Интервју са Драгославом Боканом, СРБИЈА НА ПРВОМ МЕСТУ

Интервју води: Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта Српска историја

– Ваша књига ,,СРБИЈА НА ПРВОМ МЕСТУ“ за коју кажу да је прва ЕНЦИКЛОПЕДИЈА СРПСТВА, изашла је на пролеће, и привукла је огромну пажњу. Шта из ваше нове књиге можемо да сазнамо, пренесите нам неке детаље?

– Моја идеја била је да саставим неку врсту занимљивог лексикона/енциклопедије, који може да нас упути у сву лепоту оне срећне чињенице да смо Срби, као нешто сасвим изузетно и апсолутно величанствено. То је посебно важно јер је већ стотину година та наша национална припадност системски потцењивана и злобно исмевана. Југословенство је била та језива духовна слуз, која нас је потопила и уронила у паклени заборав сопственог идентитета.

Распети између бруталног комунистичког одбацивања свега националног и оног либералног, апатридског космополитизма, ми смо херојски успели да, ипак, некако одбранимо своје Предање, сопствену светосавску и косовску заветну мисао. И поред свих жртава и мука поднетих на овој уској стази поновног повратка на српски пут, ми, Срби, смо успели да се, уз Божију помоћ, ишчупамо из живог блата, са свих страна уоквиреног прво оним корумпираним (описаним код Арчибалда Рајса и Бранислава Нушића) ”грађанским југословенством”, а затим бољшевичком и, након тога, титоистичком варијантом ове, по нас директно погубне идеологије.

И сад је време да се коначно саберемо и суочимо са истином о смислу свог постојања у историји, да ”културу памћења” и бесконачна, геноцидна страдања српског народа у двадесетом веку поставимо као темељ нашег враћања у сопствену кожу, по мери коју су поставили наши велики преци (у вековима пре 1. децембра 1918). То, заједно са антологијским примерима јунаштва и бисерима српске духовне културе, чини сакрално тројство наше аутентичне судбине.

Све сам то имао на уму кад сам, са осећањем пуне одговорности, састављао ”Србију на првом месту”. Као идеалну лектиру за све Србе од 7 до 107 година (и, наравно, наше пријатеље и добронамерне суграђане других националности, искрено заинтересованих за праву српску историју).   

– Шта вас је навело да тако насловите књигу?

– Намерно сам наслов поставио у духу оног чувеног Трамповог слогана (“America First”), не губећи притом ништа од истине описа истинског српског родољубља (нашег ”родољубавног” односа према својој Отаџбини). Само сам додао и ту актуелну црту савременог политичког маркетинга, познатог свима. И као очигледни доказ да не бежимо од свега оног туђег и другачијег што нам може бити корисно у нашој борби са свакодневицом.

Јер нас та неизбежна, паразитски-сива, ултра себична свакодневица безобзирно тера да грешно заборавимо на суштину свог постојања и његов дубоки, вечни смисао. Она велича јадно, огољено животарење насупрот хероизму стварног живота и бесмртним примерима надљудске величине, каквих је била препуна наша некадашња историја, све до колективног друштвеног самоубиства на крају Првог светског рата.   

– Где може да се купи књига?

– Мој син Владислав је директор издавачког предузећа ”Исток”, које је штампало и продаје моју књигу. Он је у те сврхе поставио сајт www.srbijanaprvommestu.rs у коме се налазе сви подаци важни за детаљни опис и практичну могућност наручивања ове отаџбинске монографије.

– Ви сматрате да је „српска идеја“, можда, и најпрецизнији назив за вечну идеју Отаџбине. Када се ова идеја појавила поред Косовског, као и Светосавског Завета – као „светосавље“?

– Вековима се у православном српском погледу на свет спонтано налазила моћна и непобедива комбинација Косовског и Светосавског Завета. И док је све било тако, прихватано са мајчиним млеком, није било потребе да се описује и дефинише оно што је већ реално, органски постојало у српском постојању у историјском (и надисторијском) времену.

Тек када смо изгубили то осећање за приоритете и селекцију која одваја најважније од много мање важног, када смо почели да удвајамо своје постојање на оно аутентично, вековима каљено и проверавано, и оно новокомпоновано, алтернативно и помодно – дошло је до потребе да се и речима, дакле појмовно објасни шта је то ”српство”.

