Танасковић: Садејство православља и исламиста?!

Пише: Дарко ТАНАСКОВИЋ

ЕВРОПСКИ парламент се још једном обрукао пред историјом која се ових дана и недеља драматично пише у Украјини, али не само за Украјину, већ за свеколико човечанство.

У свету узастопно изложеном правим библијским кушњама (да ли казнама?), великој мигрантској поплави из 2015, још неокончаној пандемијској пошасти и, најзад, рату на (за сада само) Старом континенту, делегати Европског парламента већински неодговорно настављају свој ирационални плес по тактовима хистеричног антируског болера, чији се концентрични кругови не шире снагом љубави и полета, као у оном Равеловом, већ заслепљеном опседнутошћу идеолошком мржњом која сужава свест и уништава душу, а чији се композитори луциферски церекају у безбедној дубини своје таме.

Огромном већином, са 552 гласа „за“, 81 „против“ и 60 „уздржаних“, на пленарном заседању ЕП у среду 10. марта, увојена је „Резолуција о страном изборном мешању и дезинформацијама у националним и европским демократским процесима“.

Од саме „Резолуције“ која је, иако сасвим јасна у поруци и намени, неизбежно формулисана дипломатским,  бирократизованим и уопштеним језиком међународних организација, неупоредиво занимљивији је опсежан „Извештај“ летонске делегаткиње Сандре Калниете, на основу кога је текст „Резолуције“ састављен, а који је такође званични документ Европског парламента. Њен „Извештај“ претходно је разматран и такође великом већином усвојен на седници Специјалног комитета за страно мешање у све демократске процесе у ЕУ, укључујући дезинформације.

Усамљен је остао глас са праве европске левице, који је овај извештај о дезинформацијама назвао дезинформацијом. Треба ли се чудити томе што су међу онима који су се усрдно заложили за усвајање „Извештаја“ летонске колегинице били и Владимир Билчик и неизбежни Тонино Пицула?

Два пасуса из овог вишеструко индикативног документа, означени редним бројевима 121. и 131, привлаче посебну пажњу, јер је у њима учињен искорак који открива дубоку идеолошку позадину укупног негативног односа либерално-глобалистичке, (пост)хришћанске Европе и Запада према свету православља и ислама, као цивилизацијски инфериорним социокултурним формацијама на планети.

Пошто ће мало ко прочитати предметни „Извештај“, вреди у целини навести два поменута одељка, односно њихове сегменте који се односе на нашу тему:

„121. (Европски парламент) осуђује настојања Русије да искористи етничке тензије на Западном Балкану како би рапалила сукобе и поделила заједнице, а што може довести до дестабилизације читавог региона; забринут је покушајима Православне цркве у земљама попут Србије, Црне Горе и Босне и Херцеговине, а посебно у њеном ентитету Републици Српској, да истиче Русију као заштитницу традиционалних породичних вредности и да ојача везе између државе и цркве; алармиран је тиме што Мађарска и Србија помажу Кини и Русији у остваривању њихових геополитичких циљева“.

„131. (Европски парламент) запажа да се страно мешање може вршити и утицајем и инструментализацијом верских институција, примерице руским утицајем на православне цркве, особито у Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини, а нарочито у ентитету Република Српска, у Грузији и до извесне мере у Украјини, укључујући и сејање раздора међу локалним становништвом, развијањем пристрасног писања историје и промовисањем антиевропске агенде, утицајем турске владе посредством џамија у Француској и Немачкој и саудијским утицајем посредством селефијских џамија широм Европе, које проповедају радикални ислам“.

Дакле, изричито се у истом пасусу указује на опасност коју по демократске процесе у Европи наводно представљају православље и исламизам, који би тако објективно били у некој врсти садејства! Настрану то што је овакав однос непоштовања према православним црквама и њиховом деловању у једном политичком документу огољени пример арогантног секуларистичког игнорисања духовне димензије живота и верских осећања многих грађана на европском континенту, што није нека новост, у овом „Извештају“ се први пут у истом параграфу упозорава на удружено штетно деловање православља и исламизма по демократске процесе.

То чак и са становишта интереса које заступају и циљева којима теже аутори овог документа није ни интелигентно ни тактички мудро.

Могло се о непоћудности православних цркава проговорити у једном, а о гресима исламиста у другом, текстуално мало удаљеном параграфу.

С обзиром на несумњиво политичко и дипломатско искуство подносиоца „Извештаја“, оваква неспретност изненађује. Могла би се, евентуално, објаснити, с једне стране, стањем шока и пометености који је специјална руска војна операција у Украјини изазвала у европским политичким и интелектуалним круговима, иако су годинама својим односом према великом источном суседу производили разлогe да до ње у једном тренутку дође.

