ПРИМЕР ЈУНАШТВА
Битка код Куманова, Први балкански рат, освета Косова.
Наши ходочасници са оружјем покушавају да дођу до светиња на Косову које су им, као и данас, недоступне (недоступне физички, али не и духовно).
Леже на чистини испред Куманова, коју држи десетоструко јачи непријатељ, који уз то има привилегију утврђења, које онемогућава нашој војсци да се придигне. Нико није ни главу могао да подигне са тла и чинило се да ће доћи до расула, до оног расула које ми данас живимо.
Војска је већ почела да се полако повлачи, да пуже, да гмиже.
И тада, један дух, један човек који није хтео да гмиже, који није хтео компромис, који није размишљао о томе како рана боли, а како прија јутарњи капућино, је само устао.
Као да је савест нашег народа, као да су сви они грчеви са коца пред умирање, након неколико дана по жеги у сопственој крви, проиграли у његовим венама.
То није био човек, то је била читава Србија.
Тај човек, који је био Србија, који је био отаџбина, је подигао заставу.
Био је млади официр, звао се Војислав Николајевић.
Чим се придигао, киша олова га је засула, он је пао изрешетан, али је заједно са њим, као на невидљиву команду устала читава српска војска. Освојила Куманово, освојила Стару Србију, повратила Косово и испунила Лазарев и Светосавски завет.
Један човек је покренуо лавину која је учинила да се испуни завет због којег су Срби патили вековима.
Један једини човек, једна једина застава и један једини пример.
Помислимо може ли бити нешто величанственије од овога!
Одговор стиже да може, а то је чин други, чојство.
ПРИМЕР ЧОЈСТВА
Чојство, најзлоупотребљенији појам којим се данас уопште барата. У овом нашем несрећном, изгубљеном друштву у коме појмови уопште више ништа не значе, они само користе овоме или ономе.
Чојство.
Чојство је оно најређе, најдрагоценије, оно што, када је јунаштво толико велико, толико племенито, толико снажно, толико самопоуздано, може себи да дозволи као врхунац врхунаца, као оно највише, али не ван храбрости.
Без јунаштва нема чојства. То је онда кукавичлук, кукавичлук прерушен маском чојства у нешто што не жели да буде кукавичлук.
Нема чојства без јунаштва. Значи, јунаштво подигнуто на свети пиједестал жртве за друге је чојство и долазимо до сцене друге.
Деветнаести век, братство Бјелопавлића покушава да реши питање крвне освете. Пало је пуно крви, пало је пуно младих, јаких, јуначких глава на обе стране.
Два братства покушавају да дођу до оног помирења крви, помирења духа, помирења заједнице, које је неопходно да би се ратовало са заједничким непријатељем, са Турцима.
И усред свађе, приче, буке, помињања дугова у крви и у главама, чуо се пуцањ.
Обично се тим пуцњима кидају могућности оваквих састанака и оваквих заједница, оваквих помирења.
Тај пуцањ срећом никог није погодио.
Тај пуцањ је промашио и то је спасило читаву причу.
Трајао је цео дан тај разговор, да би се братски завршио у загрљајима кроз сузе, у опроштају који је болан, али који је опроштај.
И разишла су се два братства.
Али остао је само један дечак, као насмејан, као невидљиво загледан у даљину, покривен ћебетом, непомичан.
Када га је његов отац позвао да пођу кући, дечак му је тихо, једва шапућући поручио да приђе, да му нешто каже.
Када је отац пришао, он је разгрнуо ћебе и пред оцем се указала крвава ружа ране тог дечака.
Тај дечак је био погођен оним метком и он је сатима трпео бол, не само не смејући да јаукне, него није смео да промени било коју црту свог лица, није смео да помери очи, да не би одао рану, јер би онда све почело из почетка, то крваво коло међусобних убистава најближих би се наставило.
Он је отћутао, дочекао разлаз своје браће и онда оцу тек признао да је рањен.
Бог и анђели су га сачували, отац га је одвео и извидао, тај дечак је наравно касније постао јунак. Јер, од чојства, од вишег, се лако постаје ниже, то је јунаштво.
Његово име је Блажо Радовић.
Његово име је заборављено име, заборављено од силних Мадона, Принса, Магазина, Оливера Драгојевића…
Од свих могућих трећелигашких музичара, спортиста, звезда, икона новог доба, ми заборависмо на Војислава Николајевића, на малог Блажа Радовића, ми заборависмо на себе.
И у том забораву себе, у том забораву не само тога “ко беше чојство и ко беше јунаштво”, него и “шта беше чојство и шта беше јунаштво”, ми смо заборавили шта је реалност, заборавили смо на онај појмовник који је сваки чобан са Дурмитора у осамнаестом веку знао.
Ми заборависмо на онај једини магнетни центар који може да пиљке наших егоизама, индивидуализама, наших стилова, жеља, несрећа личних и појединачних, скупи у једно магнетно поље које је нација и које је држава.
То је магнетно поље отаџбинољубља, засновано на јединству правде, нације и Бога и на чојству и јунаштву.
Ево једног мог усменог есеја (скинутог директно и без преправки и дотеривања), из октобра 1999-те, из дела мог двосатног разговора са Микијем Вујовићем са тадашње ТВ “Палме”:
Драгослав Бокан
