ЈОШ ОВАЈ ПУТ
Пише: Емило Лабудовић
Би шта би, и би како би. Учињеном послу мане нема, а и народна се не пориче. Неко задовољан, многи па и нијесу, али „воџ попули, воџ Деи“, рекли би стари Латини. Народ има право да изабира свој пут и своје вође. Народ има право и да погријеши, и не би му било први пут. Али, као што рекох, шта год да народ каже, то је глас Бога.
И задовољан и незадовољни се, ипак, слажу у једном: атмосфера, реторика, сучељавања, поруке… све је било на високом демократском нивоу. Просто да човјек не препозна Црну Гору, ону у којој су, колико до јуче, сва бирања била „историјска“ и спасавање Црне од најцрњих душмана који су је сколетали са свих страна.
Тој релаксирајућој атмосфери, признао то неко или не, највише је допринио Андрија Мандић. Уложио цијелог себе и, рекло би се, изгубио. Али, велико је питање чији је то „губитак“, Андријин или Црне Горе? Да би човјек нешто изгубио требало би да је претходно нешто имао, а Андрија, када је о било којем инструменту или позицији власти ријеч, није имао ништа. А Црна Гора је могла да добије и више од Андрије, да коначно крене путем грађанског измирења без којег се, ни уз воловску запрегу, не може из блата мржње, искључивости, нетрпељивости и латентних сукоба у којем се, као друштво, налазимо. Али, глас народа…
Резултати избора, из којих квазианалитичари покушавају да извуку закључак како се народ „уморио“ од једних те истих, и фацама и политиком, могли би се посматрати и из тог угла, али само ђелимично. Јер тај исти народ је три деценије трпио једне те исте, оне који су га отворено пљачкали, свађали и остављали без елементарних услова за живот. А њих скоро 120 хиљада који су и овог пута гасали за тог једног те истог само потврђује да наш народ и те како зна да буде – неуморан. И да никако не умије да оздрави од синдрома господара.
Жеђ за новином, за промјенама, којом се такође покушавају сагледати резултати, такође је само једна страна медаље. Брзо се заборављају ти бирачки „излети“ у ново којих је у поседњих двадесетак година било поприлично. Тако су раширених руку и као месије дочекивани Медо, Дарко, Алекса… Шта је било на крају зна се: тресла се гора, родио се миш. Овај који је једини задовољан изборним резултатом такође је у политику дојахао као принц – спасилац који је – повећао плате. И не само повећао, него обећава још. А како кад се ни један од фактора стварања националног дохотка није помјерио напријед ни за јоту, то још нико не зна. Можда опет тако што ћемо позајмити коју милијарду евра, иако смо их дужни већ више од пет. Или тако што ћемо без буџетске подршке, као што су то већ учинили са Фондом здравства, оставити и Фонд ПИО? Јер, негђе се мора заврнути да би се дало на другој страни. Мада, народ је ту „технику“ одавно крстио геслом: „сјеку уши да закрпе дупе“! Како год и који год метод „намицања“ тих незарађених зарада, прије или касније, води грчком сценарију. А Грчка, вишеструко богатија од Црне Горе, још увијек се није и задуго неће опоравити од банкрота у који је била доведена. Али народ, гладан и жедан, не жели да гледа даље од „првога“, рачунајући да је то дуг државе и да га се то не тиче. Међутим, државе без народа нема и она, и кад губи и кад зарађује, губи и зарађује „по глави становника“.
Како год да се узме, вријеме је мајсторско решето и оно, прије или касније, свакога постави на своје мјесто. И побједнике и губитнике. Оно што је сада извјесно јесте други изборни круг и нови „обрачун“ двојице најуспјешнијих. А извјесна је и не само потреба него и ОБАВЕЗА да се учини највише што се може како би се, кончно, Црна Гора ослободила црне мрље на свом политичком образу. И ако ми, искрен да будем, онај Милатовић не улива баш неко нарочито повјерење, у Ђукановића сам то повјерење изгубио још док нијесам имао ни једну сиједу у глави. И какав год да је Јаков, ако ништа друго, макар има шансу да буде бољи од Мила (а неће му тешко бити) и ту му шансу треба пружити масовном подршком 2. априла.
На крају, из резултата избора и њихове појекције за други круг поштено је извући и још један закључак: опет ће Срби подметнути леђа да се неко ко их ни једним гестом до сада није бегенисао домогне власти и врха. Јер, не заборавимо, и Јаков и они око њега били су дио оне владе која је прокоцкала побједу од 30. августа, владе чију су већину доминантно обезбиједили Срби, а у којој није било мјеста за њихове политичке представнике. Али, Мило је нас Србе толико „задужио“ да бисмо, и да му је и Раза Мурова противкандидат, морали да јој пружимо подршку.
Још овај пут, па нека иде на наш рачун. Јер једино тако можемо, макар у моралном смислу, „наплатити“ све оне батине, сузавце, смрзавања и ноћења по тротоарима, судске процесе и затворе које смо у протекле двије деценије положили у темељ ове слободе и отрежњења. То што плодове те борбе убирају шиљокурани који ни нос нијесу накадили сузавцем само је потврда оног генијалног Миљковићевог стиха „да ли ће слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој“? И зато ћу се, колико год тешка срца, одазвати Андријином позиву, једином поштеном ставу од свих учесника у изборима, и 2. априла опет изаћи на изборе и заокружити Јакова!!!
Још овај пут!
