Проф. др Дарко Танасковић: Однос према културној баштини је недовојиви дeо борбе за очување идентитета
У организацији као што је Унеско осјећа се све више отпор многих држава да слиједе диктат из једнога центра које, када могу и гдје могу, пружају отпор и исказују непослушност, оцијенио је проф. др Дарко Танасковић на предавању у организацији Српског пјевачког друштва „Јединство“ Котор (1839), одржаном синоћ у Ризници Српске православне црквене општине Котор.
Цијењени гост је назначио да су разлози за борбу у заштити српских интереса на простору Косова и Метохије итекако и даље на столу, као и да се „осјећа нешто што се очитује сада у актуелној великој свјетској кризи и подјели, а то је да се клатно на међународном плану помјера из једне позиције, када су сви били заварани неким међународним поретком у коме постоји само један центар моћи и када су углавном аутоматски по инерцији гласали свуда у међународним организацијама за захтјеве који су подржавали тутори и савезници тзв. Косова“.
Са проф. др Тансковићем активностима као амбасадора Србије при Унеску у тешким временима (посебно 2015) када су се и на тај начин бранили Богородица Љевишка, Грачаница, Високи Дечани Пећка Патријаршија и на стотине других наших светиња на Косову и Метохији (КиМ), разговарао је Душан Давидовић.
„Однос према нашој културној баштини, не само на КиМ, али прије свега на КиМ, јер је то најнеуралгичније и најактуелније, јесте дио, недовојиви дио наше борбе за очување сопственог идентитета и самопрепознавања у свијету поремећених вриједности. Из других разлога наравно није нимало случајно што наши непријатељи желе управо то да нам отму, да пољуљају, релативизују, ако могу и да униште, у чему за сада нису успјели. Ја бих о тој 2015. години, када смо успјели великим заједничким саборним напором да извојујемо једну велику, не само дипломатску већ и културну побједу, могао да говорим сатима, јер су то за мене били најтежи, али некако и најсвјетлији дипломатски тренуци борбе за интересе нашег народа и наше државе”, казао је проф. др Танасковић.
Наставља да та борба није престала никада, али да се сада води у донекле промјењеним околностима које треба пратити, не задовољавати се постигнутим успјесима, анализирати могуће промјене ситуације и увијек бити спреман да се на прави начин одговори на посезања Албанаца, односно Шиптара, са КиМ на наше културно насљеђе.
“Један од њихових стратегијских циљева је да као држава буду примљени у специјализовану Агенцију Уједињених Нација за образовање, науку и културу, која се зове Унеско, јер би то значило да добијају контролу над нашим светињама на КиМ, зато што се културна добра, по правилима Унеска, административно воде према територији државе на којој се налазе, а не воде се према националној или некој другој културној или цивилизацијској припадности. Значи, уколико би Косово, не дај Боже, постало чланица Унеска, као држава (јер једино као држава то може постати, односно зато што су једино државе чланице Унеска), онда би се сматрало да је културно наслеђе на тзв. Косову заправо културно наслеђе државе у том административном смислу”, казао је проф. др Танасковић.
То не значи, наставља даље, да би оно постало албанско у културно-историјском смислу, што је њима и мање битно, већ би они постали адреса којој би се сви у свијету обраћали када је ријеч о нашем културном насљеђу и могли би да организују његову “заштиту”, реконструкцију, туристичку презентацију…
“Дакле, то би истовремено било и потврда њхове државности, управо зато што једино државе могу постати чланице Унеска, па би онда “ipso-facto” (самим чином) уколико би били примљени, то значило да их је ова велика међународна организација прихватила као државу. То је један од њихових декларисаних политичких и спољно-политичких приоритета. Међутим, од тог пораза који су доживјели 2015.године приликом гласања на Генералној конференцији Унеска, гдје смо ми побиједили за само два гласа, као она тројка у последњем секунду утакмице, од тада они нису ниједном ни покушали да уђу у Унеско. Писмо генералној директорки Унеска послали су 2017.године, али су га сами вратили са поште због тога што су им њихови тутори, тада су то били Њемци и Французи, рекли да повуку јер нема шансе да прођу, што су и урадили, иако су авантуристички послали тај захтјев зато што су претходно изгубили могућност да уђу у једну другу организацију, која је за њих не толико, али готово исто толико значајна, а то је Интепрол”, казао је проф. др Танасковић.
Подсјећа да све до ове године захтјев за пријем у чланство тзв. Косово није обновило, иако је то могуће сваке двије године јер по том ритму засиједа Генерална конференција.