Па су се ту онда појавили млади православно оријентисани интелектуалци у оштрој контри оноликим, са Запада и Истока увезеним фразама потпуно супротним свему српском (читај: светосавском). Они су пригрлили нашу Цркву и Христово учење, стављајући спасење као највишу вредност људског (појединачног и националног) живота. А у томе им је помогао нови вал руске ”беле емиграције”, који је у светосавском српству трагао за оном драгоценом супстанцом коју су бранили у ”руској идеји”.  

Тако имамо двоструки почетак обновљеног ”светосавља” као, истовремено, традиционалне и савремене идеје: преко Срба, Ђоке Слијепчевића и Димитрија Најдановића, и Руса, окупљених око Теодора Титова.   

– Како видите све учесталије нападе на Српску православну цркву?

– Специјални рат против Срба иде преко снажних, видљивих и невидљивих заједничких удара од споља и изнутра на наше најважније институције: породицу, државу, војску и, нарочито, Цркву.

То се ради и кроз дупли удар (чекића и наковња) такозваног реформског, модернистичког крила и кроз само наизглед њему супротан квази-зилотски концепт. Ови екстремни маљеви спонзорисаног незадовољства (да је СПЦ, наводно, увек или ”сувише” или ”премало” у односу на то што се од ње нестрпљиво очекује и захтева) ударају међусобно се свађајући, али са једнаком нетрпељивошћу према српском патријарху, Сабору, Синоду, свештенству…

Шта год да представници Српске Православне Цркве ураде – увек су нападнути и са једне и са друге крајње стране овако устројене ”црквене опозиције”. Па имамо монахе-немонахе, секташе, незадовољнике, суботње шетаче, људе (без Божијег благослова) у мантијама са мегафоном уместо крстом у руци, па ”старокалендарце”, религиологе, критичаре тобожњег ”етно-филетизма”, опскурне православне феминисткиње… и шта све не, на оба пола ове критичке позиције. Права лудница, која, уз помоћ друштвених мрежа (и стравичног мањка поштовања и прихватања званичних ауторитета), доводи до потпуно шизофреног стања у нашем ”конзервативном јавном мнењу”.

А ту су и атеисти, агностици, ултра-либерали, LGBTQ+ и НВО активисти, ”родоверни” (најчешће екс-комунистички) осветници одавно одбачене и напуштене паганштине (из времена пре нашег колективног средњовековног крштења), као и плаћени српски прозападни обавештајци, који ставове ”гипко” формирају по наредбама својих газда и спонзора.

Да не заборавимо и фанариотску, нескривено гео-политичку димензију деловања истанбулског (”цариградског”) патријарха, уз кога, као ”јединог надлежног поглавара”, стају многи неправославни, дежурни ”познаваоци православља”.

И како се одбранити од свега овога, у датим околностима и ситуацији као што је наша?! То је питање на које морамо да одговоримо заједнички, озбиљно и одговорно, не само СПЦ (у ужем смислу речи), већ и сви ми, њени верници.

– У једном од ваших текстова написали сте да је ,,српском друштву и држави неопходна (како би то руски председник Путин рекао) ДЕНАЦИОНАЛИЗАЦИЈА овакве српске идеолошке, шестоколонашке злоупотребе. Исто као и ПОСРБЉАВАЊЕ читавог српског друштва (а посебно њене културне елите). И једно и друго, истовремено. Уз Божју помоћ и своју патриотску трезвеност то ћемо и постићи“. Како мислите да се то може постићи, што би свакако било добро, за наш род?

– Тешко је кренути из минуса (или од нуле, у најбољем случају) ситним корацима и са много окова на телу и камења које нас вуче на дно. То је и највећи проблем за све нас, тај први велики потез који напросто мора да се догоди, а под скоро немогућим условима.

Мора се урадити нешто велико и важно, а довољно оштро и бескомпромисно. Мора се променити све оно што је насилно промењено после краја октобра 1945. године.

Српска држава треба да, како зна и уме, поново нађе свој отаџбински пут, онај којим ће бити сигурно и поуздано вођен наш народ, у светосавском правцу и једном заувек одабраном, заветном смеру.

