Велика анализа: Букти шпијунски рат, хрватски агенти падају у Србији, пети пут у последњих двадесетак година

Од познатих случајева хапшења и падања страних шпијуна у Србији, као што видимо убедљиву већину представљају хрватски агенти, што није нимало изненађујуће обзиром да је хрватска служба вероватно и најагресивнија страна служба која делује у нашој земљи

Одлука Министарства спољних послова Републике Србије да прогласи Хрвоја Шнајдера, првог секретара хрватске амбасаде у Србији за персону нон грата и протера га због шпијунаже, подсетила нас је на оно што смо и без ове вести знали, а то је да је хрватска служба итекако активна у Србији. Можда и најактивнија од свих страних служби.

Министарство је у званичном саопштењу навело да је Шнајдер грубо изашао из оквира дипломатских норми и да је прекршио Бечку конвенцију о дипломатским односима, конкретно члан 9 Конвенције. Тим поводом уручена је дипломатска нота амбасадору Републике Хрватске Хидајету Бишчевићу, који није желео јавно да коментарише разлоге због којих је Шнајдеру ускраћено гостопримство.

Хрватско министарство је реаговало саопштењем у коме је изразило негодовање због оваквог потеза Србије, наводећи да је протеривање Шнајдера део предизборне кампање у Србији. Узвратили су, како и сами наводе, реципрочном мером, тиме што су протерали конзула Србије у српској амбасади у Загребу, Петра Новаковића. Овај потез показује да је Хрвате ипак уздрмало разоткривање њиховог дипломате-шпијуна, обзиром да су у бесној реципрочној акцији одлучили да протерају конзула који је тек два месеца на служби у Хрватској.

Хрвати бесни, јер су проваљени


Готово па немогуће је, да је Новаковић, све и да је баш то хтео, за тако кратко време могао да повуче потезе који би заслужили протеривање из земље домаћина, јер врбовање агената и прављење мреже је дуготрајнији посао. Новаковић је у амбасади био задужен на конзуларним пословима, а не политичким, па је и више него јасно да је овај потез Хрвата чиста одмазда за Шнајдера, а не протеривање због било каквих нелегалних активности српског конзула. Хрватски медији су се одмах укључили у кампању санирања штете, нападајући Србију због овог најновијег, како пишу ,,дипломатског рата”.

Није честа пракса да се дипломате-шпијуни протерују, поготово не у мирнодопско време, а Србија и Хрватска нису више у ратном сукобу. Још се ређе то ради(ло) у Србији. Не само да је сада спроведена таква мера, већ је и јавно објављено све, што је ређи метод наспрам решавања у тишини оваквих неспоразума између земаља.

Обзиром да је у оваквим ситуацијама најчешће сврсисходније, да се проваљени обавештајци пусте и даље да раде, како би се праћењем њихових активности дошло до комплетне мреже и(ли) како би се потурале и дезинформације или евентуално преврбовао неко од сарадника, чињеница да је акција пресечена и јавно обзнањена, говори у прилог томе да је Шнајдер толико претерао у свом деловању, да је то морало да се оконча баш на овакав начин. Тиме не само да је пресечен један важан канал и мрежа хрватске службе у Србији, већ је и послата јасна порука Хрватској да се ово више неће толерисати.

Према нашим сазнањима, ово није једини случај, нити последње протеривање из Србије дипломата-шпијуна. У наредном периоду можемо очекивати још оваквих потеза од стране наше државе, па чак и хапшења одређених особа. Извори блиски безбедносним структурама, потврдили су нам да је Шнајдер од почетка свог доласка у Србију радио за Сигурносно обавјештајну агенцију (СОА), а дипломатски статус му је био само маска.

Огроман буџет за дестабилизацију Србије – Шнајдер масно плаћао опозицију, нво сектор, новинаре…


Овај шпијун је у почетку био опрезан и није се одмах предао агресивном наступу и раду како не би био проваљен. Временом је ипак примећена његова нелегална активност, па је већ дуже време био на мерама српске службе. Како се у Србији закува(ва)ла политичка ситуација услед предизборне кампање, интензивирао је своје деловање и направио неке, по њега кобне потезе. Све је документовано, тако да и Хрвати врло добро знају да ово протеривање није плод никаквог популизма ни предизборне кампање.

Шнајдер је веома интензивно радио по нашој земљи и имао је велики буџет на располагању. Плаћао је и шаком и капом српске опозиционаре – опозиционо настројене активисте из политичких партија, НВО сектора, медија итд. Ово није нимало изненађујуће, обзиром да српска опозиција, поготово либерална и прозападна има итекако добру сарадњу са Хрватском, а током ове кампање су добили и озбиљну међско-политичку подршку из ,,лијепе њихове”.

