Пуковник Драгољуб Секуловић-ИМА ЛИ ЈОШ ПАТРИОТИЗАМ КОД СРБА?
Осуда издаје има велики значај и оштрину у нашем наслеђу, поклоњење слави има исту дубину дивљења и непоклека, и у националном миту. Имамо своју поноситу заставу, али дух који нас држи високо усправљене има врло сродне две врлине: дубину националног поноса и стваралачку снагу националног бића.
Срби су у сусрету и судару с културом и силама новог света у којем су се нашли, прилагођавањем и надметањем, створили посебан вид својих агонално-динамичних снага освајачких у хеленском смислу, градитељских у еридском и стваралачких у хомерском, калемећи их на здраво стабло племена у напону, уз буђење многих талената од државничких, војничких, неимарских и зографских (живописних, бестидних, арогантних). Патриотизам као политички идеал дирљив је за наш народ само што је гушен насиљем крвника кроз векове. Међутим, победа народног духа опстаје, траје као стваралачка снага и неуништиви ток живота, а насиље опстаје са обликом чудовишта огрезлог у злочин. У борби против свих наказа које су на нас насртале, Срби су се сачували „…од источњачког стараштва и римске немладалачке мушкости…“ и надметањем стварали „…моћне и пресудне одреднице свога живота“. У пресудним биткама били смо победници у ратовима против бројног, насилног и дивљачког непријатеља и што су сви наши непријатељи по правилу били непријатељи Европе и човечанства. Срби, ратујући против таквих увек су много чинили, па и побеђивали, за Европу и човечанство, без права на признање и захвалност! То је судбина племенитих који су бедем за заштиту лицемерних и притворних (неискрених). Борећи се за своју слободу наш народ је увек много више извојевао за човечанство него за себе! Отуда неуништивост врлине патриотизма као праве одлике нашег народа. Та врлина, садржи пре свега, усправљеност без узмицања пред опасношћу. Друга врлина је пркос, и то титанска, која се уселила у душу народа, а трећа неустрашивост пред противником…
Громовита мисао патриотизам, која трезни учмале, опомиње површне и упозорава несавесне, намах истиче разлику између истине и обмане и врлине и порока. Јер у Србији је данас једна од „најоклеветанијих“ речи патриотизам, последњих деценија „одомаћени“ појам родољубље! Стога се с правом може поставити питање: шта је данас патриотизам (родољубље), и има ли у савременом свету места за ту стару, помало од предака наслеђену особину? Овако или онако, родољубље је у вези с родом, с народом: свесно опредељење за заједнички живот, за потврђивање наслеђа и онога што су нам завештали знани и незнани преци.
Геополитичари и политички аналитичари кажу да је свако друштво неизбежно олигархијско ма који политички систем гледали. Број чланова олигархије не представља један сигуран критеријум за одређивање олигархијског система. Стога је битно анализирати с више пажње критеријуме припадности олигархијском друштву: како постати члан, како исти остати и како изаћи из тог друштва. Разне врсте критеријума, више или мање службене и више или мање стабилне у времену, могу ући у игру. Олигархије су сложени политички системи са често више кругова моћи, која је све више и више концентрисана, специјализована складно домену моћи, на пример – економска, правна, религиозна, војна, технолошка итд., чије изражавање је често дискретно и колегијално. У том случају обично говоримо о доминантним породицама за које политичка позиција јесте део наследства који се преноси деци и чије образовање је организовано у тој перспективи.
Да ли је родољубље у Србији у сенци политичке елите? Вековима, а и сада, немамо елиту, већ само олигархију! Подсећања ради набројимо само неке од наших „савремених владавина“ српских олигарха: вожда Карађорђа, кнеза Милоша Великог, кнеза и краља Милана и Александра Обреновића, краља Александра Карађорђевића, „савременог кнеза“ Јосипа Броза Тита, „новог вожда“ Слободана Милошевића, „реформатора“ Зорана Ђинђића… и садашњег владара.
Многи наши социолози убеђени су да је данашња српска капиталистичка класа настала од оних који су преузели контролу над добрим из периода социјализма, те да, колико год да се садашња актуелна власт трудила да покаже супротно, она фактички није направила никакав преокрет. Србијом је данас олигархија надвладала елиту. Један део европске и наше елите обрео се у однарођеном безнађу. По њима, највиши степен еманципованости није љубав према својима и ближњима, него према туђинима и далекима. Изгледа да Србија није послушала „историјски глас“ који нам је много јада нанео! Укратко, имате право да се слажете с влашћу и имате слободу – или, у нешто другачијој терминологији, имате „част и обавезу“ – да слушате и служите господара. Евентуално, и да ћутите, негодујете у себи или критикујете у пола гласа и у кругу пријатеља. И то је тó. Зато и јесу комичне квази академске расправе о постојању или непостојању „цензуре“ у Србији у ситуацији када се дословно пред нашим очима одвијају егземпларани случајеви различите тортуре и иживљавања.
Суочени са свим силним притисцима, морамо знати – и људи на врху и човек можда с најнезнатнијом дужношћу у друштву и заједници – да ако коначно, у оном најважнијем, попустимо и одрекнемо се себе, тада ће се у понор бесмисла сурвати све оно што су наши преци учинили у многовековној, величанственој борби за опстанак. На то једноставно и нипошто немамо право.
И није мудро упражњавати критичност према својима у време тешких колективних искушења. Ако ти туку брата, похитај да му помогнеш. О његовој кривици расправљајте касније, кад прође сукоб. Како је рекао Милован Данојлић „… између Правде и Мајке Албер Ками се определио за Мајку, а да се о Правду није суштински огрешио“!