Мора се исправљати све оно лажно, а паразитски ижђикало из нашег народног грма, сав онај нетрпељиви и агресивни (обавезно антидржавни) ”пећински национализам”, како овај феномен назива руски председник Путин. Али, не мање, и жестока борба са другосрбијанском мржњом и презиром према српству код отворено антисрпских, салонских интелектуалаца и њихових присталица.  Дакле, и против злоупотреба националног елемента, на једној, и против мржње према националном идентитету, на другој страни.

То се може постићи само уколико будемо успели да избегнемо грађански рат између нас и нас, и општу државну пропаст и капитулацију (чиме нам већ три деценије прети Запад), и ако пронађемо начин за постизање макар минималног јединства у српском народу. То је предуслов, који отвара могућност промена о којима говорим.

Срећом, личност нашег патријарха Порфирија и неочекивано вешта државна политика (”између две ватре”) на петопарцу и у зауставном времену, нуди нам трунку наде да је то могуће. Уз Божију Промисао и Допуштење, наравно.

Јер Он једини може све оно што је људима недоступно и неразумљиво. Без Њега је ма шта немогуће, а са Њим је, опет, све могуће и отворено.   

Компликована је то тема, којом се, хтели то или не, морамо бавити што више, да би била могућа иоле српска и нормална будућност, достојна наше некадашње славе из давно прохујале прошлости (од пре 1. децембра 1918. године).

– Како видите политику Србије која вешто одолева притисцима да се не уведу санкције Руској Федерацији и како видите акцију коју Русија спроводи у Украјини, изгледа да многи не знају шта се дешавало протеклих осам година у Украјини у делу где живи руско становништво, па ти исти називају Русију агресором.

– Две су ту теме подједнако важне, које нам нуде и два поприлично различита приступа читавој ствари.

Једна тема је непосредно везана за специјалну војну операцију у пост-мајданској Украјини, са потпуно јасним моралним ставовима и осећањем духовног братства, а без уплитања наше и више него конкретне ситуације и свега у вези с тим…

И ту је Србима све јасно, без икаквих дилема. Зато што смо дубоко везани за нашу браћу у Русији, али и, приде, савршено свесни да су они апсолутно у праву, дословно натерани на све оно што се данас, нажалост, дешава на пакленом полигону сукоба са НАТО алијансом (у чије име самоубилачки гину млади Украјинци, отровно заражени русофобном мржњом).

А друга тема је много конкретнија и мање емотивна, логички везана за наше званично, оно дипломатско и државно (пажљиво и деликатно) промишљање шта то ми стварно можемо, хоћемо и морамо, као брутално нападнута и стално уситњавана држава под тродеценијском опсадом њених многобројних, регионалних, европских и светских непријатеља (и са много ”тројанских коња” унутар те наше тврђаве).

И то је онда нешто у много чему другачије, не по суштини, већ по спољашњим испољавањима наших потеза у вези са ”руским случајем”. Јер се ми налазимо у Европи, која је, без изузетка, увела до сад невиђене санкције Путиновој Русији, а налазимо се, нажалост, без директних граница са њом. Што, опет, никако не значи да ”треба клати вола због киле меса” и због западњачких уцена уводити, по нас више него опасне (погрешне и неправедне) санкције.

Али значи да се мора разумети како је наше неувођење наметаних санкција – прави правцати подвиг, а не само братски и разумни став. Да није тако, сигурно би било још европских земаља, осим Србије, са сличним односом према санкцијама. Међутим, њих нема.  

И ко то не разуме, он бестидно потцењује нашу борбу за независну и (колико је год могуће) самосталну политику наше државе. На тај начин се и ставља у службу наших непријатеља и свих погрешних проценитеља свега оног што ми акробатски чинимо данас и овде, на бриткој ивици два света и две супротстављене стране.

– Сматрате да је Југославија ”тројански коњ за уништење Српства”. Сматрате и да је краљ Александар Карађорђевић крив за страдање Срба у Јасеновцу, зашто?

– Уз све поштовање према теби, Ђорђе, не могу, а да се не зачудим овако формулисаном питању.