Шнајдер и његови хрватски компањони не само да су врбовали опозиционаре, него ау активно радили и на врбовању лица из владајућих структура. Покушавали су да врбују неке народне посланике, државне службенике, људе из безбедносних структура, чланове СНС-а за које су мислили да су лабилнији и да би зарад личног интереса могли да издају своју земљу, партију и председника Вучића. Под контролом држе и велики део хрватске националне мањине у Србији, поготово политичке представнике хрватске мањине у Србији. Хрватски политички представници из Србије су се поводом овог случаја засад огласили тако што су ,,изразили забринутост због нових односа Србије и Хрватске”, без конкретнијих детаља.

СОА као испостава немачке службе у Србији – Суботица као центар подривачких активности


Хрватска служба по Србији, према нашим сазнањима, ради свеобухватно и једна је од најактивнијих страних служби овде. Њен рад је вишеструко предимензиониран у односу на величину Србије и Хрватске и реалне потребе њихове службе. Хрватска као чланица НАТО-а и (полу)вазална земља, добар део послова у Србији, као и у региону, обавља за Алијансу и њеног предводника САД.

Ипак, у новије време СОА је постала де факто испостава немачке службе (БНД) за Србију, која обилато финансира рад својих хрватских подизвођача у нашој земљи. Због тога није ни чудо што хрватски шпијуни овде имају нереално висок буџет за своје операције. Нарочито велика средства улажу у Војводини, најпре у Суботици и околини. Суботица врви од шпијуна и сарадника СОА-е, а центар им је хрватски конзулат у Суботици. Посебно је у том смислу важан шраф био бивши хрватски конзул, Хрвоје Вуковић. Један од фокуса у Суботици им је продирање у редове шокачке и буњевачке националне мањине, где разним методама, од уцена и претњи до поткупљивања огромним средствима, настоје да смање број припадника ових мањина и претопе их у Хрвате. Војводина им је такође битна због нерешене границе на Дунаву и хрватских претензија да нам отму део територије са наше стране обале.

Свеобухватан рад у Србији – од подршке опозицији, криминалцима, навијачима, до изазивања националне нетрпељивости


Хрватска служба осим подстицања политичких криза у Србији, подупирања опозиције, посебан значај придаје подстицању аутономаштва у Војводини, а у последње време су посвећени рушењу добрих српско-мађарских односа у северној српској покрајини. Управо хрватска служба стајала је иза недавних прецртавања мађарских назива места на северу Србије и распиривања националне нетрпељивости између Срба и Мађара.

Постоје основане сумње да је хрватска служба пре неколико година била уплетена у пуштање Љотићеве корачнице током државне манифестације Дана победе, односно да то није био случајни пропуст. Хрватска служба нема само уплив међу српским либералним и прозападним опозиционарима, већ своје пипке има и у српској десници. Такође и у избегличкој популацији, коју уцењују решавањем имовинско-правног статуса у Хрватској и амнестирањем од одговорности за наводне ратне злочине. Парадигматичан је пример једног српског бившег функционера, који је избеглица из Хрватске и важи за човека блиског српском десном спектру, а чије колеге и данас памте како је током свог службовања својевремено веома често ишао у Хрватску, стално мењајући своје возаче на сваких неколико месеци. СОА такође има велики уплив у српску националну мањину у Хрватској и политичке представнике српске мањине у Хрватској.

Доказано је да је, једно време и саборски заступник српске мањине, Мирко Рашкович, вишедеценијски агент хрватске службе. Рашковић је био и војник Српске војске крајине (СВК), али је још током рата био хрватски агент.

Фокус СОА-е су такође и навијачке и криминалне групе у Србији. Последњих година су покушавали да се позиционирају и у српски навијачки миље и стекну превласт на трибинама. А колико су дубоко инфилтрирани у српско поџемље, најбоље говори пример припадника Земунског клана и то што су након атентата на Зорана Ђинђића многи годинама живели безбрижно у центру Загреба. Да није дошло до приватних обрачуна и рањавања међу њима, можда би и данас мирно живели у Загребу. У једном судском процесу у Хрватској, хрватски органи су једног, сада покојног, припадника земунског клана, званично открили као сарадника СОА-е, па није ни чудо што је настала изрека да ,,нема иоле озбиљнијег српског криминалца који нема и лажни хрватски пасош”.

Хрвати су такође изузетно посвећени систематском умањивању броја српских жртава током трајања НДХ, а значајне снаге улажу у праћење и утицање на судске процесе поводом сукоба на простору бивше Југославије, као што су била бројна суђења у Хашком трибуналу. Толико су фанатично били посвечени томе, да је немогуће да им макар и једна фуснота промакне у списима од по неколико хилљада страна у једном предмету.