С друге, пак, стране, у последње време је могуће запазити да антируски Запад више и не брине о форми саопштавања својих ставова, а о дипломатском тону и етикецији да и не говоримо, у шта спада и одсуство раније присутног старања да ти ставови и оцене делују рационално и уверљиво. Све се баца у лице огољено и дрско, рутински хладно и неосетљиво.  

Ако хоћете, верујте, ако нећете, не морате – ми и онако радимо по своме! И лажемо, не трепнувши.

Овај манир подједнако важи и за домаћу и за страну јавност. Но, то одустајање од мимикријске тактике и дипломатске реторике има и једну добру страну.

Стварни, дубински мотиви (тобоже) либералних западних глобалиста и систем вредности из којег се ти мотиви генеришу, а онда политички, економски, војно и културно операционализују, откривају се у свој својој цивилизацијској изопачености.

Мада привремено може другачије изгледати, то није израз снаге и самоуверености, већ суштинске слабости и самозаробљавајуће ограничености визије садашњости и будућности света. А њено главно обележје је тоталитаристичка искључивост, управо против чега се наводно боре, и у овом знаковитом, далекосежно поучном документу.

Два темељна исходишта расположења које су европарламентарци демонстрирали усвајањем овог „Извештаја“ и на њему засноване „Резолуције“ јесу дубоко укорењена заблуда о западној  цивилизацијској супремацији и смеша презира, одбојности и страха пред Истоком, што се у односу према свему руском и православном по ко зна који пут излило из корита људскости као дивља, неспутана мржња.

Емблематична је у овом погледу и делегатска инкарнација подносиоца „Извештаја“, летонске политичарке, активисткиње и списатељице Сандре Калниете, својевремено (2002-2004) министра иностраних послова и вишекратног амбасадора своје земље у иностранству. Она је, као петогодишња девојчица, домовину Летонију видела први пут 1957. године, јер јој је породица пре тога била интернирана у Сибир, где је и рођена.

Нема сумње да је породична голгота, делимично испричана у књизи „У балским ципелама у сибирском снегу“ (2001), преведена на више језика, код ње разумљиво узроковала изразити анимозитет према Русији, чиме се сврстава у ред многобројних русофобних политичара и интелектуалаца који дају тон јавном мњењу и спољнополитичком наступу балтичких и неких скандинавских земаља.

Читаву своју политичку каријеру ова чланица Комитета за спољне послове Европског парламента посветила је борби против тоталитаризма, са карактеристичном склоношћу изједначавања нацизма и комунизма и тежиштем на разобличавању тоталитарног комунистичког режима у СССР.

Путинову некомунистичку Русију она, наравно, види као алотропску модификацију и континуитет руског тоталитарног великодржавља.

Занимљиво је да је Сандра Калниете и председница „Групе за помирење европских историја“, која сматра да је „предуслов реунификације Европе помирење доминантних политичких наратива у разним деловима континента“. Другим речима, група за ревизију и тенденциозно кривотворење историје.    Погледа ли се листа чланова ове „Групе“, има основе за претпоставку да је русофобија била главни критеријум, а вероватно и порив за учлањење. Међу њима је, рецимо, и словеначки делегат Милан Звер, један од 70 потписника захтева да високи представник ЕУ за спољну политику и безбедност Ђосеп Борел поднесе оставку после недавне „понижавајуће посете Москви“.

Расподела задужења и послова у Европском парламенту је сама по себи потенцијално занимљива тема за анализу, којом се овде не можемо шире и продубљеније бавити. За нашу тему од значаја је констатација да на постављање Европског парламента према Руској Федерацији несразмерно велики утицај имају делегати из балтичких, скандинавских и неких источноевропских држава, непријатељски расположени према свему руском.

Разлози њихове русофобије, како лични тако и колективни, лако су објашњиви и схватљиви, као и у конкретном случају Сандре Калниете, али се легитимно поставља питање – да ли су, и треба ли да буду, баш они репрезентативни за цео састав Европског парламента?

Може ли се под њиховом острашћеном диригентском палицом водити иоле уравнотежена политика према Русији, али и свима онима које ова групација доживљава као руске испоставе и савезнике у Европи?

Узгред, интернирање у Сибир, непосредно пре Октобарске револуције, балтичког Немца, лекара Траугута фон Штакелберга (1891-1970) уродило је чудесном књигом „Вољени Сибир“. Разликују се и времена и околности и људи…

Антигонине узвишене речи „не да мрзим, већ да волим ја сам створена“ припадају античком наслеђу Европе, а самим тим и оних који седе у њеном садашњем Парламенту, али му они очигледно у већини више не припадају…

Као што је већ наглашено, пажњу у „Извештају“ Сандре Калниете, који је Комитет усвојио и проследио на пленарну седницу ЕП, привлачи сасвим отворено изражена забринутост због „мешања у демократске процесе“ на Западном Балкану“ Руске православне цркве посредством Српске православне цркве, при чему се посебно помиње истицање Русије ка заштитнице традиционалних породичних вредности.