Па нисам ја крив што је краљ са својим најближим сарадницима одлучио да потопи дотадашњу Краљевину Србију у мутно југословенство и, уместо победе, тако пожање страшнио пораз У ИМЕ СВИХ ЊЕГОВИХ ПРЕДАКА И РАТНИХ ДРУГОВА. И како год да се звао владар који је то учинио, имао бих потпуно исти став према резултатима његовог изборса и толико погрешне (и грешне) одлуке.

Југословенска Револуција је за нас Србе била исто што и она Октобарска за Русе, трагичну прекретницу у дотадашњем току историје и напуштање сопствене отаџбинске идеје (са свим њеним Светим Заветима).

Јер, шта је ту Косовско-Заветно, посебно након одбацивања Видовдана као државног празника (из 1929), да се не би наљутили наши некадашњи и будући џелати, Хрвати и Словенци? Шта?   

И шта је Светосавско-Заветно, у оваквим самоубилачком раскидању дотадашњег идеала харминичних односа српске државе, њене Православне Цркве и нашег мученичког народа?! Зашто је министар правде Краљевине Југославије постао, дословно, шеф српском патријарху (који није више могао ништа да одлучи без његовог потписа)? И због чега је дотадашња ”државна Црква” постала само једна од седам ”религијских заједница”, са Римокатоличком црквом као најпривилегованијом од свих?!

Да се овог пута задржим ”само” на овоме. Јер су мени сви наши херојски погинули јунаци (и њихова преживела браћа по оружју и идеалима) много ближи од ма ког дворског чиновника или само Карађорђевог потомка без оне силне Карађорђеве љубави за српство и његовог више него оправданог опреза према иноверним балканским комшијама.

Уосталом, судбина тако формиране државе и њене трагикомичне војске у априлском рату (и касније) најбоље сведоче разлоге моје, мало је рећи критике због оваквог тока српске историје, који преплављује и потапа обале наших надања, ето, и дан-данас, после толико година.

Шта ту још додати, сем да је ”маршал Тито” логични наставак ове расрбљујуће, југословенске  линије у нашој даљој повести, као и све оно што је уследило после њега, све до скоро. Али, да не дужим превише. Онај коме је све ово јасно из нашег горког примера (од Јасеновца, преко стравичних ”књига стрељаних” и језивих послератних чистки српске елите и Голог отока, одмах потом, па до србомрзачког Устава из 1974. и вечног обрачуна (све до данас) сваке Југославије са наводним „великосрпским национализмом“ као својим главним и највећим непријатељем, тај све ово разуме и без мог дошаптавања и убеђивања.      

– Данас све више има заговорника и полемика  како у Хрватској тако и у Србији око броја жртава у Јасеновцу, које је одавно утврђено (700000)? Одакле та потреба да се број жртава вишеструко умањи од 90000 до 130000 страдалих Срба, а то све полако улази и у школске уџбенике?

– Питање Јасеновца је алфа и омега српске и, уопште, укупне историје свих народа из некадашње СФРЈ (и, прте тога, Краљевине Југославије). И зато се наши непријатељи са Запада и отворени симпатизери усташких злочинаца (али и непријатељи српства у нашим редовима) толико труде, све од 1945. па до данас да заборавом и ћутањем прекрију највећи злочин скорије историје Европе и света (највећи уз страдање јеврејског и руског народа у Другом светском рату).

Јер, како да опоравдају масовно убијање деце, њихових мајки и других невиних српских цивила – и то у таквим размерама и на такве начине да је то нормалним људима непојамно и несхватљиво. Замислите само тих двадесетак хиљада страдале јасеновачке деце и седамдесетак хиљаде укупно страдале Српчади у Независној Држави Хрватској, нескривеном Туђмановом узору за нову, ”европску” Хрватску, огрезлу у српској крви!

Како то бранити сем прећуткивањем и аутохипнозом, са ”одбраном (више правдањем) како се то, заправо, ”није ни догодило”?!

Титова Југославија је свако спомињање српских жртава од хрватске руке сматрала угрожавањем вештачког, идеолошки заснованог ”братства и јединства” (без обзира на то да ли је и колико је ово забрањено сећање засновано на истини). Па се тако ни Ј. Б. Тито никада није фотографисао на јасеновачком стратишту, нити поред чувеног Богдановићевог ”Каменог цвета” (он који је свесрдно, током читавог живота, обилазио и најмања места под својом неприкосновеном диктаторском влашћу).  

