Глас с Кајмакчалана
Дођемо ти ми на Кајмакчалан половином септембра, сваке године. Дођемо да би оживели, да би се подсетили, да се себе не би постидели. Дођемо и како најбоље знамо и умемо поклонимо се сенима својих јуначких предака, потсетимо се величине човекове потребе да се избори за слободу, да очува своје и стекне будућност, не за себе, за оне који ће доћи.
А Кајмакчалан ћути. Тишина му света, па те нагони да тихо, скоро шапатом прозбориш покоју реч поздрављајући се са поклоницима, родом својим знаним и незнаним. И увек те изненади, да ли причом неког потомка који преноси речи свог јуначког деде, да ли стиховима неког усхићеног емотивца, некад песмом која пркоси простору и висини потсећајући на снагу и песму с којом су јуришали они, грабећи сваки центиметар за повратак кући, за слободу своје и наше Србијице, мајчице. И тишина је и та песма поносна; и свећа коју палимо својима, али помислимо и на оне друге, јер тако су нас учили; и онај ветар који и у најтоплијем дану прониже кости и накостреши кожу, па не знаш је ли од хладноће или од олујних осећања.
Ћутимо и ми, а очи нам гласне. Ћутим и ја и гутам груду замишљајући покошена тела оних на чијим су крвавим кошуљама остале нељубљене године, у чијим су угаслим очима остале слике сина првенца и кћери, очеве мезимице. Губе ми се речи и онда када знам да морам проговорити. Рекли су они све, изговорили све истине и све значаје света и времена у свом усклику слобиди и отаџбини.
И одједном граја, тако необична, тако топла, скоро невероватна. Група малишана ме окружује, журе да положе венац, да се поклоне незнаним, само из прича познатим јунацима. Шапућу о јунаштву, о слободи, о Србији, о висини и гранатама, о смрти и сунцу. „Мали је овај венац,“ каже девојчица, „следеће године ћемо донети већи, цветни“. Мали дечачић, можда братић, хвата је за руку и каже: „Њима требамо ми, а не цвеће и венци“.
Грлим га и ћутим. Кад Кајмакчалан проговори тај глас је тако громогласан и изненађујући што не знаш с које ће стране и с које величине протећи.
Гордана Јовић-Стојковска
