Милош Ковић: Идеали српског Сретења
Велики историјски догађаји којих се сећамо на Сретење Господње – почетак Првог српског устанка (1804) и доношење Сретењског устава (1835) – одиграли су се пре два века. Протоком времена стичемо сређенију и продубљенију слику прошлости, али у исто време њене учеснике све теже разумевамо. Ма колико веровали да су нам били слични, пажљивије посматрање увек ће показати да у историји ништа није онакво како нам на први поглед изгледа. Вожд Карађорђе, кнез Милош и њихови савременици били су, по свом физичком и емоционалном саставу, различити од нас. Живот у Османском царству у добу Наполеонових ратова, Бечког конгреса и Свете алијансе био је много сличнији средњем веку него нашем времену.
У исто време, у идеалима и бригама ових поколења, о којима сведоче Вук Караџић, Прота Матеја Ненадовић, српски, аустријски, руски, француски сведоци, препознаћемо себе и своје време. Историја је збир прекида и трајања, сличности и разлика између понекад веома удаљених људи и епоха. Има историчара који тврде да проучавање континуитета и дисконтинуитета чини саму суштину њиховог заната.
Школовани смо и навикнути да у својој националној историји препознајемо дисконтинуитете, да се вајкамо због пропуштених прилика, погрешних одлука и напуштених традиција. То нашој култури и јавном животу даје ону несигурност, па и инфериорност пред „срећнијим, западним народима”, каква је карактеристична за колонизоване нације измишљених историја.
Обратимо зато пажњу на континуитете. Шта је то у 1804. и 1835. години у чему препознајемо непрекинуто трајање, оно што је и данас живо, што проналазимо у сопственом, личном и колективном искуству? Шта је за нас, сада и овде, наслеђе из 1804. и 1835. године?
Два датума која се у Србији славе на Сретење Господње немају исту важност у памћењу српског народа, али ни у укупној светској историји. Карађорђев устанак био је почетак избављења из векова ропства у туђим царствима. Његова херојска личност, подвизи и пожртвованост његове сељачке војске већ тада су препознати као знакови спасења Срба од „грехова отаца” и повратка Косовском завету. „Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!” каже Његош у „Посвети Праху Оца Србије”. У историјској судбини српског народа догађај из 1804. одговарао је есхатолошком значењу празника Сретења Господњег, кад је старом учењаку Светом Симеону Богопримцу после дугог чекања било дато да угледа пут спасења и препозна Месију, новорођеног Христа.
И у светским оквирима има мало примера успелих устанака кметова, који су сами саздали сопствене, до данашњих дана живе државе. Поређење с истовременим успелим устанком робова на Сан Домингу, које је предложио Предраг Марковић, није без основа. Осим тога, почевши од „Српске револуције” Леополда Ранкеа (1829), Први српски устанак препознат је у светској историографији као важан догађај и део светскоисторијских кретања.
Сретењски устав и његов краткотрајни, једномесечни живот немају то значење и ту тежину. Био је то ипак први у низу српских устава 19. века, који су сведочили о пређеном путу од кнежевске апсолутистичке монархије, преко уставобранитељске и потоње напредњачке олигархије, до либералне, радикалске демократије, потврђене Уставом из 1903. године. У аристократском, робовласничком свету раног 19. века, Срби су укинули кметство и ропство, поделили између себе спахијску земљу и уставом утврдили права за која су се сами изборили.
Шта су хтели и у шта су веровали они који су се на Сретење 1804. окупили у Орашцу? Спасавали су голе животе, јер сеча кнезова била је потпуно самовољно, разобручено убијање, за које се није знало ни кога ће погодити ни колико ће трајати. Доцнији тумачи тврдили су чак да су дахије хтеле да побију све мушкарце који су упамтили како су у Кочиној крајини Турци бежали испред српских фрајкора. Требало је сачувати и част породице и имовину. Када је написао да је то, поред осталог, била борба за основна људска права, Станислав Винавер није претеривао. Суочавање с безразложним, насумичним, масовним убијањима било је, међутим, важније историјско искуство. Бар од Маричке и Косовске битке, потом и устанака с краја 16. века, Срби су кажњавани смишљеним затирањима. Показало се да је и друштвена мимикрија, кроз преверавање или сакривање националног имена, водила ка нестајању. Из перспективе геноцида над српским народом у 19. и 20. веку, сеча кнезова, иако неупоредиво мањих размера, изгледа нам као део дужег, злоћудног континуитета, који још није освешћен у српској историографији и култури.
„Слобода” је била кључна реч из 1804. године. То није била „државност”. Везивање „Дана државности” за 1804. годину значи заборављање чињенице да су прве српске државе биле много старије од Карађорђевог доба. Обновљена српска држава 19. века представљала је залог слободе и одбране од затирања. Доцније глорификовање државе било је, међутим, последица немачких утицаја. Ваљало би размислити о враћању Сретењу из 1804. његовог изворног, васкрсног, ослободилачког смисла.
Како је приметио Никола Радојчић, Срби су још од средњег века слободу тумачили превасходно као независност и самосталност. Карађорђев устанак брзо је прерастао у рат за пуно ослобођење од турске власти. Та битка окончала се стицањем независности 1878. и протеривањем Османлија из српских земаља 1912. године. Бити свој господар, самостално доносити одлуке о својој судбини, одбијати туторисање чак и најмоћнијих империја – тај идеал јасно је видљив у српској историји, све до нашег времена. Потоњи устави и политичке борбе показали су, међутим, да је за Србе слобода значила и законско ограничавање сваке власти, одбрану основног људског достојанства и политичких права појединаца. То наслеђе биће у 20. веку вишеструко оспорено.
У исто време, слобода је за Карађорђа и његове војводе значила и право на сопствени, наслеђени идентитет. Било је то херојским делима и жртвама посведочено опредељење да се одбрани православна вера и обнове древни завети, настали у добу Светог Саве и Немањића, кнеза Лазара и Косовске битке. Чувар и носилац тих предања била је Српска православна црква. Ово Карађорђево наслеђе, после векова секуларизације и службеног атеизма, упоредо с буђењем традицијске побожности широм света, данас као да доживљава одређену обнову.
Уз ослобођење, уједињење је било други кључни идеал из Карађорђевог доба и потоњег 19. века. И он је потицао из средњег века, због чега се превасходно ослањао на ујединитељске традиције Немањића и обновљене Пећке патријаршије (16–18. век). И идеја уједињења српских земаља уобличавана је у крилу Српске цркве, при чему се готово по правилу рачунало на подршку Русије. Руска подршка, Карађорђеви преласци Дрине, покрети Срба у Босни, Херцеговини, Далмацији, Срему, Банату, сарадња с Црном Гором – све је то Србима донело непријатељство западних великих сила. Како је приметио Милорад Екмечић, већ од 1806. године Француска, потом и Велика Британија, настојаће да охрабре ширење утицаја Аустрије и римокатолицизма ка југоистоку, како би их супротставили Русији и њеним српским савезницима. Последице такве политике живимо и данас.
Сматрало се да је Карађорђеве идеале ослобођења и уједињења коначно остварио његов унук Петар Карађорђевић 1918. године. Југославија је, међутим, у нашем времену разбијена, српски народ силом је подељен на различите државе, при чему се данас наставља с покушајима распарчавања саме Србије. Потомци победника из 1918. научили су да историја нема краја. У томе је, међутим, и наша нада за будућност.
Свака прослава прилика је да из перспективе савремености изнова сагледамо своје наслеђе. Оно, у то нема сумње, с променом епоха мења своје облике, али у својој суштини увек остаје исто и непромењиво.