И то је разлог свега што се и даље наставило, после разградње и растурања такозване ”велике Југославије”. Овакав нагон за заборављањем нечег што би распарало и последње трагове лажних ”братских веза” Срба и Хрвата, немих жртава и непокајаних џелата.

А током деведесетих и геополитичким ударом Запада на ”малу Југославију” – па онда и ”Србију и Црну Гору”, и, на крају, на самосталну и силом умањену Србију – моћни НАТО савезници су допустили Хрватској да окрене истину наопачке (за 180 степени) и орвелијански оптужи Србе за гениоцид над њима (и њиховим ”муслиманским цвијећем”).

Све даље је историје. Баш као и наше исцељујуће ослобађање од гвоздених окова те и такве лажне историје, пуне фалсификата и безумних (цинично дозвољених) ”рупа у сећању” хрватског народа на то шта се заиста догађало током Другог светског рата (па и током деведесетих, а посебно оне страшне, олујне 1995. године).     

– Где је црвена линија за Космет, преко које не смемо да идемо?

Црвена линија за Косово и Метохију (који су српски комунисти преименовали у ”Космет”) иде преко нашег срца, ума и онога што се у народу назива жаргонским именом за тестисе. То је та судбоносна линија сваке српске генерације којој је у дужност пало да како зна и уме води ону вечну Косовску битку у свом времену. Јер за нас Србе та битка изгледа никада не престаје, само мења облике, протагонисте и оружја.

Косово и Метохија заиста нису само територија (а јесте и то), неотуђива (и недељива) од остатка наше вољене и са свих страна нападане Србије. То је и метафизичка шифра која отвара све кључеве нашег постојања, како оне славне и трагичне српске историје, тако и нама припадајућег, величанственог Предања (старог најмање осам векова).

Добровољним одрицањем од Косова и Метохије потписали бисмо недопустиви уговор са ђаволом и распали се, убрзо затим, у ситне делове, и то у најкраћем могућем року.

Што, наравно, не значи да не смемо да играмо дипломатски плес са западњачким вуковима и хијенама. То морамо, али све време пазећи да наша нужна повлачења и изнуђена попуштања увек буду најмања могућа, да се не би неизбежна падања на леђа претворила у коначни, срамотни пад на колена.

Што, верујем, Бог Свете Тројице и наши свети преци из Србије У Вечности никако неће дозволити (баш као ни Пресвета Богородица, Небеска Војвоткиња непобедиве архангелске војске).  

– Били сте међу ”међународним посматрачима” на историјском референдиму у Донбасу (сада делу Русије). Какви су непосредни утисци?

– Имао сам ту част и срећу да будем одабран међу стотињак интернационалних посматрача новоруског референдума из, отприлике, 65 земаља света.

Не само Латинска Америка, Африка и Азија, већ и просвећени појединци из Француске, Словачке, Грчке, Италије, Немачке, Бугарске, Србије и Републике Српске су били ту, заједно, да посведоче легитимитет овог стварно историјског референдума, чеканог осам година, али и више од једног читавог века.

С тим да су највеће међусобне разлике и (видљиве и скривене) трзавице постојале у српској делегацији (наравно, не у односу према Русији, већ према двема српским државама и њеним актуелним представницима), баш као и у нашој свекодневици лавиринтски прожетој сталним политичким међусобицама и просто неугасивим српско-српским расправама.