Ово нема никакве непосредне везе са ратом у Украјини, али има са незадовољством брзином и ширином продора „нетрадиционалних породичних вредности“ у западнобалканским друштвима, при чему мудри европарламентарци превиђају чињеницу да се тим „нетрадиционалним породичним“ и, додајмо, етичким вредностима живота и природним законима не супротстављају само православне, већ и католичка црква и ислам.

Простим поређењем званичних канонских текстова социјалног учења Московске патријаршије и Католичке цркве утврђено је да су они у најмање 70% одредби подударни. 

Док је потписник ових редова службовао као амбасадор при Светој Столици, могао је у неформалним разговорима од неколиких кардинала и прелата високог ранга чути да се, иако им то није лако да кажу, мора признати да је Владимир Путин савремени државник који објективно и делотворно највише чини за хришћанство. Али, иако католици, они нису европарламентарци далеки од духовних вредности и свести сужених либерално-глобалистичким тоталитаризмом, далеким од сваке стварне универзалности и хуманости.     Није ово први пут да западни политичари и дипломати указују на штетност роварења заосталог православља по демократској европској башти. Карл Билт је својевремено демантовао наводну изјаву да је по европске вредности „православље опасније од ислама“, али јесте рекао да Путин изграђује Русију као „православни бастион против Запада“. Његови истомишљеници су овим „Извештајем“ дорекли и, у једном критичном тренутку, на Западни Балкан грубо применили његово гледиште.

Али, ово је већ тема за посебан осврт. Упозорење би православне цркве свакако требало озбиљно да узму у обзир, али не да би промениле своје пастирско деловање и повукле се из друштвеног живота, већ да се додатно ангажују на путу онога што је покојни Радован Биговић назвао Христовом вољом да свет постане „космичка Литургија“.

Други наведени параграф у „Извештају“ још је индикативнији. У њему се, уз православне цркве, као носиоци антиевропске агенде, без икаквог текстуалног и значењског размака и раздела уводе турска влада, са својим утицајем на џамије у Француској и Немачкој, и Саудијска Арабија са мрежом селефијских богомоља широм Европе.

Ако то Билт својевремено и није изговорио, европарламентарци су сада црно на бело написали. За њих су православље и ислам подједнако зло! А многи се муслимани на Западном Балкану уздају/ заваравају у заштиту и помоћ из Европе пред наводном „фашистичком“ претњом православних Срба који би, охрабрени руском војном операцијом у Украјини, могли да дођу у искушење да их нападну.

Срећом, таква химерична евентуалност уопште не постоји, па им никаква помоћ није и неће бити потребна, сем уколико се иза ове стварне или хињене параноје и запомагања не крије намера да они, уз подршку са Запада, нападну Србе. Неким се већ привиђа и ново бомбардовање Београда! Боље би им било да пажљиво проуче „Извештај“ Сандре Калниете или интервју брата по Алаху Рамзана Кадирова, али и да се врате Семјуелу Хантингтону и његовом „Судару цивилизација“, књизи која муслиманима никада није била по вољи.

Где се завршава Европа?, питање је које мучи западне Европљане, пише амерички историчар и геополитички мислилац, па наставља тиме да они воле да чују одговор:  Европа престаје тамо где се завршава западно хришћанство, а почињу ислам и православље.   Источно од историјске линије која дели свет западног хришћанства од ислама и православља и која се може сматрати чврстом цивилизацијском парадигмом, више није Европа, закључује Хантингтон, наглашавајући да тако мисли и тај концепт sottovoceподржава огромна већина западних Европљана. Европски парламент верно одражава ту већину, којој је рат у Украјини створио прилику да се, из мржње и из страха, политички антиправославно и антиисламски, не више sottovoce, већ гласно и недвосмислено изјасни.

Турски председник Ердоган, који осуђује Путинову војну операцију и политички подржава Украјину, а од кога западнобалкански муслимани такође очекују заштиту пред „српским фашизмом“, оштро је осудио „све потезе који личе на лов на вештице против руског народа, уметности, научника или уметника“, оценивши их као фашистичке.   Толико о томе. За сада.

Оптужбе за фашизам, које се одвише комотно упућују свима са источне стране оне Хантингтонове разделне линије, а и противницима суштински тоталитарног либерално-глобалистичког поретка у властитим, европским земљама тема су за себе.

Заслужује засебно разматрање.

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

RSS
Follow by Email