Како је Русија постала „свеприсутна“ на Блиском истоку
ЕВГЕНИЈЕ РУМЕР
Русији је кренуло на Блиском истоку. Руско ваздухопловство спасило је Асада сигурног пораза. Турска и Израел сада морају прихватити присуство руских трупа на њиховим границама. У Саудијској Арабији руски председник Владимир Путин дочекан је црвеним тепихом, док је председник САД Доналд Трамп захвалио Путину на томе што је олакшао спровођење војне операције у којој је убијен Абу Бакр ел Багдади, вођа Исламске државе (ИСИС). Широм Блиског истока, од северне Африке до Персијског залива, Русија је свеприсутна, кроз посете високих државних званичника, кроз наоружање, плаћеничке војне формације и кроз пословне планове за изградњу нуклеарних електрана. Како су се САД повлачиле из овог региона, тако је Русија постајала све присутнија. То је тренд који се не може прикрити чак ни ликвидацијом Багдадија.
Поновно појављивање Русије као крупног политичког играча у расподели моћи на Блиском истоку упечатљиво је не само у контексту лабавости америчке позиције у региону, већ и зато што је целих четврт века након Хладног рата Русија била ван овог простора. Али заправо је одсуство Русије, а не њено присуство, представљало изузетак.
Вековима се Русија надметала са Турском, Британијом и Француском за излаз на Медитеран како би заштитила хришћанску браћу под отоманском влашћу и обезбедила упориште у Светој земљи. Током дужег временског периода након Другог светског рата, Совјетски Савез био је доминантна сила на Блиском истоку. Москва је пружала подршку палестинској Ослободилачкој организацији у њеној борби против „ционистичког ентитета“. Египат и Сирија ратовали су против Израела руским наоружањем, уз помоћ совјетских војних саветника, понекад чак и совјетских пилота. Асуанска брана у Египту изграђена је уз помоћ руских инжењера и руског капитала. А онда, крајем осамдесетих година прошлог века, наступила су тешка времена за СССР и он се убрзо повукао из региона. Током наредне две деценије, руско присуство на овим просторима једва да је и постојало. САД су се навикле на улогу регионалног хегемона – водећи ратове, спроводећи своју политичку визију и кажњавајући владе које су се дрзнуле да пркосе америчкој вољи.
ШТА РУСИЈА ЖЕЛИ?
То је била „нова нормалност“ све до 2015. У јесен те године, Русија шаље своју војску у Сирију. Тада се увелико очекивало да ће коалиција опозиционих групација подржаних од стране САД извојевати победу у грађанском рату и збацити режим Башара ел Асада. Али Путинов смели потез и неочекивана војна вештина брзо су променили ток догађаја, показујући да је Блиски исток без Русије заправо изузетак, а не правило. Правило је стање какво је било некада, са Русијом као главним играчем у расподели моћи. Победом у Сирији Русија настоји да ствари врати у то пређашње стање.
Из угла Москве, снажан повратак на политичку сцену Блиског истока био је паметан, па чак и неопходан потез 2015. године. Асадов режим је био последњи клијент Русије у региону, сарадња Москве и Дамаска била је дуга пола века. Сада се Асад одједном био нашао на коленима, готово у потпуности потучен од опозиционих групација које подржавају САД. За Русију је било неопходно да сачува сиријски режим како би задржала упориште на Блиском истоку, али и како би искористила прилику да зада ударац Америци. Има ли бољег начина да Русија поврати стару величину?
Војници сиријске армије машу руском заставом у региону Раке, 16. октобар 2019.
Поред тога, Русија је имала бриге око сопствене безбедности, услед преливања кризе са сиријског ратишта. Извештаји показују да су неке од најрадикалнијих група сиријског грађанског рата имале стотине, па и хиљаде бораца пореклом из Русије у својим редовима. С обзиром на непосредну географску близину Блиског истока и лоше чуване границе, борба против терориста у Сирији итекако је имала смисла. Како је Путин рекао, боље то него „чекати да они дођу у нашу кућу“.
Повлачење Русије са светске позорнице деведесетих година било је у тој мери свеобухватно да је сама чињеница њеног војног присуства у Сирији засенила релативно скроман обим самог подухвата. До јесени, 2015, када је Путин послао своју ратну авијацију и копнене трупе у Сирију, Сједињене Државе јасно су ставиле до знања да се неће директно мешати у сиријски грађански рат. Стога је ризик од директног војног конфликта са САД био минималан. Остала је могућност да случајно налете једни на друге, али то је разрешено кроз деконфликацију, која је сама по себи представљала тријумф руске војске: Сједињене Државе, претходно потпуно слободне да дејствују у Сирији, сада су морале да координишу своје активности са Русијом.
Кампања коју су САД повеле против Исламске државе пружила је Москви пригодан параван да распореди Трупе у Сирији и одбаци сваки приговор из Вашингтона. Руска војска је то у потпуности искористила, бомбардујући цивилне мете под изговором борбе против терориста и екстремиста. Цивилно становништво платило је страшну цену руског начина вођења рата. Али шта се могло очекивати од војске која је током рата у Чеченији деведесетих сравнила са земљом град Грозни?
Из руског угла, операција у Сирији је успела. Није се претворила у живо блато, како су неки предвиђали и Русија није платила велику материјалну и људску цену. Уместо тога, интервенција је Русији вратила статус важног актера на Блиском истоку. Она је демонстрирала обновљену војну способност руске војске и себи омогућила тестирање новог наоружања и стратегија ратовања – сјајних за рекламирање војних производа у региону који је спреман да потроши новац на тешку војну технику. Такође, сада ће сви у региону знати да Русија стоји уз своје штићенике – за разлику до САД која их напушта чим загусти, као што су урадиле 2011. са бившим египатским председником Хоснијем Мубараком.