Али, истовремено, ми Срби смо били и убедљиво најбројнија делегација (било нас је десетак), са несумњивом љубављу за Русију и њено ослобођење од спољних напада, притисака и уцена. Ту није било никакве разлике међу нама, и то су осећали, и на томе нам, свима, били захвални руски високи представници (директно из администрације председника Путина). Ни они (а не само наши непријатељи из круга двојке, из екс-југословенске регије и са евро-англо-америчког Запада) никада неће заборавити да смо били са руским народом и државом онда када им је то било најпотребније…  

Било је занимљиво видети како отмени аристократски десничар из Француске гледа са осмехом, али благонаклоно на ултра-левичара из Венецуеле (са све чегеваријанском беретком са звездом петокраком) крај себе, или групу из Мјанмара (некадашње Бурме) како све у шеснаест причају са колегом из Тогоа (симпатични лик са шеширићем на врх главе) и увек веселом буцком из Јужноафричке Републике. Па тако и ми из Србије са веома симпатичним вођом бугарских русофила, по карактеру и темпераменту сличнијем каквом углађеном ”мителеуропејцу” него страсном припаднику свог евроазијатског народа…

Још једном се показало да велики заједнички циљ успешно побеђује разлике и ствара јединство из најразличитијих група, нација и покрета. Чак (макар делом) и међу нама Србима, најмање сложним и највише међусобно неповерљивим. Али, уједињенима љубављу за руском идејом и њиховом борбом за слободу света од глобалних поробљивача.

Били смо ту, међу осталима: адвокат Горан Петронијевић, професори (геополитике) Срђан Перишић, (средњовековне историје) Олег Солдат и (права) Дејан Мировић, те предузетник и бивши политичар Драган Тодоровић, вођа ”Наших” Иван Ивановић, председник ”Српске деснице” Миша Вацић, московски докторант Даница Станисављевић, моја маленкост, као и пар наших људи – актуелних ратних репортера са ”новоруског ратишта”…  

И сви смо у грудима осећали важност овог нашег присуства и сведочења, јер је ваљало узидати своје судбине у њихов и наш заједнички, сверуски и свечовечански Скадар на Бојани (да се не би преко ноћи срушило оно за дана изграђено).

– Како васпитавате своју децу?

Имам их шесторо, хвала Богу, живих. И једног сина, оног прворођеног, с оне стране гроба и смрти (Влад Бокан је рођен и живео само своја три земаљска дана, уочи Васкрса 1993, а сахрањен је на манастирском гробљу у Ковиљу).

Софија, Владислав, Вук Василије, Леонида Михаило, Стефан и Душан су моје најважније достигнуће и жива нада у победоносни продужетак српске борбе кроз потомке које никада нећу упознати.

Те будуће колевке су део непрекинутог, вековног ланца означеног мојим презименом и генима. До мене – банијских и личких, а од сада – и овостраних колевки тог породичног ми дела српске армије из густе, непрозирне магле прошлих и будућих векова.

Пре свега, сам мој живот је једна непосредна, велика и сасвим конкретна лекција за моју децу, како у овом тренутку, тако и онда када мене више не буде било. Моја старија деца, Софија, Владислав и, донекле, Вук Василије су имали прилике да, хтели не хтели, науче шта су то страдања, клевете, мржња са свих страна, те поднета конкретна жртва, уз повремено напуштање од стране својих (наводно) најближих пријатеља, сабораца и сарадника, и све то им је, такође, једна озбиљна лекција ”без (сувишних) речи”, “no comment” на наш начин. Остаће им и сећање на разговоре са мном и заједничку игру, наше шетње гробљима и приче о смрти која није коначни крај, наши заједнички одласци на литургије и по манастирима, осмеси и загрљаји. А ако се буду сетили и онога што сам им причао о Богу и нашој лепој Србији, е то је онда чист ћар и неочекивани додатак ”основном пакету”.  

Ја се више поуздајем у разигравање дечије маште и развијањ њихових осећања и смисла за маштање и игру, него у строго конзервативни програм породичне веронауке и често пренапорних ”лекција из патриотизма”. Такав осећај имам, одувек. Можда зато што сам и сам одрастао ”из себе” (”сам свој предак”, како би то рекао Црњански).

Зато волите своје малишане и не стидите се да им отворено и ”бестидно” покажете љубав (према њима, њиховој мајци, браћи и сестрама, пријатељима, животним учитељима…, према нашој земљи, њеним лепотама природе и славне нам историје, али и према братској Русији, Византији, прецима, херојима свих фела…, као и према песмама које посебно волите и, изнад свега, СЛОБОДИ, оној духа и душе – која нас је исковала и уобличила кроз векове).  

Али, пре и изнад свега, ”нека буде воља Божија!”

Извор: srpskaistorija.com