Након 2012. године држава кренула у обрачун са хрватским субверзивним дејствима


Хрвати двадесетак година врше дубоку економску пенетрацију на простору наше земље, а под бившим режимом Демократске странке имали су у једно време малтене економски монопол у Србији. Претила је опасност да постанемо хрватска економска колонија. Осим великих трговинских система који су продирали овде и куповали шта год су могли, Хрватска је стајала и иза куповине огромних парцела земљишта по Војводини, које је преко својих фирми куповао чак и ратни злочинац Бранимир Главаш. Срећом, након промена 2012.године наша држава је много више почела да води рачуна о тим стварима, па хрватска служба више не може овде да ради шта год пожели, као што је могла у време жутог режима.

Она је била активна овде и током распада СФРЈ и ратних сукоба. Постоје озбиљне сумње да су извшили барем једну ликвидацију на ширем подручју Града Београда током тог периода. Стипе Месић се једном приликом јавно хвалио како су имали свог човека који је редовно долазио заобилазно преко Мађарске да им доноси податке и извештава их о стању у Србији. Такође је тврдио и да су прислушкивали Слободана Милошевића. све време ратних сукоба, док српски стручњаци тврде да је то за њих радила моћна западна служба која им је била покровитељ.

Срби им редовно већа претња и од Исламске државе?!


Иако је прошло скоро тридесет година од рата, Хрватска и даље види Србију и српски народ као непријатељски фактор, као да је и даље у 1995. години. То најбоље потврђују и годишњи јавни извештаји које СОА објављује од 2014. године до данас, а у којима редовно као опасност по националну безбедност Хрватске, истиче некакав наводни великосрпски екстремизам и четничку идеологију, раме уз раме са Исламском државом и тероризмом, а некада чак и као опасније од њих.

Оно што охрабрује, јесте то што за разлику од неких пређашњих времена, када је у Србији владала кроатофилија, сада наша држава далеко озбиљније приступа хрватској проблематици и не дозвољава више бесрамно роварење хрватских служби. За разлику од ере Бориса Тадића, великог личног пријатеља тадашњег хрватског председника Ива Јосиповића, сада барем можемо да се похвалимо да имамо државу која води рачуна о српским државним и националним интересима. У склопу тога јако је важно сузбијање хрватског субверзивног фактора, који је према Србији константа, невезано за то да ли у Хрватској тренутно владају леви или десни. Антисрпска политика Хрватске је перманентна, без обзира на било какве политичке или персоналне промене у тој земљи. Сва је прилика да ће тако, нажалост, остати још дуго времена.

Случај Шнајдер – пети документовани случај за последње 22 године да у Србији падају хрватски шпијуни


Случај Шнајдер је можда и најзначајнији случај јавно објављеног открића страног шпијуна у Србији, још од чувеног случаја хапшења Момчила Перишића, Владана Влајковића Вираге, Миодрага Секулића и америчког обавештајца Џона Нејбора, у мотелу Шарић на Ибарској магистрали 2002. године. Ово је пети случај у последње 22 године да у Србији падају хрватски шпијуни.
Божидар Кулишић, службеник Народне банке Србије (НБС), бивши удбаш, био је хрватски агент убачен као лажна избеглица након Олује. Ухапшен је 2001. године и умро током суђења. Радница Службе државне безбедности (СДБ) Србије, Марица Лончар, такође је откривена 2001. године да је радила за хрватску службу. Ухапшена је и касније протерана.

Хапшење хрватског агента Чеда Чоловића 2016. године је вероватно од свих случајева хрватске шпијунаже најбоље познато широј српској јавности. Чоловић је признао дело и у склопу нагодбе о признању кривице, осуђен је на три године затвора. Интересантно је да су непосредно пре Чоловићевог хапшења, Хрвати у једном дану ухапсили десет српских држављана, а једног због наводно неовлашћеног прикупљања података. Највероватније је реч била о томе да су Хрвати некако дознали да се њиховом агенту спрема хапшење и да је проваљен, па су решили да спроведу неке реципрочне мере.

Током 2019. године су бивши припадник МУП-а Србије Дражен Летић и бивши хрватски полицајац, а заправо агент СОА-е, Никола Кајкић осумњичени да су прикупљали податке како би дискредитовали напоре Србије у процесуирању ратних злочина. Летић је још раније током те године био ухапшен због шверца кокаина, док је Кајкић до данас остао недоступан српском правосуђу. Случај Хрвоја Шнајдера је пети у Србији у коме су јавно раксринкани хрватски агенти.

Од познатих случајева хапшења и падања страних шпијуна у Србији, као што видимо убедљиву већину представљају хрватски агенти, што није нимало изненађујуће обзиром да је хрватска служба вероватно и најагресивнија страна служба која делује у нашој земљи.

Извор: Redakcija 24sedam

Please follow and like us:

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

RSS
Follow by Email