“Они сада системски поново припремају захтјев за пријем у Унеско, иако мислим, сем уколико садашње заоштрене прилике у свијету то не промијене, не би имали никаквих шанси, односно мислим да би имали и мање него што су имали 2015. године”, казао је проф. др Танасковић.
Говорећи о учешћу у делегацији Српске православне цркве (СПЦ) током преговора са Хрватском бискупском конференцијом под патронатом римском папе око канонизације кардинала Алојзија Степинца, казао је да је то за њега било једно несвакидашње животно и интелектуално иксуство и велика част и одговорност, да као једини лаик буде од стране нашег Патријарха одређен за члана делегације без преседана, зато што се никада није могло замислити да једна делегација СПЦ разговара о канонизацији неког римокатоличког прелата са представницима Католичке цркве, конкретно Бискупске конференције у Хрватској, а под покровитељством Ватикана.
Истакао је да је једногодишњи рад комисије био јако користан.
“Прије свега, као што видите, Степинац још увијек није канонизован и сва је прилика да још увијек неће бити. Сигурно за понтификата овога папе, неће. Привучена је пажња, шира медијска код нас, а и у свијету, па су се почеле појављивати књиге о кардиналу Степинцу. Значи, било би га много теже канонизовати када се већ у свјетској јавности толико о томе говори, а посебно у свијетлу заустављања процеса беатификације папе Пија XII, чији је он био веома приљежан и усрдан следбеник”, казао је проф. др Танасковић.
Проф. др Танасковић је истакао изузетан уопште, али и допринос на дипломатском пољу блаженопочившег Митрополита Амфилохија, члана делегације СПЦ, као и да је приликом рада комисије отворен тајни архив Ватикана за период понтификата папе Пија од 1939. до 1958. године, у којим су пронађени “неки занимљиви документи”, који иду у прилог наше позиције, а о чему је нешто јавно рекао и Патријарх Порфирије.
Говорећи уопште о турској дипломатији и њеним потезима, а посебно оним на Балкану, истиче да је Турска изузетно озбиљна држава са изванредном спољном политиком.
“Предсједник Турске Ердоган је, као што се може запазити у овим смутним временима, можда један од ријетких државника на међународној сцени. Он у сваком тренутку зна што хоће и оствари оно што хоће и има некакву визију која иде даље од онога чему свједочимо у савременој политици. Он је веома способан лидер и Балкан је свакако у склопу стратегије и доктрине “нео-османизма”, један од приоритета Турске”, казао је проф. др Танасковић.
Назначио је и да су у причи о БиХ симпатије Турске и даље на страни Бошњака, да је ова земља признала Косово, да Србија у актуелним околностима тактизира у мјери у којој је то могуће, као и да о Турцима ништа више није научио током свог животног пута од онога што стоји у Горском вијенцу.
Рекао је и да Турска успјешно игра и са Истоком и са Западом, као и на Ердоганову мисао да “демократија није циљ друштвених процеса, већ средство у друштвеним процесима”.
Говорећи о обнови капеле Светог Петра Цетињског на Ловћену, а у свијетлу обиљежавања јубилеја – 50 година од изградње њене реплике на Прчању (прве од укупно двадесетак), казао је да је то “корак ка Ловћену”.
“То ће бити први материјализовани корак. Сада се наравно историјски гледано могу правити разне спекулације уназад, може се томе придавати неки идеолошки смисао како би се некако снизио духовни значај свега тога и то је наравнио дио наше стварности. Међутим, ја сматрам да та капела има такав симболички и духовни значај да неће никада бити касно да се она врати на Ловћен, а овај први корак сматрам да је у сваком погледу веома позитиван, јер ће одатле, та капела гледати Ловћен, а Ловћен капелу. Она ће се свакако попети на Ловћен једнога дана, без рушења било чега. Ја сам иначе противник рушења споменика прошлости, сем уколико није ријеч о нечему што је у тој мјери скандалозно да не може да издржи провјеру времена”, казао је проф. др Танасковић.
Камен темељац за прчањску цркву 1972. године благословио је блаженопочивши Митрополит Данило, а блаженопочивши парох которски Момчило Кривокапић претходно и покренуо причу и реализацију изградње реплике која “гледа” на Ловћен.
Интересантан детаљ о дугогодишњем познанству са проф. др Танасковићем изнио је водитељ вечери Душан Давидовић, подсјетивши се њиховог првог сусрета још 1965. на базену у Котору у финалу Омладинског првенства Југославије на утакмици Приморац-Партизан (2:3).
Извор: СПЦО Котор
Фото: Радио Котор