НОВИ ДЕЛИЛАЦ ПОЛИТИЧКЕ МОЋИ
Иран, Израел и Саудијска Арабија воде жестоки посреднички рат у Сирији, а Кремљ се позиционирао као нови политички посредник у региону, са којим све зараћене стране морају разговарати. Кључно је то што Русија може причати са свима, односно што је са свима у добрим односима. Али у региону расцепканом религиозним, идеолошким и геополитичким раздорима, где су ривалства дуговечна и жестока, посредник мора бити у стању да учини више од простог разговора са свим актерима. Новостечени руски пријатељи желе нешто заузврат у замену за то пријатељство. Израел жели од Русије да обузда Иран и Хезболах у Сирији, док ови пак остају доследни у намери да воде кампању против јеврејске државе. Саудијци желе да Русија стане на њихову страну у сукобу са Ираном, али Русија је већ превише уложила у свој однос са Ираном и неће га жртвовати зарад бољих односа са Израелом или Саудијском Арабијом. Николај Патрушев, секретар Савета безбедности Русије, јасно је прошлог јуна у Јерусалиму одбацио израелске и америчке оптужбе да је Иран највећа претња по безбедност Блиског истока, назвавши израелске нападе „непожељним“.
Русија има своје жеље, такође. Она је извојевала победу у сиријском рату. Сада мора бити победник и у миру. Политичко разрешење ситуације у Сирији представљало би круну руских ратних достигнућа. Русија би дефинитивно испливала на површину као главни посредник у расподелама политичке моћи, једнак, ако не и важнији од САД, јер би успела тамо где Америка није. Порука о војној моћи Русије и њеној дипломатској вештини пренела би се далеко изван Блиског истока и значајно допринела тврдњи Русије да представља велику глобалну силу. Обезбедивши мир у Сирији, Русија би се могла ослонити на Европу и богате арапске државе у циљу финансирања обнове државе. Упоредо с тим, дошли би и уносни уговори за фирме блиско повезане са Кремљом.
Саудијски војник салутира Владимиру Путину и краљу Салману током посете руског председника Ријаду, 14. октобар 2019.
Али показало се да извојевати победу у миру није ништа лакше него победити у рату. Да би испреговарала трајни мир, Русија ће морати да обузда Иран и Хезболах и да поново увери Израел и Турску да је њихова сигурност обезбеђена. Тренутно ни Европа нити било ко други не хрле да плате огроман рачун за обнову Сирије. Русија не може комплетирати ову слагалицу а да не узнемири неког од својих пријатеља. Она се вратила у овај пространи и нестабилни регион у тренутку када он почиње да се суочава са нестабилностима које доноси нова ера: постамерички Блиски исток. Међутим, ретке су владе, уколико их уопште има, које очекују да ће Русија попунити празнину која ће остајати како се САД буду повлачиле и усмеравале своју пажњу и ресурсе негде другде.
Војна достигнућа Русије у Сирији, као и срдачан пријем Путина у Саудијској Арабији, не могу пак сакрити чињеницу да је руска економија у проблемима и да су јој преко потребне инвестиције. За Кремљ, богате државе арапског залива представљају прилику за прикупљање неопходних средстава. Није такође тајна да је руски војни буџет и даље прилично скроман, те да је продаја оружја страним партнерима главни извор прихода руске одбрамбене индустрије. Исто важи и за руску нуклеарну индустрију: државни монополиста нуклеарне енергије Росатом, који се годинама приказује као водећа снага руске индустрије, тек треба да изгради неко постројење изузев Бушера у Ирану, за чију су изградњу биле потребне деценије. Росатом је 2010. потписао уговор о изградњи нуклеарне електране у Турској, али је изградња почела тек 2018, док у Египту тек треба да почне. Јордан је 2018. раскинуо уговор са Росатомом.
Примарне односе на Блиском истоку Русија остварује са три неарапске државе – Ираном, Турском и Израелом – које су стабилне у поређењу са њиховим арапским суседима. Русија има мало тога да понуди арапским друштвима у региону, којима треба сигурност, стабилност и прилике за економску и политичку модернизацију. Ови циљеви неће бити достигнути посетама високих званичника и продајом наоружања.
Упркос свему томе, повратак Русије на Блиски исток није безначајан, нити се може свести искључиво на претњу америчким интересима. Преиспитујући сопствене интересе и обавезе у региону, Сједињене Државе би могле пронаћи подручја у којима се интереси Америке и Русије поклапају, или чак у потпуности подударају. На пример, САД и Русија успеле су да пронађу заједнички језик по питању споразума око иранског нуклеарног програма 2015. године.
Доналд Трамп и Владимир Путин се рукују током заједничке конференције за медије на самиту у Хелсинкију, 16. јул 2018.
Русија се вратила на Блиски исток и нема намеру да оде. Велики део онога што је она постигла у овом региону је последица репозиционирања и редефинисања интереса од стране САД-а. Овакав развој догађаја отвара могућност за нову америчку политику према Блиском истоку, која би тежила скромнијим, али у коначници реалнијим и продуктивнијим циљевима.
Евгеније Румер је виши сарадник и директор Програма за Русију и Евроазију при Карнегијевој задужбини за међународни мир
Превео Лука Угрица
Извор Foreign Affairs
