Тек што је ступио у пунолетство, добровољно отишао у ров
Не кајем се. Ако Србија зовне, поново ћу стати у њену одбрану, каже Александар Ацо Минић из Спужа код Даниловграда
Војници су гинули, као и њихови преци, с речима да за своју земљу вреди умирати, молећи се Богу да после погибије оду у рај, јер су пакао већ прошли, почиње исповест јунак, витез из крваве битке на Кошарама, Александар Ацо Минић из малене варошице Спуж, надомак Даниловграда.
Кошаре су легенда крвљу исписана. Исписана храброшћу голобрадих војника, свих бораца, патриота који су себе уградили у темеље државе Србије.
„Кад се брани земља Србија, не пита се ’чији си ти, војниче’, ни јеси ли мали, већ разумеш ли да се отаџбина брани срцем и оружјем. Иако сам имао тек 18 година, бранио сам отаџбину на Кошарама, био рањаван и то су ми најплеменитији дани у животу, јер није пресудно било за браћу моју браниоце да ли нас је напао цели свет окупљен у злогласном НАТО-у, већ да срцем и одлучношћу бранимо и одбранимо сваки педаљ своје земље. Крварио сам и поново ћу ако неко такне и травчицу на мојој земљи…”, прича Александар, јунак са Кошара, који је у Спуж доспео бежећи из Пећи са три године, с оцем Ранком и петогодишњим братом Бојаном, након смрти мајке Браниславе Доганџић, сада давне 1984. године.
А на крваве Кошаре стигао је након упорног јављања и пре него што је напунио 18 година.
„Пријављивао сам се добровољно да идем и браним моје и свесрпско свето Косово. Многи су занемели кад добих војни позив да се јавим 15. марта 1998. године у ВП 8365,18 Пећ, као једини из општине Даниловград. Не касних, у касарну Бели Дрим стигох 15. марта и распоређен сам у Прву чету херојске 125. моторизоване бригаде с командиром поручником Ивицом Толићем. Сви смо знали шта нас чека, сви војници су дисали као један, један другог звали брате, а командири на челу с пуковником Љубинком Ђурковићем били су нам више од родитеља”, сећа се Александар.
Прво велико ватрено крштење било му је у јулу, у селу Јуник, где је са саборцима држао положаје готово месец дана. Касније долази Клина, па Руговска клисура и чување Пећке патријаршије од терориста, заседе на граници с Албанијом… Уследило је продужење војног рока, али нико од војника није хтео да остави другове, без обзира на то што је наступило свирепо бомбардовање НАТО авијације.
„Дан после почетка бомбардовања пребацују нас у Руговску клисуру, па у Капишницу, одакле 10. априла одлазимо на караулу Кошаре. По доласку у рејон карауле Кошаре поседамо положај на неких 100 метара око топонима Маја Глава, где водимо највеће борбе с терористима. Ту страдају први наши борци док смо покушавали да повратимо караулу и територију”, прича Александар.
Та пресудна битка почела је у раним јутарњим сатима, на Велики петак, 9. априла 1999. године. Рејон одбране у почетку се простирао на дужини од седам километара, да би се касније проширио на 20 километара.
„Као већ искусни борци, заједно с деловима 63. и 72. бригаде, идемо на освајање коте 601 и ту формирамо чврсту линију. Заузимамо положај код стене, где је изгубљено највише живота баш због специфичности и могућности узимања координата. Ту 5. маја, уочи Ђурђевдана, уочавамо већу групу терориста која се укопавала и заједно с још неким борцима и командиром неутралишемо ту групу од 10 до 12 бораца УЧК. Одмах је уследио јак непријатељски напад, у којем је тик поред мене погинуо мој класић Дарко Милошевић, коме су терористи убацили бомбу у ров. Његове убице неутралишемо, али гелери бомбе рањавају Ивана Ранковића, а ја, покушавајући да дођем до Дарковог рова у којем се чује његово стењање, бивам рањен у ногу. Нас тројицу пребацују у Пећку болницу, где је, нажалост, Дарко и преминуо. После петнаестак дана враћам се у јединицу, на Кошаре, где се било скоро све смирило јер су НАТО зликовци, терористи ОВК и плаћеници схватили да не могу проћи куда су наумили. Ми смо остали на истим позицијама на које смо се повукли после 9. априла”, казује овај храбри младић.
Повратак кући био је његов лични бој. Годинама у сваком трену Кошаре, мине, бомбардовања, звиждуци граната, слике погинулих бораца, зверстава албанских терориста, извлачења рањених и погинулих другова…
„То је био живот на ивици понора. Годинама исте слике… Нервоза, несаница… А кад сањам, онда су то ужаси који сам преживео. Ујутру супруга односи постељину мокру као да је из реке извађена. Трпела је и разумела. И она је са Косова. И деца трпе. Ево, Господ ме оставио у памет и живим с породицом. Не кајем се. Ако Србија зовне, поново ћу стати у њену одбрану”, с поносом истиче наш саговорник.
Каже да га једино вређа што се годинама у Црној Гори није смела прозборити ни реч о Кошарама. Прво јавно подсећање на ове хероје уприличено је у Никшићу, како каже, захваљујући храбрости градоначелника Марка Ковачевића.
