народ, јер су током историје често били доведени у ситуацију да се за своја права, слободу и живот морају и оружјем борити. То, међутим, никако не значи да им, као нормалним људима, мир и спокој није дражи од проливања крви, туђе и своје.

Дарко Танасковић

Иако, по општој оцени разумних познавалаца западнобалканских прилика и кретања, никакав рат данас није на хоризонту, оптужбе да би њихово легално и легитимно залагање за враћање „изворном Дејтону“ поново могло запалити ратну искру у БиХ Срби никако не би смели игнорисати, јер, како написа Иво Андрић, „рат се понекад и омакне“. Поготово ако се о њему много говори и упражњава  антиполитика чији је он већ једном приликом трагичан исход био.

Мора се одрешито рећи, и понављати, да Срби нису силеџијски и ратоборан народ, а да су им ратови које су водили током XX века, столећа својих највећих страдања, сви без изузетка били наметнути. А зашто су у њима, уз страшне жртве, побеђивали? Вероватно зато што су били у праву и на правој страни историје.

Но, о томе би требало да размишљају они чија је политика објективно наставак рата другим средствима, све до неког новог рата који сигурно неће изазвати Срби, али би у њему опет могли победити. Треба сићи са труле правно-ратне клацкалице, док се још није поломила.

           (Трибина је одржана 7. децембра у Београду у организацији портала Све о Српској и Факти – уз подршку Представништва РС у Србији)

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

RSS
Follow by Email